Autor: Mijat Lakićević


Najrazumnije bi bilo da se Vučić i Tači dogovore da se srpski i kosovski dio Trepče spoje u jednu jedinstvenu firmu, da se onda uradi tzv. dju dilidžens (due diligence), tj. precizna finansijsko-organizaciona slika kompanije i da se onda ona pri­va­ti­zu­je. Ali, od svih mo­gu­ćih sce­na­ri­ja, ovaj je naj­ne­re­al­ni­ji. I to ne sa­mo, pa ni pri­je sve­ga, za­to što ni Ta­či­ju ni Vu­či­ću ta­ko ne­što ne pa­da na pa­met. Jer, kao što se ovih da­na po­ka­za­lo, ima od njih dvo­ji­ce i ve­ćih ja­stre­bo­va, ko­ji su se, ma­kar ka­da je o Sr­bi­ji ri­ječ, is­pi­lje­li iz gni­je­zda od ko­jih je to po­naj­ma­nje oče­ki­va­no.
Re­al­ni­je od po­me­nu­tog, kad smo već kod sce­na­ri­ja, dje­lu­je čak i ne­ki mi­ni blic-krig, ko­jim bi, bi­lo srp­ska bi­lo al­ban­ska stra­na, za­u­zi­ma­njem ne­pri­ja­telj­ske te­ri­to­ri­je, po­ku­ša­le da si­tu­a­ci­ju ri­je­še ne­kom vr­stom „svr­še­nog či­na”. Ne­što slič­no ru­skoj anek­si­ji Kri­ma. Iz če­ga bi se mo­glo za­klju­či­ti ko­me bi je­dan ta­kav ma­li lo­kal­ni rat naj­vi­še od­go­va­rao.
O sve ja­čem pri­ti­sku Ru­si­je na za­pad­ni Bal­kan sve je vi­še do­ka­za. U slu­ča­ju Re­pu­bli­ke Srp­ske i Mi­lo­ra­da Do­di­ka to je oči­gled­no da oči­gled­ni­je ne mo­že bi­ti. Ne­što ju­žni­je, tj. u Cr­noj Go­ri, ru­ski na­po­ri da svrg­nu Mi­la Đu­ka­no­vi­ća pra­će­ni su ogrom­nim ula­ga­nji­ma u cr­no­gor­sku opo­zi­ci­ju. Pre­ma pri­lič­no po­u­zda­nim in­for­ma­ci­ja­ma ona su do­sti­gla za ma­le­nu Cr­nu Go­ru ba­sno­slov­nih 25 mi­li­o­na eura. Uze­to po sta­nov­ni­ku, na­i­me, to je tri pu­ta vi­še ne­go što je svo­je­vre­me­no Ame­ri­ka ulo­ži­la u oba­ra­nje Mi­lo­še­vi­ća. Po­bje­da opo­zi­ci­je i po­sle­dič­no – vje­ro­vat­no, ma­da još ne do kra­ja iz­vje­sno – od­u­sta­ja­nje od pri­klju­če­nja Cr­ne Go­re NA­TO pak­tu, što bi la­ko do­ve­lo i do od­u­sta­ja­nja od evro­in­te­gra­ci­ja, zna­či­lo bi još jed­nu ru­sku upo­ri­šnu tač­ku u „me­kom tr­bu­hu” Evro­pe.
Ka­da je, pak, o Sr­bi­ji ri­ječ, ru­ska ofan­zi­va je, na­kon vi­še­go­di­šnjih pri­pre­ma, po­če­la na pro­šlim iz­bo­ri­ma. Pro­tiv­ni­ci pri­klju­če­nja Evrop­skoj uni­ji (EU) i pri­sta­li­ce pri­klju­če­nja Sr­bi­je Evro-azij­skoj eko­nom­skoj uni­ji (EEU), za­hva­lju­ju­ći ra­znim vr­sta­ma ru­ske po­mo­ći, sa­da su za­stu­plje­ni i u srp­skom par­la­men­tu. Pri­je ne­ki dan je Bo­ško Ob­ra­do­vić o to­me op­šir­no go­vo­rio sa skup­štin­ske go­vor­ni­ce.
