Piše: Veljko Račić


Od­u­vi­jek sam tvr­dio da Cr­na Go­ra ne­ma i ne mo­že ima­ti ni­kog bli­žeg od Sr­bi­je i to pro­sto ni­je ne­ka po­seb­na umo­tvo­ri­na, ot­kri­će to­ple vo­de, ni­ti fi­lo­sof­ska dok­tri­na već re­al­na či­nje­ni­ca, za­što ne re­ći i re­al­na po­tre­ba u pra­vom smi­slu ri­je­či.
Sr­bi­ja je i isto­rij­ski ima­la taj ne­ki od­nos pre­ma Cr­noj Go­ri ka­kav sta­ri­ji brat ima pre­ma mla­đem i to je ne­što što je pro­sto pri­rod­no, u pi­ta­nju je je­dan na­rod ko­ji pri­pa­da istom isto­rij­skom ko­ri­je­nu, istom iz­vo­ri­štu, svje­to­nad­zo­ru i di­je­li iden­tič­ne du­hov­ne i dru­ge vri­jed­no­sti, etič­ke prin­ci­pe.
Če­sto se ov­dje u jed­nom di­je­lu na­ro­da ko­ri­stio na­ziv Sr­bi­ja-maj­ka, ko­ji go­vo­ri vi­še od bi­lo če­ga dru­gog.
Cr­na Go­ra iako ma­le­na, ali i po­no­sna u taj brat­ski od­nos ne­ri­jet­ko je i kal­ku­lant­ski uno­si­la emo­ci­ju, na­rod­ski re­če­no - ono­li­ko ko­li­ko joj je tre­ba­lo.
Ka­žem ne­ri­jet­ko, pri­tom ne pre­ne­bre­ga­va­ju­ći či­nje­ni­cu da je u ne­ka­da­šnjoj sta­roj Cr­noj Go­ri srp­ski na­ci­o­nal­ni na­boj i žar bio do­mi­nan­tan u od­no­su čak i na ma­tič­nu dr­ža­vu to­ga na­bo­ja.
Cr­na Go­ra je bi­la iskra, no­si­lac i pro­ta­go­ni­sta srp­ske na­ci­o­nal­ne bi­ti, per­ja­ni­ca srp­ske sa­mo­svi­je­sti i iden­ti­tet­ske iden­ti­fi­ka­ci­je sva­kog ov­da­šnjeg pra­vo­slav­nog čo­vje­ka.
Vla­di­ka i naj­ve­ći srp­ski pje­snik je go­vo­rio da je ,,Sr­bi­ja ma­ti­ca srp­stva, bez nje ni­šta,,!
In­te­re­sant­no, ka­da bi ti od­no­si iz­me­đu ,,dva oka u gla­vi’’, ka­ko su na­zi­va­li ove dvi­je brat­ske dr­ža­ve bi­li ne­što lo­ši­ji i za naj­ma­nji raz­log, Cr­na Go­ra je op­tu­ži­va­la sta­ri­jeg bra­ta za mi­je­ša­nje u unu­tra­šnje stva­ri, ali ni­ka­da ni­je­sam čuo za op­tu­žbe u su­prot­nom smje­ru, a tvr­dim da su, iako ne­iz­go­vo­re­ne, bi­le re­al­ni­je i ute­me­lje­ni­je od ovih pr­vih.
Sr­bi­ja na­rav­no ima i kao sta­ra dr­ža­va tu ne­ku ši­ri­nu da pri­je sve­ga oku­plja, ali i da ra­zu­mi­je, pri­hva­ta sva­ku pro­vin­cij­sku, da ne ka­žem pa­la­nač­ku usko­gru­dost, sku­če­nost i ne­ka­kvo lo­kal­no sa­mo­lju­blje svoj­stve­no ma­lim sre­di­na­ma, ka­kva je cr­no­gor­ska.
Imao sam su­bjek­tiv­ni osje­ćaj da je Sr­bi­ja ne­ki­ma bi­la u jed­nom pe­ri­o­du od­go­vor­na i za pro­mje­nu vre­men­skih pri­li­ka na go­re u Cr­noj Go­ri?!
Pro­sto do­tle je do­se­zao taj is­klju­či­vi ple­men­ski lo­ka­li­zam ne­kih no­si­la­ca no­vo­cr­no­gor­ske dog­me, šta god to pod­ra­zu­mi­je­va­lo.
Cr­na Go­ra ili bo­lje re­ći nje­na po­li­tič­ka eli­ta po­sled­njih go­di­na, na­kon od­lu­ke da ras­kr­sti sa srp­skom na­ci­o­nal­nom mi­šlju, če­sto ko­ri­sti broj­ne po­je­din­ce i or­ga­ni­za­ci­je iz Sr­bi­je za bor­bu po­li­tič­ku i sva­ku dru­gu pro­tiv Sr­ba iz Cr­ne Go­re.
Na­rav­no ta­kvih u Sr­bi­ji ima i bez ika­kvih pro­ble­ma se na­la­ze. Svje­do­ci smo još i pri­je re­fe­ren­du­ma, a po­go­to­vo po­sled­njih go­di­na, pri­mje­ra ,,po­želj­nog mi­je­ša­nja,, iz Sr­bi­je u unu­tra­šnje stva­ri Cr­ne Go­re.
