Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Ne­mam mi­ra. Ne ra­zu­mi­jem ove ko­ji nam vo­de ,,vi­so­ku po­li­ti­ku'' ali ne ra­zu­mi­jem ni se­be! Šta zna­či bi­lo či­je pi­sa­nje i apel, bez ob­zi­ra na ste­pen struč­ne spre­me i mje­sto u dru­štvu, ako na­rod ne že­li da mi­je­nja sta­nje u dr­ža­vi? Ako oni­ma ko­ji naj­vi­še stra­da­ju od po­stu­pa­ka ove i ova­kve vla­sti, vlast od­go­va­ra? Do­bro, prav­da i op­šta ko­rist su in­te­re­si po­li­ti­ke. A šta je ov­dje do­bro? Kod nas po­li­ti­ka ne­ma cilj. Ako je bo­lji­tak i pro­spe­ri­tet osnov­ni za­da­tak vla­de ko­ja vo­di unu­tra­šnju i spolj­nu po­li­ti­ku dr­ža­ve, ja­sno je da on ni­je is­pu­njen. Li­de­ri ove dr­ža­ve u či­jim ru­ka­ma se na­la­zi sva za­ko­no­dav­na vlast ba­ve se lič­nim bo­ga­će­njem na ra­čun na­ro­da ko­ji ih je na te po­zi­ci­je do­veo gla­sa­ju­ći za njih. Ja­sno je da vla­da­ju­ća struk­tu­ra ko­ri­sti sva ras­po­lo­ži­va sred­stva pri­nu­de ka­ko bi do­šla do po­bje­de na iz­bo­ri­ma. Do­ka­za­ne su ne­za­ko­ni­te rad­nje, ku­po­vi­na i ucje­ne bi­ra­ča da gla­sa­ju DPS. Ov­dje je kri­stal­no ja­sna i na­mje­štalj­ka dr­žav­nog uda­ra u da­nu iz­bo­ra. Ne­ča­sno, sve za po­bje­du, osta­nak tu gdje je­su i na­ža­lost pro­du­že­tak na­še ago­ni­je. Ne­go, ne bri­nu ak­ti­vi­sti i ostra­šće­ni bi­ra­či DPS-a. Nji­ma zna­nje ne ko­ri­sti po­što mu ni­je­su do­ra­sli. Bri­ne onaj sloj dru­štva ko­ji zna če­mu vo­di ova­ko po­gub­na po­li­ti­ka, a ipak je po­dr­ža­va­ju. Ka­žu, pa­met­ni su? Ka­ko mo­gu da po­dr­že ova­kav si­stem, ako se pa­me­tan čo­vjek od­li­ku­je spo­sob­no­šću ra­zu­mi­je­va­nja okol­no­sti? Pa­met­nom čo­vje­ku ni­je do­volj­no da zna šta je do­bro. On tre­ba da bu­de do­bar i da spo­ji vr­li­nu i ra­zum u jed­no. Ra­zum­no je gla­sa­ti i bo­ri­ti se pro­tiv vla­de ko­ja ne bra­ni in­te­re­se svog na­ro­da i svo­je dr­ža­ve. Vla­de ko­ja po­ti­re i iz­da­je svo­je na­ci­o­nal­ne in­te­re­se. Htje­li da pri­zna­mo ili ne, ka­kvo je sta­nje u dr­ža­vi DPS ima pre­vi­še gla­so­va. Zar ne­ko ko vo­di ova­kvu unu­tra­šnju po­li­ti­ku tre­ba da ima 160. 