Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra su ču­de­sno po­ve­za­ne. U Cr­noj Go­ri su pr­o­na­šli te­ro­ri­ste bez oruž­ja, u Sr­bi­ji oruž­je bez te­ro­ri­sta. Eh da smo za­jed­no, ni­ko se ne bi pod­smi­je­vao vla­sti­ma i pri­čao ne­u­ku­sne vi­ce­ve na naj­te­že te­me. Ova­ko, raz­dvo­je­ni od stra­ne po­kva­re­nih ko­mu­ni­stič­kih i tran­zi­ci­o­nih eli­ta i moć­nom vo­ljom ve­li­kih si­la, dje­lu­je­mo po­ma­lo sme­te­no. Mi smo ne­ka vr­sta za­jed­ni­ce sli­je­pog i mu­ta­vog.
U bli­zi­ni ku­će Vu­či­će­vog oca pro­na­đe­na je ve­li­ka ko­li­či­na oruž­ja. Umje­sto re­zul­ta­ta is­tra­ge, da­nas gra­đa­ni Sr­bi­je gle­da­ju i slu­ša­ju me­dij­ski ga­li­ma­ti­jas u ko­me sve što je vla­di­no (ili je od ove ika­da ima­lo bi­lo ka­kvu ko­rist) na­pa­da sve ko­ji sum­nja­ju u to da je spri­je­čen aten­tat na srp­skog pre­mi­je­ra. Oni ko­ji, pak, sum­nja­ju tak­mi­če se u to­me ko će u ve­ćoj mje­ri ismi­ja­ti na­stu­pe zva­nič­ni­ka i nji­ho­vih ne­vla­di­nih pri­sta­li­ca, ko­ji uka­zu­ju­ći na opa­snost što se nad­vi­la nad Vu­či­ćev ži­vot ne mo­gu a da ne po­ka­žu pre­zi­ra do­stoj­no udvo­ri­štvo i ne­in­te­li­gent­no dvor­jan­sko po­da­ni­štvo.
U ne­koj prav­noj dr­ža­vi mo­žda bi u ne­kim no­vi­na­ma is­pli­va­la vi­jest da je u bli­zi­ni do­ma pre­mi­je­ro­vog oca pro­na­đen ar­se­nal oruž­ja, ali to sva­ka­ko ne bi po­sta­lo po­lje na­stu­pa ra­znih vla­di­nih port­pa­ro­la i ma­ne­ke­na na mi­ni­star­skim i po­sla­nič­kim funk­ci­ja­ma. Valj­da je u in­te­re­su is­tra­ge da broj­ne lič­no­sti po­ve­za­ne u za­vje­ru ne bu­du oba­vi­je­šte­ne i alar­mi­ra­ne. De­ba­ta o is­tra­zi ko­ja je tek otvo­re­na, s ra­znim ne­zva­nič­nim de­ta­lji­ma, na svim pro­gra­mi­ma do­ma­ćih te­le­vi­zi­ja, sva­ka­ko do­pri­no­si da ra­zni bez­bjed­no­snim slo­je­vi­ma iona­ko za­šti­će­ni po­li­tič­ki na­lo­go­dav­ci na­vod­no pla­ni­ra­nog aten­ta­ta uklo­ne sve tra­go­ve ko­ji bi mo­gli vo­di­ti do njih i bri­žlji­vo se sa­kri­ju. Ali, va­žno je da je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić od po­čet­ka pri­su­tan na li­cu mje­sta i u me­di­ji­ma. Kao i uvi­jek. Zar ni­je on lič­no sa­če­kao dje­voj­či­cu ko­ju je na­ša po­li­ci­ja uspje­la da eks­pre­sno oslo­bo­di od fran­cu­skih ot­mi­ča­ra? Na­šao se iz­me­đu vo­zi­la i oca, pa je otvo­rio vra­ta, uzeo di­je­te i pred ka­me­ra­ma ga pro­sli­je­dio ro­di­te­lju. Isto kao što je mi­ni­star zdra­vlja lič­no no­sio bo­le­sno di­je­te u avi­on ko­ji ga je od­nio na li­je­če­nje u ino­stran­stvo. Baš kao što je pr­ve go­di­ne svo­je slav­ne vla­da­vi­ne i lič­no Vu­čić na­i­šao na za­ve­ja­ne u sni­je­gu. Po­tom je ne­ko jad­no di­je­te, ona­ko vi­sok i u ci­pe­la­ma s rav­nim đo­nom, no­sio kroz sni­jeg, a sve pred broj­nim ka­me­ra­ma (dok su tje­lo­hra­ni­te­lji vje­ro­vat­no dr­ža­li ru­ke u dže­po­vi­ma ili mo­žda me­ri­li še­fu pro­la­zno vre­me spa­sa­va­nja).
