Pi­še: Ili­ja R. Mi­lja­nić


Ka­njo­ni ri­je­ka Ko­lo­ra­do i Ta­re na­pra­vi­še fe­no­me­ne pri­rod­nih du­bi­na. Pre­sto ču­de­snih mu­dra­ca je di­nar­ski kras biv­še Ju­go­sla­vi­je, gdje pred­nja­či lo­za sta­re Ne­ma­nji­ne dr­ža­ve. No­va Mon­te­ne­gri­ja ra­đa si­no­ve i kće­ri ko­ji bo­so­no­gi iz vi­še pra­va­ca koračaju mul­ti­e­tič­nim sta­za­ma sa cen­tra­lom ka va­ti­kan­skim dvo­ro­vi­ma da pri­lju­be ,,zlat­ni na­kit” s otrov­nim bi­se­ri­ma ko­ji sr­ca pro­ba­da­ju uz du­šev­nu gor­či­nu za­li­je­plje­nih vri­jed­no­sti svog po­sta­ja­nja s is­toč­ne ma­ti­ce.
Na­gor­ki­nje i tu­žba­li­ce uto­nu­še u na­su­šne du­bi­ne da ne pro­ka­zu­ju ave­ti re­ži­ma u Mon­te­ne­gri­ji. Ova­kva ko­di­ra­na ra­đa­nja no­vih na­ra­šta­ja na­tje­ra­še slav­ne pre­ga­o­ce da uda­ra­ju če­ki­ćem u tam­ne mra­mo­re Ka­men­go­re… Mla­di pro­le­te­ri sa Ti­to­vog na­kov­nja ot­ko­va­še ,,zum­ba­ste klin­ce”, ko­ji ubi­še du­šu pra­vo­slav­nog ro­da i sve­u­kup­nog srp­stva. Ne tre­ba da se bri­ne g-din spe­ci­jal­ni tu­ži­lac Mon­te­ne­gra oko hap­še­nja, uhap­še­ni smo vi­še od osam­de­set uža­re­nih lje­ta, a ro­bi­ja­mo ne­pu­nih tri­de­set slu­đe­nih go­di­na. Re­dov­no nam pri­re­đu­je­te sve du­blje dno sa ta­lo­žni­kom ko­ji otva­ra stra­ni­ce za­sti­đa i bru­ke ko­ju će da pro­no­se “ne­vi­dlji­ve si­le” za vječ­na pro­ka­zi­va­nja i po­i­ma­nja po­hlep­nih lju­štu­ra iz­an­đa­le svi­je­sti. Pu­sta po­hlep­nost, oti­ma­či­na i zdi­per­stvo mo­ra bi­ti od­bra­nje­no uz sva po­ni­že­nja i pro­jek­to­va­nu pom­pu ,,mi­nut-šok’’, ko­ji da­no­noć­no pro­si­pa iz be­stid­ne ku­ti­je sra­ma ču­ve­ni ,,be­ba stres – uža­re­ni mon­te­ne­gro ze­mljo­tres’’…
Kan­di­dat za evro­a­tlant­ske in­te­gra­ci­je na iz­bor­noj vo­lji gra­đa­na u ok­to­bru ove go­di­ne na­pra­vi spe­ci­jal­no za­stra­ši­va­nje gra­đa­na uz pro­pa­gan­du s ja­u­ci­ma po­li­cij­skih auta uz te­le­vi­zij­sko po­zi­va­nje: ,,bje­ži­te svi u sklo­ni­šta, hap­še­nja na­stu­pa­ju’’! Opet pro­ra­dio pri­je­ki sud od ko­jeg pre­ži­vje­le ko­sa još svr­bi. Car­sko tu­ži­la­štvo ot­po­če in­kvi­zi­ci­ju slič­nu onoj iz ču­ve­ne 1948. Pen­zi­o­ne­ri­ma u go­di­na­ma po­drh­ta­va­ju no­ge, a sto­pa­la pri­je­nu­la za pod od stra­ha od no­vo­pe­če­nih Bro­zo­vih bri­ga­da… Ne­ki vi­te­za­ju iz sve­ga mo­zga: evo po­no­vo ka­sa­plje­nja s bri­ga­da­ma iz za­sje­de. Ako se dan po ju­tru pre­po­zna­je, u Nik­ši­ću je pri­mjet­na ze­le­na ogra­da oko ču­ve­nog gra­di­li­šta vi­še od 30 go­di­na, zva­nog Dom re­vo­lu­ci­je. Za ne­po­slu­šne ka­pi­ja ni­je po­treb­na, s ju­žne stra­ne je be­ton­ska ram­pa s ko­je se ska­če i vi­še maj­ci ne is­ka­če. Ko ne zna da pli­va, pro­pli­va­će u smra­du pod­zem­nog je­ze­ra, gdje mi­še­vi zva­ni “pu­ho­vi” pro­li­je­ću u ja­ti­ma da uhva­te ne­što no­vo, ali ,,na za­pa­du ni­šta no­vo’’… Ko pra­vil­no za­ro­ni, na­ći će ru­žu za pet otrov­nih ubo­da i ta­ko mo­žda is­pli­va kroz ne­ku no­vu Le­lej­sku go­ru uz ja­ta ne­sno­snih le­ši­na­ra-ga­vra­no­va, ko­ji bi­ju uz kljun i s obje no­ge.
