Do­šlo je vri­je­me da pra­vi lju­di po­ve­du Evrop­sku uni­ju. Stje­pan Me­sić, ko­ji je u po­li­tič­koj pen­zi­ji iz ko­je bi po sva­ku ci­je­nu že­lio ne­ka­ko da iza­đe, ali bez uspje­ha. Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­ji se pra­vi da je u po­li­tič­koj pen­zi­ji, ali je pot­pu­no ja­sno, ba­rem na­kon dva la­žna po­vla­če­nja, da bez nje­ga ne do­la­zi u pi­ta­nje sa­mo je­dan re­žim, već i jed­na dr­ža­va ka­kva je od kra­ja de­ve­de­se­tih go­di­na pra­vlje­na po mje­ri i u slu­žbi jed­ne lič­no­sti. Mno­go su do­bri bi­li, ta dva sim­bo­la de­ve­de­se­tih, ne­ka­da su­prot­sta­vlje­ni na du­bro­vač­kom ra­ti­štu, da­nas uje­di­nje­ni u jed­nom na­ka­rad­nom tu­ma­če­nju pro­šlo­sti i pri­želj­ki­va­nju da se u bu­duć­no­sti ni­šta ne pro­mi­je­ni u od­no­su na vr­hu­nac nji­ho­ve ka­ri­je­re pri­je jed­ne ili čak dvi­je de­ce­ni­je.
Me­sić je, kao i uvi­jek, ne­što pe­tljao u že­lji da se pred­sta­vi kao umje­ren i pre­ma su­sjed­nim dr­ža­va­ma na­klo­njen po­li­ti­čar. Ob­ja­šnja­vao je ka­ko je pi­ta­nje po­gla­vlja 26 i hr­vat­ske blo­ka­de Sr­bi­je na pu­tu ka Evrop­skoj uni­ji stvar teh­nič­ka i da će la­ko bi­ti pre­va­zi­đe­na. Uvi­jek mi je bi­lo za­ni­mlji­vo ka­ko u srp­skoj jav­no­sti la­ko do­bi­ju po­dr­šku oso­be ka­kva je Me­sić – od Kr­le­že do Jo­si­po­vi­ća. Mi tre­ba da po­ka­že­mo ra­zu­mi­je­va­nje za hr­vat­ske na­ci­o­nal­ne i dr­žav­ne ci­lje­ve, za raz­ne isto­rij­ske fru­stra­ci­je i ne­u­te­me­lje­ne te­žnje... Dva li tri ra­zum­na sta­va ko­je iz­ne­su oso­be ka­kva je Me­sić tre­ba da nas oba­ve­žu da ima­mo ra­zu­mi­je­va­nja i po­dr­ža­va­mo po­tre­bu hr­vat­skih lje­vi­ča­ra da svoj na­ci­o­na­li­zam do­ka­žu pred fa­ši­sti­ma i kraj­njim kle­ri­kal­ci­ma. Još tre­ba da bu­de­mo i za­hval­ni pr­vom pre­mi­je­ru Tuđ­ma­no­ve Hr­vat­ske, pred­sjed­ni­ku pred­sjed­ni­štva ko­ji se hva­lio ne­stan­kom dr­ža­ve ko­joj se za­kleo. Po­sle je kao pred­sjed­nik Hr­vat­ske na­ja­vlji­vao agre­si­ju na Re­pu­bli­ku Srp­sku, po­mi­lo­vao osu­đe­ne šo­vi­ni­ste – ubi­ce, bio je na če­lu Hr­vat­ske ka­da je me­đu pr­vi­ma na svi­je­tu pri­zna­la ne­za­vi­snost et­nič­ki či­ste, al­ban­ske pa­ra­dr­ža­ve, or­ga­ni­zo­vao di­plo­mat­ske sa­ni­tar­ne kor­do­ne oko Sr­bi­je... Na dru­goj stra­ni tu je Đu­ka­no­vić. Di­van čo­vjek. Pa zar ni­je do­ne­dav­no go­vo­rio da mu iz Sr­bi­je pri­je­te? Ko­štu­ni­ca je, re­kao je ne­ka­da Đu­ka­no­vić, sta­jao iza ubi­stva Du­ška Jo­va­no­vi­ća, vla­sni­ka naj­u­gled­ni­jih no­vi­na u re­pu­bli­ci? Zar ni­je Sr­bi­ja bi­la te­ma i pred­met svih nje­go­vih iz­bor­nih kam­pa­nja? On je bio je­di­ni pr­vak jed­ne so­ci­ja­li­stič­ke par­ti­je u Evro­pi ko­ji je stva­ra­nje na­ci­o­nal­ne cr­kve na­veo kao je­dan od naj­va­žni­jih ci­lje­va par­tij­ske po­li­ti­ke...
Ipak, Đu­ka­no­vić je i ka­va­ljer. Na­ja­vio je da ne­će pra­vi­ti smet­nje Sr­bi­ji pri­li­kom ula­ska u EU. Ka­ko je di­van. Do­bio je bez­u­slov­nu ne­za­vi­snost, srp­ski na­rod ne­ma prak­tič­no ni­ka­kva pra­va, an­ti­srp­ske kam­pa­nje sre­ćom se ne ti­ču srp­skih vla­sti ko­je su iz­gle­da je­di­ni svje­dok ve­li­ke za­vje­re ko­ju je na sam dan ne­dav­nih iz­bo­ra „Ne­slo­bod­ni svij­et“ sko­vao pro­tiv Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, nje­go­ve par­ti­je i dr­ža­ve ko­ju su pre­tvo­ri­li u svoj pri­ve­zak.