Na­rav­no da Ste­fa­no­vić ne bi osta­vio gra­đa­ne neo­ba­vi­je­šte­ne o to­me da se čak 97 sum­nji­vih li­ca kre­ta­lo oko ba­zne sta­ni­ce u Ja­jin­ci­ma, a po­li­ci­ja je do tre­nut­ka dok se on na­šao pred ka­me­ra­ma uspje­la da do­đe do ma­nje od po­lo­vi­ne njih. A tek Alek­san­dar Vu­lin, mi­ni­star za­du­žen za so­ci­jal­nu po­li­ti­ku i pa­tri­o­ti­zam. U emi­si­ji RTS-a on je za sve op­tu­žio ame­rič­kog am­ba­sa­do­ra. Od iz­bor­ne no­ći ka­da je pri­mio opo­zi­ci­o­ne vo­đe, pa sve do da­nas, tvr­dio je Vu­lin, upra­vo je am­ba­sa­dor Skot oso­vi­na, oslo­nac, te­ži­šte... sva­ke sub­ver­ziv­ne ak­tiv­no­sti. Ni­je Vu­lin ob­ja­snio ka­kve to ve­ze ima sa ovim ili onim cr­no­gor­skim kri­mi­nal­nim kla­nom sa ko­jim se to oruž­je opet ne­zva­nič­no i pro­iz­volj­no po­ve­zu­je. Ni­je ja­sno ni šta je to ta­ko stra­šno za Vu­či­ća i vlast, ko­ji se di­če do­brim ve­za­ma sa SAD i EU, uči­nio am­ba­sa­dor ako se i vi­dio sa opo­zi­ci­o­na­ri­ma ili dao ne­ku iz­ja­vu oko ne­le­gal­nog ru­še­nja ne­le­gal­ne grad­nje. Vu­lin re­če da am­ba­sa­do­ri u iz­bor­noj no­ći ne tre­ba da kon­tak­tir­a­ju sa opo­zi­ci­jom, a ni sa vlašću... Ipak, osta­je či­nje­ni­ca da je 2014. u iz­bor­noj no­ći, pret­hod­ni am­ba­sa­dor po­sje­tio baš iz­bor­ni štab SNS-a i Vu­či­ća (ti­me i nje­go­vog ko­a­li­ci­o­nog mi­kro-part­ne­ra Vu­li­na).
Ko bi mo­gao da vje­ru­je da su u opa­sno­sti lju­di ko­ji su na­pra­vi­li ka­ri­je­ru do­ka­zu­ju­ći svo­ju va­žnost, iz­me­đu osta­log i na­vod­nom ugro­že­no­šću sop­stve­nog ži­vo­ta. Vu­či­ćev biv­ši sa­rad­nik, a da­nas ogor­če­ni ne­pri­ja­telj, no­vi­nar Pre­drag Po­po­vić (ne­ka­da­šnji ured­nik Na­ci­o­na­la i Prav­de), iz­bro­jao je dva­de­se­tak na­vod­nih po­ku­ša­ja aten­ta­ta na Vu­či­ća. Ve­ći­na su ka­ri­ka­tu­ral­ni i umi­šlje­ni u mje­ri u ko­joj i dr­žav­ni udar iza ko­ga su pri­je god­nu da­na na­vod­no sta­ja­li vla­sni­ci no­vi­na Ku­rir. Udar­ni pro­mo­ter Alek­san­dra Vu­či­ća u jav­no­sti, vla­snik dnev­nih no­vi­na In­for­mer, ta­da je iz emi­si­je u emi­si­ju vi­kao ka­ko će Vu­či­ćev od­la­zak u Ja­pan otvo­ri­ti pro­stor pu­ču. Da­nas ni­je ta­ko gla­san. Mo­žda je svje­stan, kao što bi svi tre­ba­lo da bu­du svje­sni, da zlo­u­po­tre­bom mo­gu­ćih aten­ta­ta mo­že po­sti­ći sa­mo da vi­še ni­ko ne po­vje­ru­je ni u pra­vu opa­snost.
Kao i u Cr­noj Go­ri, nas da­nas u Sr­bi­ji upo­zo­ra­va­ju na ola­ko pri­hva­ta­nje pri­jet­nje Đin­đi­ću. Jav­ne lič­no­sti ko­je su sum­nja­le u po­ku­ša­je aten­ta­ta u ko­je ni sa­ma žr­tva (Đin­đić) ni­je vje­ro­vao, da­nas po­sle tri­na­est go­di­na ci­ti­ra­ju i pred­sta­vlja­ju za­ma­lo kao sa­u­če­sni­ke u zlo­či­nu iz 2003. go­di­ne. Ži­vi­mo u te­škim i su­ma­nu­tim vre­me­ni­ma: ti­ra­ni da­nas jav­no bra­ne de­mo­kra­ti­ju, ve­li­ke si­le glu­me ne­pri­ja­te­lje ti­ra­ni­ma ko­ji su im na pla­ti, kri­mi­nal­ci slu­že vla­di, naj­va­žni­ji ame­rič­ki lju­di pra­ve ka­ri­je­re na gr­đe­nju SAD... Na­ro­du osta­je da po­tvr­đu­je umje­sto da bi­ra, a pri­stoj­nim gra­đa­ni­ma da ću­te i una­pri­jed se ka­ju za­to što će se jed­nom do­go­di­ti i pra­vi aten­tat.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić