Na­čel­na te­ma Da­na Nje­go­še­vih je: Nje­goš – srp­ski ar­he­tip, što bi zna­či­lo: po­če­tak, pr­vi­na, uzor,te­melj, ka­lup, a to sve ka­zu­je ko­li­ko su Nje­go­še­ve pje­snič­ke for­mu­le du­bo­ko sra­sle s na­šim du­hom, i da se u tom je­zi­ku pre­po­zna­je­mo. Da se čo­vjek pre­po­zna­je u je­zi­ku, bož­ji je dar na ko­jem ne­do­volj­no za­hva­lju­je­mo. Kad čo­vjek po­gle­da i svo­ju lič­nu isto­ri­ju, vi­dje­će da su naj­va­žni­ji mo­men­ti oni ka­da je do­la­zio u sta­nje – bi­ti ili ne bi­ti. Ako po­gle­da­mo isto­ri­ju svog na­ro­da, i nje­go­ve zna­čaj­ne lju­de, ot­kri­će­mo pre­sud­ne mo­men­te, ka­da je te lič­no­sti, ali i cio na­rod po­tre­sao is­pit – bi­ti ili ne bi­ti. Da osta­vi­mo sa­da po­zna­ti pri­mjer kne­za La­za­ra, i nje­gov iz­bor car­stva ne­be­skog, da se osvr­ne­mo na rop­sko vri­je­me na­šeg na­ro­da, ko­je nam je po ka­rak­te­ru i bli­že.
Šta je na­rod­ni ep, ko­jeg je naj­vi­še sa­ku­pio Vuk Ka­ra­džić u pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka, ne­go opje­va­ni iz­bor slo­bo­de haj­du­ka i ju­na­ka, pa­me­ta­ra, sve­šte­ni­ka i gu­sla­ra, rap­so­da i raz­vla­šće­nih ple­mi­ća? U po­ni­že­nju i rop­stvu oni su iza­bra­li bi­ti, pro­na­la­zi­ti put slo­bo­de, ići za na­dah­nu­ćem, ka­zi­va­ti svo­je ri­je­či, tra­ži­ti vi­ši smi­sao, pje­va­ti i gi­nu­ti. Na­rod­ni ep uje­di­nio je srp­ski na­rod u jed­nom je­zi­ku, u jed­noj mi­sli da su je­zik i pam­će­nje ži­vi oslon­ci i po­je­din­ca i ple­me­na. Taj je ep uje­di­nio srp­ski na­rod u jed­nu je­di­nu srp­sku dr­ža­vu ko­ja se ne ras­pa­da, i ko­ja je bi­la osno­va svim dr­ža­va­ma ko­je su se gra­di­le i ra­gra­đi­va­le do da­nas.
Nje­goš je po­šao od srp­skog na­rod­nog epa, ali je pro­ko­pao du­blje, i po­di­gao se vi­še. Mi­loš Cr­njan­ski ka­že: „Do Nje­go­ša, nad na­ma se obla­ci tmu­re, pat­nja je op­šta, i raz­li­va se bes­kraj­no, bez smi­sla. Sve je ep­sko, si­vi bez­dan kud po­gle­dam... Lir­ski taj od­nos pre­ma Bo­gu, ve­li­ka je no­vost — po­sle Ko­so­va Nje­goš sja usa­mljen, u sun­cu, nad mo­rem. Iz­la­zi iz ta­me, pr­va svi­jest. Ve­li­ki kao i Es­hil, mi­je­nja nas, iz­vo­di pred Ono što je ne­po­zna­to i ne­vi­đe­no, sve­mo­gu­će i svud­pri­sut­no, ne­shva­tlji­vo i ne­pro­la­zno.“...(Mi­loš Cr­njan­ski je na­pi­sao dva tek­sta o Nje­go­šu oko 1925, oba vr­lo va­žna. Vid­no da je Nje­go­ša dr­žao iz­nad svih srp­skih pje­sni­ka, i da je u nje­mu vi­do vi­šu po­ja­vu i pro­ja­vu Du­ha, ali lič­no bi se mo­gli po­ne­kad po­spo­ri­ti s ne­kim nje­go­vim mi­sli­ma - kao „po­tom, ni­šta vi­še u Gor­skom vi­jen­cu ne ču­jem ne­go zet­ske po­slo­vi­ce“. Dr­že­ći ipak vi­so­ko nje­go­ve mi­sli o Nje­go­šu, sma­tram ta­kva od­stu­pa­nja vi­še po­sle­di­com nje­go­ve estet­ske dra­ma­tur­gi­je, ne­go istin­skim uvje­re­njem...). Nje­goš se po­ja­vio u srp­skom na­ro­du kad mu je za­tre­bao moć­ni du­hov­ni sto­žer.
