Po­ne­kad bi mu­ški rod mo­gao da se za­pi­ta: šta još tre­ba da uči­ni­mo da bi na­še že­ne ima­le ja­ču ilu­zi­ju o rod­noj rav­no­prav­no­sti, s ob­zi­rom na to da nam je ta vr­sta či­nje­nja isto­rij­ski uko­ri­je­nje­na?!
Iz Mi­ni­star­stva za ljud­ska i ma­njin­ska pra­va kre­ću u ta­la­si­ma kam­pa­nje za rav­no­prav­nost i pra­va ra­znih raz­li­či­tih... Ra­di­o­ni­ce, go­vor­ni­ce, bil­bor­di, per­for­man­si, pa­ra­de... Sve raz­li­či­ti na­či­ni „po­di­za­nja svi­je­sti“ i „rod­ne sen­zi­tiv­no­sti“. Da bu­de­mo raz­li­či­ti rav­no­prav­ni po uzo­ru na za­pad­ni „ci­vi­li­za­cij­ski krug“. Ni­šta za to što je taj na­ma uzor­ni svi­jet na svom pu­tu mno­ge ne­po­treb­ne i ote­ža­va­ju­će stva­ri po­stup­no od­ba­ci­vao, a mno­go to­ga je u so­ci­jal­no-eko­nom­skoj sfe­ri što če­ka ne­ke no­ve ge­ne­ra­ci­je da urav­no­te­že. Naš tran­zi­cij­ski put, put re­ver­zi­bil­ne isto­ri­je (opet re­vo­lu­ci­o­nar­ni (!) put od so­ci­ja­lilz­ma do ka­pi­ta­li­zma) po­di­je­ljen je na ope­ra­tiv­ne di­o­ni­ce – po­gla­vlja (no­vi izum bri­sel­ske bi­ro­krat­ske ra­di­o­ni­ce), s obra­zlo­že­njem da pro­ces re­for­mi mo­ra da tra­je i da se od­vi­ja pod bud­nim okom ko­mi­si­ja, ko­me­sa­ra, su­per­vi­zo­ra... U jed­nom od tih po­gla­vlja smje­šte­na je i tzv. rod­na rav­no­prav­nost ko­ju kod nas ope­ra­ci­o­na­li­zu­ju (uglav­nom žen­ski ak­ti­vi­sti) kao za­stu­plje­nost že­na u po­li­ti­ci i in­sti­tu­ci­ja­ma vla­sti, rav­no­prav­nost u bra­ku i eli­mi­na­ci­ja na­si­lja, „je­zič­ka rod­na sen­zi­tiv­nost“, rav­no­prav­nost u bez­bje­do­no­snom sek­to­ru, za­bra­na mo­bin­ga – ovo već za­la­zi u po­slov­nu sfe­ru gdje se go­mi­la­ju ve­ći pro­ble­mi.
U sjen­ci po­me­nu­tih pi­ta­nja su pro­ble­mi rod­ne rav­no­prav­no­sti u sa­moj „ba­zi“ dru­štva. Za­vi­ri­mo ma­lo u su­per­mar­ke­te i svu­da ra­za­pe­tu mre­žu ka­fa­na, re­sto­ra­na, koc­kar­ni­ca... Žen­skih fa­bri­ka je ma­lo, ali ima ih. Ne bi tre­ba­lo za­o­bi­ći jav­ni sek­tor i nje­go­vu ad­mi­ni­stra­ci­ju. Ško­le i zdrav­stve­ne usta­no­ve, gle­da­no iz per­spek­ti­ve na­ve­de­ne „ba­ze“ su – eli­ti­zam! Ka­ko iz­gle­da iz­bli­za „so­ci­jal­ni part­ner“ – ta­ko rad­ni­ke pred­sta­vlja­ju nji­ho­ve sin­di­kal­ne vo­đe – na mje­sti­ma gdje se od­vi­ja pro­ces ra­da? Na pr­vi po­gled vi­di se ap­so­lut­na rad­na dis­pro­por­ci­ja. Mu­škar­ci su na ko­mand­nim (še­fov­skim i vla­snič­kim) po­lo­ža­ji­ma. Po­tro­ša­če, mu­šte­ri­je, stran­ke uslu­žu­ju do­mi­nant­no že­ne, uglav­nom, mla­đe. Ovo je no­va „tran­zi­cij­ska“ rad­nič­ka kla­sa ko­ja is­pi­su­je no­ve stra­ni­ce isto­ri­je kla­snih od­no­sa kod nas.