To je ono mi­je­ša­nje u ko­je uz so­lid­nu, čak i za ov­da­šnje pri­li­ke ogrom­nu nad­ni­cu uče­stvu­ju ra­zni pla­će­ni­ci, ana­li­ti­ča­ri, kre­a­to­ri jav­nog mnje­nja, me­dij­ski ma­ni­pu­la­to­ri, pro­za­pad­ne i NA­TO agen­tu­re iz ne­vla­di­nog sek­to­ra i dru­gi.
Ova gru­pa nad­ni­ča­ra su lju­di (ako se to ta­ko mo­že re­ći) ko­ji za svoj uglav­nom pr­ljav po­sao bi­va­ju obi­la­to na­gra­đe­ni.
Oni ne bi­ra­ju, ra­de sve sa­mo ako se na­đe ne­ko da to do­bro pla­ti.
Vi­si­na nad­ni­ce se utvr­đu­je po do­go­vo­ru, ma­da kod ne­kih po­sto­ji i zva­nič­ni cje­nov­nik ko­ji se ru­ku na sr­ce ri­jet­ko is­po­štu­je, zbog manj­ka po­sla.
Svo­je struč­no “zna­nje” ni­je­su baš u pri­li­ci da na­pla­te u ma­tič­noj ze­mlji, gdje ih već ja­ko do­bro po­zna­ju i zna­ju nji­ho­ve kva­li­te­te, pa iz­laz na­la­ze kod cr­no­gor­skih sko­ro­je­vi­ća i vla­sto­dr­ža­ca. Raz­ne Be­be, Be­ši­ći, Ja­nji­ći, Bi­ser­ke, Jak­ši­ći, Mi­tro­vi­ći, Če­de, NA­TO star­le­te i dru­gi.
Bez ob­zi­ra o če­mu se ra­di­lo, oni su za do­bru nad­ni­cu su sprem­ni ne sa­mo da ra­de za svo­je na­lo­go­dav­ce već i pro­tiv ma­tič­ne ze­mlje i nje­nih in­te­re­sa, ako je to nji­hov in­te­res.
Po­sled­njih go­di­na ra­zno­ra­zne po­mo­ći iz Sr­bi­je su sti­za­le na stra­nu onih ko­ji ra­de pro­tiv in­te­re­sa Sr­ba iz Cr­ne Go­re i bo­jim se da je to sve bi­lo ami­no­va­no od ta­mo­šnjeg po­li­tič­kog vr­ha.
Stvar­no zvu­či bo­le­sno, ali je i isti­ni­to. Me­đu­tim sva ta po­li­tič­ko-me­dij­ska igran­ka ili ka­ko god je na­zi­va­li ima u ko­nač­nom isti ili bar ve­o­ma sli­čan kraj, ka­ko bi to opi­sao Živ­ko Ni­ko­lić- da se za­vr­ša­va ne­kom ve­li­kom sprd­njom i bru­kom, pro­sto u ovom slu­ča­ju u skla­du sa po­čet­nim, ne­is­kre­nim i pro­ra­ču­na­tim na­mje­ra­ma.
Po­me­nu­ti nad­ni­ča­ri, da čo­vjek ne gri­je­ši du­šu,mo­gu­će da bi ra­di­li i pro­tiv onih za ko­je sa­da ra­de, ako bi se even­tu­al­no ne­ko na­šao da ih pla­ti.
Jer, po­na­vljam, sve je stvar pro­jek­ta, po­nu­de, fi­nan­sij­ske po­tent­no­sti ,,stran­ke’’.
Nad­ni­ča­ri iz Sr­bi­je, pri­ča mi je­dan ko­ji je imao pri­li­ku da sa­ra­đu­je sa nji­ma, ostva­ru­ju du­pli efe­kat ka­da je u pi­ta­nju nji­ho­va ak­tiv­nost u Cr­noj Go­ri, a ti­če se po­mo­ći ak­tu­el­noj vla­sti.
Pr­vi je taj što kao ne­ka­kvi Sr­bi shva­ta­ju ,,re­al­nost’’ i zna­ju ko je u pra­vu u Cr­noj Go­ri u od­no­su na ov­da­šnje Sr­be, ko­ji to ne ,,shva­ta­ju’’?!
Dru­gi raz­log, ni­šta sla­đe ne­go usmje­ri­ti Sr­be pro­tiv Sr­ba.
I tre­ći, za njih naj­bit­ni­ji, ov­dje im se ni­kad ni­je osta­lo du­žno za sve što ra­de.
Na kra­ju su svi za­do­volj­ni.
Pre­ne­bre­ga­va­ju me­đu­tim (i ovi što ih pla­ća­ju i nad­ni­ča­ri) či­nje­ni­cu da je kič­ma Sr­ba iz Cr­ne Go­re mno­go ja­ča ne­go što oni mo­gu i da za­mi­sle.
Dža­ba su kre­či­li i tro­ši­li sil­nu ener­gi­ju.
Od­nos ko­ji Sr­bi­ja po­sled­njih go­di­na ge­ne­ral­no ima pre­ma svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma u Cr­noj Go­ri ni­ma­lo joj ne slu­ži na čast.
Taj od­nos mo­ra da bu­de is­kre­ni­ji, ona­kav ka­kav maj­ka ima pre­ma svom dje­te­tu, li­šen kva­zi­e­stet­ske po­vr­šno­sti. Ne­ko će re­ći da ma­ti­ca svih Sr­ba ima svo­jih ne­vo­lja ko­ji­ma se za­ba­vi­la, a ja ka­žem - a kad to Sr­bi­ja ni­je ima­la ne­vo­lja, ka­da ni­je bi­la na ras­pe­ću? Ipak,
ni­je do okol­no­sti, ne­go do na­šeg sa­sta­va.