Ame­rič­ki kon­gre­smen Majk Tar­ner ja­ko se pri­je ne­ki dan uz­ne­mi­rio u Pod­go­ri­ci. Pre­ni­je­li svi me­di­ji u re­gi­o­nu.
Kon­gre­smen je mir­no še­tao Pod­go­ri­com, ili se vo­zio auto­mo­bi­lom, to ni­je raz­ja­šnje­no, sve dok nje­go­ve pra­ved­ne ame­rič­ke oči ni­su ugle­da­le bil­bord is­pi­san ći­ri­li­com – „Dje­cu ti ne­će­mo opro­sti­ti“. Sad, da li kon­gre­smen zna srp­ski i ći­ri­li­cu, ili su mu po­ru­ku pre­ve­li sa­ve­zni­ci iz Pod­go­ri­ce, ne zna se, zna se da ga je ja­ko uz­ne­mi­ri­la.
Po­što se uz­ne­mi­rio kon­gre­smen, uz­ne­mi­ri­li su se i mno­gi od Pod­go­ri­ce do Be­o­gra­da, i da­lje. Strah ih uhva­tio.
Jer, ni­je ma­la stvar kad se uz­ne­mi­ri kon­gre­smen, i to ame­rič­ki, ko­ji se svo­jim pri­ja­te­lji­ma i sa­ve­zni­ci­ma u Pod­go­ri­ci od­mah po­ža­lio na bil­bord, na po­ru­ku da ne­ki lju­di, nje­mu i nje­go­vi­ma iz NA­TO ali­jan­se, ne mo­gu opro­sti­ti dje­cu ko­ju im je pakt po­bio.
Tra­žio čo­vjek za­šti­tu.
Ni­je ja­vlje­no da li je spe­ci­jal­nim te­le­fo­nom po­zvao ba­zu u Avi­ja­nu, oda­kle su nas naj­vi­še bom­bar­do­va­li, da opet po­ša­lju je­dan F-16 ili ba­rem „to­ma­havk“.
I da srav­ne sa ze­mljom bil­bord sa uz­ne­mi­ra­va­ju­ćom po­ru­kom.
Ame­ri­kan­ci to ta­ko ra­de!
Du­šev­ni su to lju­di, ti ame­rič­ki kon­gre­sme­ni.
Du­ša im je ta­na­na da ih uz­ne­mi­ri i bil­bord.
Bo­lu­ju od osje­ća­ja em­pa­ti­je, od­no­sno sa­o­sje­ća­nja, prav­de i pra­vič­no­sti, da ih uz­bu­di i sa­mo po­mi­nja­nje dje­ce.
Či­nje­ni­cu da su de­cu po­bi­li, i to sa pred­u­mi­šlja­jem, e, to su ma­lo za­bo­ra­vi­li!
Ura­di­li su to iz naj­bo­lje na­mje­re!
Sad ih bo­li što mi to ne shva­ta­mo, što su ne­ki me­đu na­ma to­li­ko na­o­pa­ki da ne vo­le ame­rič­ke bom­be sa ura­ni­ju­mom, ko­ji je na na­šim pro­sto­ri­ma po­stao lje­ko­vit, jer se od nje­ga sa­mo umi­re.
Ubi­je­na dje­ca i na­rod ni­su vi­še va­žni.
Ima­ju to­li­ko ta­na­na osje­ća­nja, ti kon­gre­sme­ni, da da­ni­ma po­sle sje­de u Kon­gre­su u Va­šing­to­nu i pa­te.
Ču­de se ka­ko ne­gdje po­sto­je ne­ki lju­di, u ne­kom na­ro­du, ko­ji im ni­su za­hval­ni na osi­ro­ma­še­nom ura­ni­ju­mu ko­ji­ma su taj na­rod za­si­pa­li.
Zgra­nu­ti kon­gre­smen Tar­ner, uvje­ren da Ame­ri­ka svu­da i uvi­jek, si­je sa­mo do­bro, čak i u vi­du bom­bi, iz­ja­vio je još ka­ko je uvje­ren da ta­kve po­ru­ke, ka­kve je vi­dio u Pod­go­ri­ci, ni­ka­ko ni­su po­sta­vi­li „lo­kal­ni lju­di“, Nje­go­še­vi po­tom­ci, ne­go su one pro­dukt ile­gal­no fi­nan­si­ra­nih na­po­ra ko­ji­ma se pod­ri­va po­dr­ška Cr­no­go­ra­ca da se pri­klju­če nje­go­voj Ali­jan­si.
Ame­rič­ki kon­gre­smen vra­tio se po­sle u Va­šing­ton ali, vje­ro­vat­no, i da­lje sje­di u Kon­gre­su i pa­ti zbog bil­bor­da u Pod­go­ri­ci.
Sad ga bo­li du­ša!
Pa­ti i ni­šta ne je­de iako su mu sa­ve­zni­ci u glav­nom gra­du Cr­ne Go­re ob­ja­sni­li da ta­kve po­ru­ke ne pi­šu, i da ta­kve po­ru­ke ne pa­da­ju na pa­met ni­ko­me u dr­ža­vi iz­me­đu Dur­mi­to­ra i mo­ra, ne­go su pro­dukt ile­ga­la­ca, re­stlo­vi dr­žav­nog uda­ra.
Sve dža­ba, kon­gre­smen Tar­ner pa­ti, jer že­li da nje­ga, sve kon­gre­sme­ne, sve Ame­ri­kan­ce, čak i kad bom­be no­se i ba­ca­ju vo­le svi u svi­je­tu.
A du­ša?
Od nje je osta­lo ni­šta!
Na­ma je va­žni­je što se je­dan kon­gre­smen uz­ne­mi­rio, od sve one po­bi­je­ne dje­ce.
Ako mi za­bo­ra­vlja­mo, bil­bor­di pam­te.
Je­ste li vi nor­mal­ni, ka­ko da vam dje­cu opro­sti­mo?
wwwi­skra.co

Autor: Zo­ran Ša­po­njić