No­vak iz se­la zva­nog Do­nji Du­kat pro­zbo­ri ovih da­na u oba­ve­znoj spi­ker­skoj uči­o­ni­ci i na­ja­vi no­vo ču­do­vi­šte sve­u­kup­ne pi­sme­no­sti zva­no ,,mon­te­ne­grij­ski bu­kvar’’ u pre­vo­du ,,dno dna’’… Mon­te­ne­gri­ni po­lo­ži­li u Do­njoj Go­ri­ci na ču­ve­nom sve­u­či­li­štu sa znač­kom ,,dre­no­vi ko­lac”. Z(j)eni­ce se pro­su­le, slje­pi­lo svu­da, eto ovih da­na is­pli­va ču­do od no­vog pra­zno­slo­va. Za­i­sta ovaj ,,ha­zard­ski rječ­nik’’ će pro­ni­je­ti sla­vu slo­mo­vra­ta uz pre­ki­nu­te gla­sne ži­ce ko­je bun­ca­ju da sve­žu is­klju­či­vo Vu­ko­vu azbu­ku.
Iz­gle­da je pro­pa­da­nje car­stva na po­mo­lu, sme­ta maj­ka Ru­si­ja iz vi­še pra­va­ca: ru­ski gra­đa­ni ukli­za­li u na­pad na ga­zdu re­ži­ma Mon­te­ne­gra, za­jed­no sa sr­bi­jan­skim tu­ri­sti­ma. Ma­lo i to bi­ja­še, uti­sku­ju na­ro­du do­dat­nu ne­bu­lo­zu da su Ru­si izlo­bi­ra­li, ni ma­nje ni vi­še, ne­go po­bje­du Tram­po­ve ad­mi­ni­stra­ci­je. Ova­kva is­tr­ča­va­nja rav­na su psi­ho­a­na­li­tič­koj gro­zni­ci gdje je ko­nač­ni pra­šak za li­je­če­nje opet dno dna… U Mon­te­ne­gri­ji je vi­še od sto hi­lja­da za­tvo­re­ni­ka već osu­đe­no, a ro­bi­ja se pri­mi­če če­tvr­toj de­ce­ni­ji. U za­tvo­re­ni­ci­ma te­če slo­bod­na mi­sao i stal­na bor­ba za slo­bo­dom ko­ju mo­ra­ju za­do­bi­ti, jer s na­ma su svi pre­ga­o­ci od slav­ne di­na­sti­je Pe­tro­vi­ća do ču­de­snog so­ja Ne­na­do­vi­ća.
Evo šan­se ne­za­tvo­re­nim umo­vi­ma da či­ta­ju cr­no­gor­ski bu­kvar ,,Gor­ski vi­je­nac’’, da se du­bo­ko iz­vi­nu i mo­le za spa­se­nje maj­ku Ru­si­ju i se­stru Sr­bi­ju od na­je­zde za­pad­ne ale, kao uvi­jek i od­vaj­ka­da.
Na­ma za­tvo­re­ni­ma pred­sto­ji da ure­že­mo u dla­no­ve ro­do­lju­bi­ve po­ru­ke vječ­nog Ga­vri­la Prin­ci­pa: ,,Na­še će sje­ne ho­da­ti po Be­ču, lu­ta­ti po dvo­ru, pla­ši­ti go­spo­du’’.