Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić


Go­to­vo da ne pro­đe ni dan, a da nas vlast ne uvri­je­di. Vri­je­đa nas đu­tu­re, vri­je­đa nas grup­no, vri­je­đa nas po­je­di­nač­no, vri­je­đa nas po­i­men­ce. Pa ipak, na kra­ju da­na, ni­ko se ne na­đe uvri­je­đe­ni­ji od sa­me vla­sti.
Po­sled­nja, tač­ni­je – naj­no­vi­ja, ali sva­ka­ko ne i po­sled­nja uvre­da sti­gla je od pre­mi­je­ra. Go­vo­re­ći o ogrom­nim tro­ško­vi­ma dr­ža­ve, re­kao je da že­ne iz­vo­lje­va­ju po­ro­dilj­sko bo­lo­va­nje ko­je u Nje­mač­koj ne bi ostva­ri­le ”ni da se ob­je­se”, što je em gro­zno po­re­đe­nje, em ne­tač­no (do­bi­le bi i te ­ka­ko, i to bez be­še­nja), dok je za pri­ma­o­ce so­ci­jal­ne po­mo­ći na­veo pri­mjer ne­ko­ga ko mo­že ko­nju rep da iš­ču­pa (još jed­no gro­zno po­re­đe­nje, brr!) ali ne­će da ra­di jer in­ka­si­ra pa­re za sva­ko di­je­te, što zna­či da mu dr­ža­va po­kla­nja no­vac ko­ji ni­je za­ra­đen (na­rav­no, za­to se i zo­ve „so­ci­jal­na po­moć”, a ne „pla­ta”).
Ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je iz­vri­je­đao je sve ko­ji su se ža­li­li na hlad­ne ra­di­ja­to­re. Njih je ta­ko­đe ilu­stro­vao pri­mje­rom ne­kog ima­gi­nar­nog raz­ma­žen­ka ko­ji zah­ti­je­va gri­ja­nje sa­mo za­to da bi mo­gao da se raz­ga­ćen šet­ka po sta­nu, kao da je i gri­ja­nje ne­ko so­ci­jal­no da­va­nje dr­ža­ve (pa tre­ba da smo sreć­ni što uop­šte do­bi­ja­mo) a ne ro­ba ko­ju si ured­no pla­tio. Pritom je gri­ja­nje ro­ba ko­ja je fa­lič­na, ko­ju pla­ća­mo po ofr­lje iz­ve­denoj ra­ču­ni­ci pro­dav­ca (a ne po utro­šku kao što bi tre­ba­lo), ko­ju ne­ma­mo mo­guć­nost da pri­šte­di­mo (”za­vr­ta­nje” ra­di­ja­to­ra ne­ma učin­ka na ra­čun).
Sa dru­ge stra­ne, čak i da taj ima­gi­nar­ni gra­đa­nin za­htije­va ono što je pla­tio sa­mo za­to da bi se šet­kao go po sta­nu (a ne za­to što mu je i ob­u­če­nom hlad­no, ima be­bu i ne­kog bo­le­snog), on ima pra­va i na to. Jer gri­ja­nje ni­je po­klon pa da mu se u zu­be ne gle­da, na­ro­či­to ako ti zu­bi cvo­ko­ću od zi­me i ako ne­ćeš da zbog gri­ja­li­ca uve­ćaš ra­čun za stru­ju i ti­me ne­po­vrat­no upad­neš u sku­plju zo­nu. I ne sa­mo da taj ima­gi­nar­ni gra­đa­nin ima pra­va da bu­de ”raz­ma­žen” (pa ni­je se pri­ja­vio za Ig­man­ski marš, za­bo­ga) ne­go ima pra­va i da za­ke­ra, kao što bi za­ke­rao u bi­lo ko­joj rad­nji da do­bi­je tač­no po de­kla­ra­ci­ji ono što je i pla­tio.
Na­rav­no, iz­me­đu ovih na­ve­de­nih pri­mje­ra pro­te­kle ne­dje­lje (bo­že mi opro­sti ko u po­koj­nom ”Uti­sku”) bi­lo je još mno­go uvre­da ko­je se ni­su na­šle na spi­sku. Vri­je­đao nas je ko je sti­gao, vri­je­đa­li su nas jav­ni slu­žbe­ni­ci, vri­je­đa­li su nas ano­ni­mu­si u slu­žbi vla­sti, vri­je­đa­li su nas u štam­pa­nom iz­da­nju, vri­je­đa­li su nas sa ekra­na… Vri­je­đa­li su nas tek ona­ko, vri­je­đa­li su nas zbog ono­ga što mi­sli­mo ili što oni mi­sle da mi­sli­mo, zbog ono­ga što ra­di­mo ili oni mi­sle da bi­smo ura­di­li kad bi­smo bi­li oni. Vri­je­đa­li su nas pa­u­šal­no, ma­li­ci­o­zno, pri­je­te­će (ne­ko ozbilj­no ne­ko pre­ten­ci­o­zno, ali ni­kad ne znaš kad pret­nci­o­zno mo­že bi­ti i ozbilj­no)…
Pa ipak, od svih uvri­je­đe­nih, sa­mo je je­dan pod­nio tu­žbu zbog uvre­de. Mi­ni­star po­li­ci­je.Pe­šča­nik.net