Pret­hod­na sed­mi­ca je, me­đu­tim, do­ni­je­la i dva otre­žnje­nja oni­ma ko­ji vje­ru­ju da je Đu­ka­no­vić iz­veo Cr­nu Go­ru iz isto­ri­je i uveo je u baj­ku. Pr­vo je je­dan se­na­tor gla­sao pro­tiv pri­je­ma Cr­ne Go­re u NA­TO. Či­ni se kao da je to uobi­ča­je­na par­la­men­tar­na pre­pre­ka na­sta­la mo­žda kao plod ne­kih dru­gih, sa­svim pri­zme­nih, ci­lje­va jed­nog ame­rič­kog par­la­men­tar­ca. Me­đu­tim, u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma je tre­nut­no u to­ku pro­mje­na vla­sti. Raz­ne bu­le­var­ske no­vi­ne, ne­ke bli­ske sa­ve­zni­ci­ma i sa­u­če­sni­ci­ma cr­no­gor­skog re­ži­ma iz Be­o­gra­da, pi­šu ka­ko će Sr­bi­ja, Srp­ska, Ma­ke­do­ni­ja, a mo­žda sa nji­ma i Cr­na Go­ra osta­ti iz­van zo­ne uti­ca­ja SAD. Ovo vje­ro­vat­no ni­je tač­no, ali je da­le­ko od onih obe­ća­nja ko­ja je dao biv­ši pr­vak EU Van Rom­pej. Uti­caj­ni ča­so­pis Po­li­ti­ko ta­ko ja­vlja da za sle­de­će pro­ši­re­nje Evrop­ske uni­je va­lja če­ka­ti ba­rem još či­ta­vu de­ce­ni­ju. Čak i ta­da, naj­i­zgled­ni­ji kan­di­dat za član­stvo ni­je dr­ža­va Bo­di­na i Ja­kvin­te... Ne, ne... Na­knad­no je ot­kri­ve­no da je evro­pej­ski­ja, so­lid­ni­ja, pri­vr­že­ni­ja, ma­nje ko­rum­pi­ra­na i u ve­ćoj mje­ri de­mo­krat­ska Re­pu­bli­ka Al­ba­ni­ja. Iako je pri­je ne­ku go­di­nu, uoči ko zna ko­jih po re­du na­spi­no­va­nih iz­bo­ra, Van Rom­pej na­ja­vio da je Pod­go­ri­ca sle­de­ća me­đu evrop­skim zvje­zdi­ca­ma, i da po­sle „Bi­je­le Hr­vat­ske“ lo­gič­no sle­du­je „Cr­ve­na“... To se baš ni­je is­po­sta­vi­lo kao upi­sa­no u ka­me­nu. Ako je za utje­hu, Cr­na Go­ra ne­ma pro­ble­ma ko­je ima­ju Sr­bi­ja, Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, Ma­ke­do­ni­ja, Mol­do­va ili Ukra­ji­na... Ali, ko zna, mo­žda Cr­nu Go­ru, jed­na­ko neo­če­ki­va­no pre­stig­ne i „Re­pu­bljik Ko­so­va“, dr­ža­vo­li­ka tvo­re­vi­na ko­ju je Cr­na Go­ra pri­zna­la ubr­zo na­kon što je to uči­ni­la Hr­vat­ska. Ko­so­vo ima sve pred­no­sti ko­je ima i Al­ba­ni­ja. Pri­tom, za raz­li­ku od Cr­ne Go­re u ,,re­pu­bljik'' vi­še ne­ma Sr­ba. Rje­še­nje je mo­žda sa­mo u cr­kvi, dok je bio kar­di­nal u Ar­gen­ti­ni sa­da­šnji pa­pa je pri­mio ras­kol­ni­ka ko­ji tvr­di da se na­la­zi na če­lu ne­ka­kve pa­ra­cr­kve u Cr­noj Go­ri. Mo­žda je to bi­la za­bu­na, ali po­čet­ni kon­takt je us­po­sta­vljen. Sa­da još sa­mo da pre­ko od par­ti­je di­zaj­ni­ra­ne cr­kve pre­vje­ri do­volj­no gra­đa­na Cr­ne Go­re. Mo­žda će, po­put onog hr­vat­skog kar­di­na­la, za ko­ga po­ka­to­li­ča­va­nje Sr­ba i Sr­bi­je ne sa­mo da ni­je bio pro­blem - već je pred­sta­vlja­lo istin­sku mi­si­ju, i sâm na­ći svo­je mje­sto u cr­kve­noj hi­je­rar­hi­ji. Mi­tro­po­lit CPC Mi­lo Pr­vi, ka­kva kru­na ka­ri­je­re – do­ži­vot­na funk­ci­ja, ne­ma vi­še iz­bo­ra... Sa­mo, čak i ta­da, bi­lo bi lo­gič­no da Cr­na Go­ra stu­pi u član­stvo EU tek ka­da u red sve­ti­te­lja stu­pi i Sv. Mi­lo Evro­plja­nin.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent
na Fi­lo­zof­skom fa­ku­le­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić