Autor: Ma­ti­ja Beć­ko­vić


Ide­a­li čo­vje­čan­stva, nje­go­vi naj­ljep­ši sno­vi i naj­u­zvi­še­ni­ji ci­lje­vi bi­li su i osta­li – slo­bo­da, prav­da, rav­no­prav­nost.
Ne­ma ži­vog bi­ća ko­je je pro­tiv sre­će i bo­ljeg ži­vo­ta, pa, ipak, bor­ba za osnov­ne ljud­ske ide­a­le tra­je od po­stan­ka svi­je­ta i tra­ja­će do po­sled­njeg da­na.
Još uvi­jek je ak­tu­el­na bor­ba za po­bje­du prav­de. Još uvi­jek je neo­p­hod­na bor­ba za ele­men­tar­na ljud­ska pra­va. Još uvi­jek se mo­že po­sta­ti re­vo­lu­ci­o­nar – za­la­žu­ći se za oslo­bo­đe­nje ne­vi­nih, de­mo­kra­ta – do­zvo­lja­va­ju­ći i su­prot­na mi­šlje­nja, vo­đa – obe­ća­va­ju­ći prav­du.
Još ni­je­dan vo­đa ni­je obe­ća­vao na­ro­du ne­prav­du i be­za­ko­nje. Ni­ko još ni­je po­gi­nuo za po­gre­šnu stvar, pa ipak prav­da ni­je po­bi­je­di­la.
Čo­vje­čan­stvo se od pam­ti­vi­je­ka bo­ri za ide­a­le pro­tiv ko­jih ni­je ni­ko.
Ka­ko se bo­ri­ti za prav­du kad ni­ko ni­je za ne­prav­du?
Ne­sre­ća je, iz­gle­da, u bor­ci­ma pro­tiv ne­sre­će. Ne­prav­da je u na­ma, ne u dru­gi­ma, jer dru­gih ne­ma.
Sve je ja­sno i sve je ne­ja­sno.
Ono što je ja­sno for­mu­li­sa­no je zdrav ra­zum. Ono što je ne­ja­sno u na­ma i oko nas – po­sle­di­ca je ne­do­stat­ka zdra­vog ra­zu­ma.
Po­la­zi se od pret­po­stav­ke da se za po­bje­du zdra­vog ra­zu­ma ne tre­ba bo­ri­ti jer se zdrav ra­zum pod­ra­zu­mi­je­va. Me­đu­tim, bor­ba za zdrav ra­zum je, u stva­ri, je­di­na bor­ba ko­ju lju­di vo­de. Bor­ba za zdrav ra­zum je isto što i bor­ba za pro­gres, bo­lji ži­vot i ljep­šu bu­duć­nost. Sve re­vo­lu­ci­je su vo­đe­ne i sve žr­tve su pa­le za po­bje­du zdra­vog ra­zu­ma, ali ra­zum ni­je po­bi­je­dio. Ni­je po­bi­je­dio, jer ogra­ni­če­ni čo­vjek ne mo­že po­bi­je­di­ti svo­ju ogra­ni­če­nost.
Ne bi­ti ogra­ni­čen, bi­ti nor­ma­lan, to je zna­či­lo i zna­či isto što i bi­ti ge­ni­ja­lan. Ras­po­la­ga­ti zdra­vim ra­zu­mom, to je pri­vi­le­gi­ja ri­jet­kih: fi­lo­zo­fa, mu­dra­ca, ge­ni­ja.
Go­to­vo je ne­mo­gu­će bi­ti nor­ma­lan, a ne ući u isto­ri­ju. Ako ima­te mr­vu zdra­vog ra­zu­ma, ne­će­te iz­bje­ći sla­vu, isto­ri­ju i vječ­nost. Da­nas se još uvi­jek ula­zi u isto­ri­ju za ono što bi dje­ca tre­ba­lo da uče u osnov­noj ško­li. Ide­je da­na­šnjih vo­đa i ve­li­ka­na su, u od­no­su na svi­jet, sta­re i pre­va­zi­đe­ne, ali su, u od­no­su na vri­je­me u ko­jem ži­vi­mo, no­ve, ri­zič­ne i re­vo­lu­ci­o­nar­ne. Oni ko­ji bi, po kri­te­ri­ju­mi­ma zdra­vog ra­zu­ma, mo­gli even­tu­al­no po­sta­ti su­di­je za pre­kr­ša­je, pr­o­gla­še­ni su, u ovom vre­me­nu bez­u­mlja, zvi­je­zda­ma slo­bo­do­u­mlja i de­mo­kra­ti­je.
Još uvi­jek ima mje­sta za bor­ce za slo­bo­du štam­pe, slo­bo­du umjet­no­sti, slo­bo­du mi­šlje­nja i go­vo­ra. Osnov­na ljud­ska pra­va for­mu­li­sa­na su pri­je mno­go sto­ti­na go­di­na i te­ško je pri­hva­ti­ti da još ni­su ostva­re­na. Me­đu­tim, ni­su. U isto­ri­ju se i da­lje ula­zi uta­ba­nim sta­za­ma dav­na­šnjih pro­gra­ma i pa­ro­la. Ne­ma ori­gi­nal­nih ni ide­ja ni žr­ta­va.
Šta sve još uvi­jek čo­vje­ku ne­do­sta­je, naj­bo­lje po­ka­zu­ju obe­ća­nja. Na­ro­di­ma za ko­je se tvr­di da su slo­bod­ni – obe­ća­va se slo­bo­da, oni­ma za ko­je se mi­sli­lo da su si­ti – obe­ća­va se hljeb.
Mo­že se obe­ća­va­ti sa­mo ono če­ga ne­ma i bu­di­ti na­da sa­mo u ono što još ni­je ostva­re­no. Ne obe­ća­va se slo­bo­da slo­bod­ni­ma, po­sao za­po­sle­ni­ma, ne­za­vi­snost ne­za­vi­sni­ma!
Sva obe­ća­nja u stva­ri su op­tu­žni­ca pro­tiv ti­ra­ni­je i ne­prav­de. Ona su bez­broj pu­ta po­na­vlja­ni va­paj za po­bje­dom zdra­vog ra­zu­ma.
Čo­vje­čan­stvo će, iz­gle­da, do­če­ka­ti i svoj kraj, a ne­će vi­dje­ti tri­jumf zdra­vog ra­zu­ma. Čo­vje­ku, ipak, ne­do­sta­je do­volj­no zdra­vog ra­zu­ma da ostva­ri vječ­ne ide­a­le, pro­is­te­kle iz pri­rod­nih po­tre­ba i pra­va. Ni­je slu­čaj­no što slo­bo­du i prav­du zo­ve­mo ide­a­li­ma. Ti ide­a­li su isto što i zdrav ra­zum. Ide­a­li osta­ju ide­a­li.
Bli­ži se kraj, a čo­vje­čan­stvo od zdra­vog ra­zu­ma di­je­li sve ve­ći jaz i sve vi­še žr­ta­va.
www.iskra.co