Ono što je bit­no na­gla­si­ti je­ste da Nje­goš uvo­di u svo­je pje­snič­ko dje­lo, ve­li­ke po­je­din­ce, gla­ve na­ro­da, kao vla­di­ku Da­ni­la, igu­ma­na Ste­fa­na i Te­o­do­si­ja Mr­ko­je­vi­ća. Oni ne sa­mo da no­se na­rod­no na­sle­đe, ne­go su no­si­o­ci i vi­ših, du­hov­nih zna­nja ko­ja se bez ne­ba ne po­sti­žu. Oni vi­de da je svi­jet „so­stav pa­kle­ne ne­slo­ge“, vi­de zlo ko­je se is­pr­ti­lo na ze­mlju i na­rod, ali vi­de i bo­žan­sku iskru, ko­ja čo­vje­ku na­la­že ve­li­ki pod­vig – bi­ti, uz­ra­sta­ti, bo­ri­ti se pri­miv­ši na se­be sve pro­ti­vr­ječ­no­sti ko­je no­si u svom du­hu. Boj bi­ti za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu, to je boj bi­ti za naj­vi­ši smi­sao. Ta­kva bor­ba ko­ja se vi­di kod Nje­go­ša, ni­je vi­đe­na u na­rod­noj po­e­zi­ji, jer je kod ve­li­kog pje­sni­ka pr­ven­stve­no bor­ba u du­hu ko­jom se po­sti­že naj­du­blje sa­zna­nje. A to sa­zna­nje na­la­že da se čo­vjek mo­ra pr­vo oslo­bo­di­ti sop­stve­nog ada, ne­zna­nja, za­bo­ra­va, stra­ha, da bi se do­mo­gao bo­žan­ske iskre, ko­ja čo­vje­ka istin­ski olo­ba­đa, i ra­đa - i da­je mu smje­lost da gi­ne i da se pro­sla­vlja. Mno­gi Nje­go­še­vi sti­ho­vi upra­vo is­ka­zu­ju taj pre­laz od ne bi­ti ka bi­ti, od onog: Udar na­đe iskru u ka­me­nu, bez nje­ga bi u kam oča­ja­la, do slič­nih: Ko vje­či­to ho­će da ži­vu­je, Mu­če­nik je ovo­ga svi­je­ta, ...Slav­no mri­te kad mri­jet mo­ra­te...(G. V.) Iz ta­kvog du­hov­nog ago­na, ro­di­li su se ve­li­ki sti­ho­vi, ko­jih se sje­ti­mo, kao po ne­kom unu­tra­šnjem auto­ma­ti­zmu, ka­da se i sva­ko od nas na­đe u pre­sud­nom is­pi­tu, ka­da se i cio na­rod na­đe u tom sta­nju is­pi­ta – bi­ti ili ne bi­ti.
Nje­goš je opje­vao Ka­ra­đor­đa, ko­ji „iz mr­tvi­jeh Sr­ba do­zva“, i po­sve­tio mu Gor­ski Vi­je­nac. Ali je vi­je­nac na gla­vu sta­vio Mi­lo­šu Obi­li­ću ko­ji pro­la­zi kroz di­vjač­ne tmu­še azi­jat­ske, pre­zi­ru­ći ljud­sko ni­šta­vi­lo i ple­te­nje bez­um­ne skup­šti­ne(G. V.), no­šen po­e­zi­jom pre­la­ska iz smr­ti u be­smrt­nost. I vi­di­mo ga oba­sja­nog sun­cem ne­be­ske sla­ve, pred ko­jim Sr­bi tre­ba da pro­vje­ra­va­ju svo­je po­sto­ja­nje – ima li ih ili ne­ma. Nje­goš je istin­ski na­sta­vio Ko­sov­ski boj u du­hov­nom pro­sto­ru, za­to toj bor­bi kra­ja bi­ti ne­će. Kroz svoj pje­snič­ki je­zik, dao je sva­kom du­hov­nom bo­jov­ni­ku iz nje­go­vog ro­da je­zi­ka, bor­be­nu opre­mu, da vo­di bor­bu ne­pre­sta­nu, ko­ja ne­će pre­sta­ti, jer i čo­vjek, i na­rod, i svi­jet, i uni­ver­zum, sa naj­du­bljim pro­tiv­no­sti­ma utka­nim u svo­ju taj­nu, je­di­no i ži­ve ako ži­ve kroz tu bor­bu. Bor­ba kod Nje­go­ša je pr­vo du­hov­na, sa­znaj­na, a on­da mo­že da se pro­du­ža­va u ovom svi­je­tu kao bor­ba pro­tiv ti­ra­na, na­sil­ni­ka i naj­ma­što­vi­ti­jih zlo­um­ni­ka...
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić