Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


To je te­ma ko­ju je na­go­vi­je­sti­la po­li­ti­ka. Na­u­ka je ni­je pri­hva­ti­la, ali ni od­ba­ci­la. Dvo­u­mi se. De­ba­ta još tra­je. Ali je pri sa­mom kra­ju. Ju­go­sla­vi­ja raz­bi­je­na udar­ci­ma iz va­na. Iz­vo­đa­či ra­do­va su, uglav­nom, bi­li nje­ni unu­tra­šnji fak­to­ri. Za­to je „raz­laz“ bio ta­ko su­rov. I žr­tve ta­ko ve­li­ke.
Po­ći će­mo pr­vo od po­li­tič­ke di­jag­no­ze: ras­pad za­jed­nič­ke dr­ža­ve; od „do­bre vo­lje“ na­ro­da da vi­še ne že­le da ži­ve za­jed­no.
Za­ne­ma­ri­mo, ali ni­ka­da ne za­bo­ra­vi­mo žr­tve ko­je su pa­le i ra­za­ra­nja ko­ja su svi tr­pje­li. Bi­lo ih je mno­go i pre­mno­go. Ra­za­ra­nja su bi­la još ve­ća. Pa po­sle njih, po­sle Dej­ton­skog po­mi­re­nja 1995. go­di­ne, usli­je­di­lo je su­ro­vo NA­TO bom­bar­do­va­nje 1999. go­di­ne. Iza sve­ga to­ga osta­la je mr­žnja: sko­ro da je sva­ko sva­ko­ga mr­zio. Iz mr­za­vi se i ži­vje­lo. Ali, ni­je ri­ječ o to­me. O mr­žnjih, ko­ja se spo­ro ot­kla­nja.
Mno­go va­žni­je je od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje šta smo do­bi­li – ras­pa­dom za­jed­nič­ke dr­ža­ve? Po­red me­đu­sob­ne mr­žnje ostva­ri­li smo – svi za­jed­no od Var­da­ra pa do Tri­gla­va dug od 100. mi­li­jar­di eura. Pod­sje­ća­mo da su zvo­ni­la zvo­na na uz­bu­nu – ka­da je dug Ju­go­sla­vi­je iz­no­sio – 20 mi­li­jar­di do­la­ra! Sa­mo dug „ne­za­vi­sne i su­ve­re­ne”, Hr­vat­ske sa­da iz­no­si 40 mi­li­jar­di eura! Sta­ti­sti­ka bi­lje­ži da ni mno­go na­pred­ni­ja Slo­ve­ni­ja, na pri­mjer, još ni­je do­se­gla ni­vo raz­vi­je­no­sti iz vre­me­na za­jed­nič­ke dr­ža­ve“ – „tru­le Ju­go­sla­vi­je!“ Ma­ke­do­ni­ja još tra­ga za svo­jim no­vim sta­tu­som – na­kon „ras­pa­ra“ za­jed­nič­ke dr­ža­ve. U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni su, opet, na sa­moj ivi­ci ra­ta.
Ubje­đu­ju jed­ni dru­ge da im je naj­bo­lje da su za­jed­no, kao što su bi­li u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji, ko­ju su od­ba­ci­li kao „pre­va­zi­đe­nu dr­žav­nu za­jed­ni­cu“. Itd. itd.
Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra su bi­le po­sled­nji mo­hi­kan­ci – za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Je­di­no su one ima­le svo­je po­seb­ne dr­ža­ve – čak i me­đu­na­rod­no pri­zna­te i uva­ža­va­ne – i pri­je Ju­go­sla­vi­je. Ima­le su i to is­ku­stvo. I is­ku­stvo ži­vlje­nja u za­jed­nič­koj dr­ža­vi. Uti­sak je da pre­fe­ri­ra­ju za­jed­nič­ku dr­ža­vu – zna­ju­ći iz is­ku­stva – sve nje­ne pred­no­sti. Uosta­lom, na­rod­na mu­drost iz da­le­ke pro­šlo­sti – upo­zo­ra­va: Za­jed­no smo ja­či!
Ne­će­mo za­o­bi­ći ni evi­dent­nu ne­za­po­sle­nost ko­ja do­se­že i do 20 odsto. Ona naj­vi­še po­ga­đa mla­de – tek sta­sa­le za rad. Ško­lo­va­ne! Ne­ka­da je po­pu­lar­na Juga or­ga­ni­zo­va­la od­la­zak ne­za­po­sle­nih na rad u su­sjed­ne dr­ža­ve. Da­nas ni to­ga ne­ma, već se ide „tr­bu­hom za kru­hom“ – „gla­vom bez ob­zi­ra“. Što je još go­re – ni stan­dard za­po­sle­nih ni­je si­gu­ran. Pri­ma­nja pen­zi­o­ne­ra su po­seb­na pri­ča. Za­to je po­ve­ćan broj so­ci­jal­nih da­va­nja i so­ci­jal­nih ku­hi­nja. Ra­ci­o­nal­na in­ve­sti­ci­o­na ula­ga­nja su, bez­malo mi­saona ime­ni­ca. Dr­ža­va kao da i ne po­sto­ji u bi­lo ko­joj ne­ka­da­šnjoj re­pu­bli­ci – fe­de­ra­tiv­ne za­jed­ni­ce. Pri­sje­ća­ju se lju­di kri­la­ti­ce: Ne­što je tru­lo u dr­ža­vi Dan­skoj!
Pu­na isti­na i sud­bi­ni za­jed­nič­ke dr­ža­ve na­zi­re se u na­uč­nom sta­vu da je Ju­go­sla­vi­ja raz­bi­je­na udar­ci­ma – da ka­že­mo – spolj­njeg fak­to­ra. Zna se i za­što! Naš po­zna­ti isto­ri­čar – evrop­skog ugle­da – aka­de­mik Mi­lo­rad Ek­me­čić ova­ko je to vi­dio: Ju­go­sla­vi­ju je 1918. go­di­ne stvo­rio po­bjed­nič­ki Za­pad da ga šti­ti od nje­mač­kog re­van­ši­zma i na­di­ru­ćeg so­vjet­skog bolj­še­vi­zma. Ka­da ta opa­snost bu­de pre­sta­la – ne­sta­će i Ju­go­sla­vi­ja, kao za­jed­nič­ka dr­ža­va nje­nih na­ro­da. Uza­lud­no je bi­lo upo­zo­re­nje. Po­li­ti­ča­ri su sve­zna­li­ce. A vri­je­me sve­zna­li­ca je dav­no pro­šlo. Umje­sto njih, do­la­zi vri­je­me spe­ci­ja­li­sta, uspje­šnu po­li­ti­ku kre­i­ra­ju pri­zna­ti struč­nja­ci.