000 gla­so­va? To je ve­li­ka kri­vi­ca svih nas ko­ji ov­dje ži­vi­mo. Bez pla­na, pro­gra­ma i ci­lja vla­da­ti 27 go­di­na po­raz je zdra­vog ra­zu­ma i na­ro­da ko­ji to tr­pi. Tu ali­bi ne mo­že bi­ti ni far­sa ,,dr­žav­ni uda­r''. Cr­na Go­ra ne vo­di ni spolj­nu po­li­ti­ku. Ma­ri­o­net­ska vlast je od­lu­či­la da uđe u NA­TO i po­sta­ne sa­u­če­snik naj­ve­ćim zlo­čin­ci­ma mo­der­nog do­ba. Tu­žno je gle­da­ti svo­ju ze­mlju ka­ko do­bro­volj­no ula­zi u iz­da­ju. Ka­ko ami­nu­je NA­TO agre­si­ju pro­tiv jed­nog slo­bod­nog i po­no­snog na­ro­da ka­kav je srp­ski. Ka­ko ne pri­zna­je svo­je žr­tve i uni­šta­ve­nje ko­je je ta ali­jan­sa na­pra­vi­la po Cr­noj Go­ri. Naj­ve­ća sra­mo­ta, po­raz Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca je iz­da­ja Ru­si­je. To je iz­da­ja sa­mog se­be. Svo­je tra­di­ci­je i kul­tu­re. Iz­da­ja svo­jih vla­da­ra, pre­da­ka i pro­da­ja po­to­ma­ka ko zna ko­me. Uz iz­da­ju Ru­si­je, ide iz­da­ja Ko­so­va i Me­to­hi­je. Pri­zna­va­nje te kva­zi­dr­ža­ve je po­ti­ra­nje slav­nih bi­ta­ka ko­je su Cr­no­gor­ci vo­di­li za slo­bo­du. Kralj Ni­ko­la, u ko­ga se vla­sto­drž­ci naj­vi­še ku­nu vo­dio je bor­bu za oslo­bo­đe­nje Me­to­hi­je. Nje­go­ve ri­je­či su bi­le ,,Peć je og­nji­šte Srp­ske Cr­kve i moć Srp­skog du­ha''. Peć je srp­ska Mo­skva, a Mo­skva je čed­na maj­ka ne sa­mo bra­će nam Ru­sa, ne­go i na­ša, jer nas je ona bra­ni­la u muč­nim vre­me­ni­ma i ozdra­vi­la vje­rom u Bo­ga i na­še pra­ved­ne mi­sli. Ta­ko su go­vo­ri­li iz­vor­ni Cr­no­gor­ci, ju­na­ci i vi­te­zo­vi. Da­nas se oni ko­ji vo­de Cr­nu Go­ru utr­ku­ju u ko­li­či­ni mr­žnje pre­ma Ru­si­ji. Uvo­de sank­ci­je i pri­je­te naj­moć­ni­jem. Kao da pri­želj­ku­ju da i kod, nas na ne­koj iz­lo­žbi, od ru­ke su­ma­nu­tog ubi­ce stra­da ne­ki ru­ski zva­nič­nik. Tre­ba li Pod­go­ri­ca da po­sta­ne An­ka­ra da bi­smo otvo­ri­li oči? Ru­si­ja je u Si­ri­ji do­ka­za­la da uni­po­lar­ni svi­jet vi­še ne po­sto­ji. Na Kri­mu, ta­ko­đe. Sa Ru­si­jom se ne mo­že ra­to­va­ti. Sva­ka agre­si­ja na Ru­si­ju je za­vr­še­na u glav­nom gra­du ono­ga ko je na­pao naj­hra­bri­ju i naj­moć­ni­ju voj­sku svi­je­ta. Tre­nut­na si­tu­a­ci­ja u svi­je­tu je te­ška. NA­TO ne ga­ran­tu­je mir. Ga­ran­tu­je sa­mo su­ko­be i ne­sta­bil­nost, što se vi­di po po­sled­njim de­ša­va­nji­ma u An­ka­ri, Ci­ri­hu, Ber­li­nu i Fran­cu­skoj. Zbog sve­ga ovo­ga, a ujed­no i zbog eko­nom­skog su­no­vra­ta u ko­me se već na­la­zi­mo, do­šli smo do zi­da. Na uz­bur­ka­nom mo­ru svjet­ske po­li­ti­ke naš brod je ne­si­gu­ran i bez pra­vog vo­đe. Pa se svi za­jed­no za­pi­taj­mo da li nam od­go­va­ra kurs ko­ji su iza­bra­li sa­da­šnji kor­mi­la­ri i kud plo­vi ovaj brod? Kad uda­ri­mo u zid, bi­će ka­sno.