Ma­da sa ko­mand­nih po­zi­ci­ja dej­stvu­ju mu­škar­ci kao ži­vi li­ko­vi pro­fi­ta (ne is­klju­ču­je se, na­rav­no, po­sto­ja­nje i onog „za­čin­skog“ di­je­la že­na u me­na­džer­skim ti­mo­vi­ma), žen­ska lje­po­ta i tje­le­sne od­li­ke ni­su glav­ni mag­net za an­ga­žo­va­nje u pro­ce­su ra­da to­li­kog bro­ja mla­dih že­na. Ima, na­rav­no, iz­vje­stan broj mje­sta gdje su žen­ske re­ak­ci­je, na­mje­šte­ni osmi­je­si, vje­šti­ja ko­mu­ni­ka­tiv­nost (i go­vor ti­je­la) va­žan ele­ment kva­li­te­ta rad­nih spo­sob­no­sti. Me­đu­tim, za ve­ći­nu po­slo­va u tr­go­vi­ni, ugo­sti­telj­stvu i dru­gim uslu­žnim dje­lat­no­sti­ma po­slo­dav­ci da­ju pred­nost žen­skom ra­du, jer ima­ju u vi­du kom­pleks uro­đe­nih ili ste­če­nih kva­li­te­ta ovog ra­da (adap­til­nost na uslo­ve ra­da u ovim dje­lat­no­sti­ma, smi­sao za red, efi­ka­snost, la­ko­ća pre­la­za s jed­nih na dru­ge po­slo­ve). Ni­šta ni­je neo­bič­no, na pri­mjer, da pr­sti ko­ji pre­ci­zno i br­zo oba­vlja­ju ma­ni­pu­la­tiv­ne po­slo­ve kod ka­se, u dru­gom tre­nut­ku, ma­ni­pu­li­šu kr­pom, me­tlom, džo­ge­rom ili „za­vo­de“ red na po­li­ca­ma itd. Po­treb­no je na­gla­si­ti: po­gre­šno bi bi­lo za­klju­či­ti da su ovi ope­ra­tiv­ci spo­sob­ni da iz­vo­de sa­mo ove ru­tin­ske ope­ra­ci­je. U ve­li­kom bro­ju, to je rad­na sna­ga ko­ja skri­va i ve­li­ki in­te­lek­tu­al­ni po­ten­ci­jal ko­ji ne­ma gdje da se po­ka­že! Tu su: pro­fe­so­ri i vas­pi­ta­či (ili „rod­no sen­zi­tiv­no“: pro­fe­sor­ke i vas­pi­ta­či­ce) ra­znih stru­ka ko­ji ni­su uspje­li da pro­na­đu put do dje­ce. Tu su i vi­so­ko­struč­ni ka­dro­vi: eko­nom­ske, prav­ne, po­slov­no-teh­nič­ke stru­ke. Tu su i sred­njo­škol­ci či­je di­plo­me „ne­ma­ju po­tvr­du tr­ži­šta ra­da“ ka­ko se iz bi­ro­krat­skih kan­ce­la­ri­ja sa­op­šta­va. Ni­šta za to što na­po­re­do idu „uspje­šne“ re­for­me obra­zo­va­nja, što su „ku­ri­ku­lar­ne re­for­me“ (ka­ko ja­vlja­ju me­di­ji) na „pra­vom pu­tu i u pra­vom smje­ru“! U za­ko­no­dav­stvu „so­ci­ja­li­stič­ke uto­pi­je“ va­ži­lo je bar pra­vi­lo da sva­ko ima pra­vo da ra­di na po­slo­vi­ma ko­ji od­go­va­ra­ju nje­go­vom ste­pe­nu struč­ne spre­me. To je bi­la bra­na de­kva­li­fi­ka­ci­ji i zlo­u­po­tre­ba­ma po­slo­vod­nih ti­je­la. Ni­je ni to funk­ci­o­ni­sa­lo baš po pra­vi­lu, jer je svi­jet ra­da uvi­jek imao svo­je ka­pa­ci­te­te i ra­ču­ni­ce, a obra­zo­va­nje svo­je ci­lje­ve. Me­đu­tim, mo­ra se re­ći da sa­da­šnja sa­mo­vo­lja u de­gra­di­ra­nju stru­ke i di­plo­ma dje­lu­je obes­hra­bru­ju­će i po­ni­ža­va­ju­će za či­tav si­stem obra­zo­va­nja!
S ob­zi­rom na to da uče­šće žen­ske rad­ne sna­ge zna­čaj­no pred­nja­či u „neo­li­be­ral­nim“ re­form­skim pro­jek­ti­ma, umje­sno je po­sta­vi­ti pi­ta­nje o raz­li­či­tim aspek­ti­ma fe­mi­ni­za­ci­je ra­da u mno­štvu dje­lat­no­sti. Ni­je do­volj­no tra­ži­ti da se že­na rav­no­prav­no s mu­škar­cem in­te­gri­še u dru­štve­ni ži­vot već se mo­ra sta­vi­ti pod lu­pu i kva­li­tet in­te­gra­ci­je (na­pre­do­va­nje, po­kre­tlji­vost, vred­no­va­nje, kre­a­tiv­no­sti, oču­va­nje lič­nog in­te­gri­te­ta i sl.).

Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić