Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Hva­lio se ne­dav­no lo­kal­ni DPS funk­ci­o­ner ka­ko je u fir­mi gdje je ne­ka­da ra­dio bio fi­zič­ki rad­nik, a on­da se učla­nio u DPS i po­stao za­mje­nik di­rek­to­ra u jed­noj dru­goj fir­mi. Do­bro upu­će­ni u ovaj slu­čaj ka­žu da su ga nje­go­vi pri­ja­te­lji pi­ta­li ka­ko se sna­la­zi u no­voj ulo­zi. On im je od­go­vo­rio: „Iz­gle­da ša­ša­vo, ali me­ne vi­še le­đa ne bo­le“.
Ova­kvih pri­mje­ra u Cr­noj Go­ri ima na pre­tek, svi zna­mo, i ne bi tu bi­lo ni­šta čud­no da di­plo­me o za­vr­še­nim vi­so­kim ško­la­ma ne po­ti­ču sa ne­kih, na­zo­vi, di­vljih fa­kul­te­ta iz na­še i iz dr­ža­va re­gi­o­na, i da ni­ko, pa čak ni oni, iz nji­ho­vih po­ro­di­ca ne zna­ju ka­da su spre­ma­li i po­la­ga­li is­pi­te. Jer, „knji­gu u ru­ke ni­jesu uzi­ma­li“, što bi re­kli na­ši sta­ri.
Da cir­kus bu­de ve­ći, vi­še ni­je va­žno ko je i sa ka­kvim uspje­hom ko­ji fa­kul­tet za­vr­šio, va­žni­je je ima­ti član­sku kar­tu DPS-a i bi­lo ka­kvu fa­kul­tet­sku di­plo­mu. Za­to nam, u ne ma­lom bro­ju in­sti­tu­ci­ja, na va­žnim ru­ko­vo­de­ćim funk­ci­ja­ma sje­de lju­di ko­ji ne­ma­ju bla­ge ve­ze sa dje­lat­no­sti­ma ko­je su u nad­le­žno­sti te in­sti­tu­ci­je. Da li se sa ova­kvim ka­drov­skim rje­še­nji­ma mo­že ko­ra­ča­ti si­gur­nim ko­ra­kom, ka­ko gla­si pro­mo­tiv­ni slo­gan DPS-a, pro­ci­je­ni­te sa­mi. Na­rav­no, ni­ko pa­me­tan ne­će po­vje­ro­va­ti da ne­ko ko nas je do­veo na ivi­cu pro­va­li­je, mo­že za­ko­ra­či­ti u bu­duć­nost i to si­gur­nim ko­ra­kom, sem ako se iz­u­zmu oni ko­ji su pro­da­li du­šu za sit­ne pa­re ili ne­ko la­žno obe­ća­nje.
Da­nas u Cr­noj Go­ri či­tav si­stem funk­ci­o­ni­še po prin­ci­pu mar­gi­na­li­za­ci­je mi­sle­ćih gla­va. U to će­te se uvje­ri­ti ako bu­de­te istin­ski ana­li­zi­ra­li po­sla­nič­ke kan­di­da­te sa iz­bor­nih li­sta. Na nji­ma ne­će­te na­ći, uz du­žno po­što­va­nje ri­je­tih po­je­di­na­ca, lič­no­sti ko­je su Cr­noj Go­ri do­ni­je­le išta do­bro ili da za so­bom ima­ju re­zul­ta­te ra­da ko­ji su pro­mo­vi­sa­li bi­lo ka­kvo do­stig­nu­će ko­je nam je svi­ma za­jed­no do­ni­je­lo ko­rist. Na li­sta­ma su, po pra­vi­lu, po­slu­šno­sti no­si­la­ca li­sta. No na­ma ne pa­da na pa­met da uči­ni­mo ne­što da se ta­kvo sta­nje pro­mi­je­ni.
Za­to nam ne­dav­no je­dan is­tak­nu­ti gla­sač opo­zi­ci­je upu­ti pre­kor: „Ko vam je kriv što go­di­na­ma od kuć­nog sa­vje­ta do pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve bi­ra­mo isti pro­fil lju­di, i to onih ko­ji su za­du­že­ni da nas di­je­le i sva­đa­ju, da nas ob­ma­nju­ju la­žnim obe­ća­nji­ma i da u toj ve­li­koj sva­đa­o­ni­ci zva­noj Cr­na Go­ra kra­du i oti­ma­ju za se­be i svo­je po­ro­di­ce.“
U svo­joj isto­ri­ji Cr­na Go­ra na va­žnim po­li­tič­kim funk­ci­ja­ma ni­ka­da ni­je ima­la vi­še lo­po­va i la­žo­va. Kra­de se i la­že na sva­kom ko­ra­ku. Po­sta­lo je pri­mi­tiv­no ili, ka­ko bi re­kli mla­di, de­mo­de bi­ti ča­stan i po­šten jer je to u su­ko­bu sa zva­nič­nom po­li­ti­kom re­ži­ma. Ča­sni i po­šte­ni su po­li­tič­ki ne­po­dob­ni i njih tre­ba dr­ža­ti po­da­lje od onih mje­sta gdje mo­gu ima­ti uvid u kra­đe i zlo­u­po­tre­be. Njih obič­no pro­gla­ša­va­ju teh­no­lo­škim vi­ško­vi­ma jer se ne ukla­pa­ju u po­li­ti­ku ko­ju re­žim pro­mo­vi­še.
Za­to u Cr­noj Go­ri upo­re­đu­ju­ći ovo vri­je­me sa onim pro­šlim sve iz­gle­da ša­ša­vo i ne­ti­pič­no. Kao da je ne­ko do­bio za­da­tak da iz­bri­še na­šu pro­šlost i po­ve­de ko­ra­kom beš­ča­šća u svi­jet bez na­de i ljud­skog do­sto­jan­stva. Zar nam bi­o­gra­fi­je, re­zul­ta­ti ra­da, hap­še­nja i umi­je­ša­nost u kri­mi­nal­ne i ko­rup­tiv­ne rad­nje vi­so­kih dr­žav­nih i par­tij­skih zva­nič­ni­ka ni­je­su do­vo­ljan raz­log da sta­vi­mo tač­ku na da­lje po­sr­ta­nje Cr­ne Go­re?