Ja­sno je da sa eko­nom­ske tač­ke gle­di­šta EEU kao part­ner Sr­bi­je mo­že bi­ti tek de­se­ti dio EU. Ne za­to što to ne­ko sa vr­ha dr­ža­ve ho­će ili ne­će, ne­go za­to što je to in­te­res naj­ve­ćeg bro­ja pred­u­ze­ća. Na­rav­no, ni­je spor­no da se eko­nom­ski sa­ra­đu­je sa sva­kom ze­mljom na ku­gli ze­malj­skoj, pa i sa Ru­si­jom i sa dru­gim čla­ni­ca­ma EEU, kao i sa Ki­nom i svim dru­gim dr­ža­va­ma, ali, pro­sto, tr­go­vač­ke, teh­nič­ko-teh­no­lo­ške, struč­ne, po­slov­ne ve­ze sa za­pad­nom Evro­pom gra­đe­ne su bu­kval­no vje­ko­vi­ma. I one sa­mo gru­bom si­lom mo­gu bi­ti pre­ki­nu­te (a ni­čim ne mo­gu bi­ti na­do­mje­šte­ne). Ali, ni­je sa­mo ri­ječ o pri­vred­noj sa­rad­nji. Dru­ge ve­ze, kao što su na­uč­ne, obra­zov­ne, kul­tur­ne, ni­su ni­šta ma­nje ja­ke. I one su vi­še­stru­ko broj­ni­je, sna­žni­je i zna­čaj­ni­je ne­go sa Ru­si­jom. Uosta­lom, ni­su ni srp­ske na­ci­o­nal­ne uzda­ni­ce, Pu­pin i Te­sla, oti­šli u Ru­si­ju, ne­go u Ame­ri­ku. Ta­ko je i da­nas. Što je pla­stič­no opi­sao onaj vic: ka­ko pa­me­tan Sr­bin zo­ve glu­pog Sr­bi­na? Te­le­fo­nom, iz Ame­ri­ke. Zna­ju sve to, na­rav­no, i na­ci­o­nal­ni pa­tri­o­ti. Sa­mo im po­li­tič­ko li­ce­mjer­stvo i(li) in­te­lek­tu­al­no pro­sti­tu­i­sa­nje ne da­ju da to jav­no pri­zna­ju.
Pot­po­ra ra­znim dve­ri­ma na ula­zu u pa­kao na­sta­vlje­na je kroz po­dr­šku Vu­ku Je­re­mi­ću u či­ju je kan­di­da­tu­ru za gen­se­ka Uje­di­nje­nih na­ci­ja Ru­si­ja naj­vi­še ulo­ži­la. Pa iako Je­re­mić na kra­ju ni­je pro­šao, nje­gov ula­zak u fi­na­le je po­ka­zao sna­gu ru­skog uti­ca­ja. Da Je­re­mić na kra­ju ne­će bi­ti iza­bran zna­lo se od po­čet­ka, ali ono što se uop­šte ne zna to je da su Je­re­mi­ća, po­red ru­skih, fi­nan­si­ra­li i ne­ki ov­da­šnji pro­ru­ski na­stro­je­ni bi­zni­sme­ni. Ka­žu da su oni sa su­za­ma u oči­ma pro­pra­ti­li Je­re­mi­ćev po­raz. Iz­vo­ri su ru­ski i mo­že im se vje­ro­va­ti.
Ko­nač­no, oči­gled­no, Ru­si ne­će skr­šte­nih ru­ku po­sma­tra­ti ni pred­sto­je­će, pred­sjed­nič­ke iz­bo­re. Naj­no­vi­ja po­sje­ta pred­sjed­ni­ka Ni­ko­li­ća Ru­si­ji to naj­bo­lje po­tvr­đu­je. Naj­pri­je je za „po­ča­snog ge­ne­ral­nog kon­zu­la” Sr­bi­je u Sankt Pe­ters­bur­gu po­sta­vio ru­skog bi­zni­sme­na Ge­na­di­ja Tim­čen­ka ko­ga me­di­ji opi­su­ju kao „Pu­ti­no­vog dru­ga i ne­pri­ja­te­lja Za­pa­da”.
A dru­go, i va­žni­je, ni­je slu­čaj­no Ni­ko­lić baš iz Mo­skve po­ru­čio da uop­šte ni­je umo­ran, da mu pred­sjed­nič­ka funk­ci­ja ni naj­ma­nje ni­je do­sa­di­la i da na tom po­lo­ža­ju ima još pu­no to­ga da ura­di. U tre­nut­ku ka­da me­di­ji pom­no ana­li­zi­ra­ju ko bi mo­gao bi­ti Vu­či­ćev kan­di­dat za pred­sjed­ni­ka, tj. ko­ga će Vu­čić po­dr­ža­ti, ni­je na od­met po­sta­vi­ti i jed­no dru­go pi­ta­nje. Gdje pi­še da Ni­ko­lić mo­ra da ima Vu­či­će­vu po­dr­šku? Pu­ti­no­va bi mu ne­sum­nji­vo mno­go vi­še zna­či­la.Pe­šča­nik.net