Pi­še: Mar­ko Mi­la­čić


Oni me­ci bi­li su na­mi­je­nje­ni nje­mu, za­vr­ši­li su u ti­je­lu ru­skog am­ba­sa­do­ra Kar­lo­va. Za­to ga Pu­tin ova­ko gle­da, zna: ogrom­no zlo ce­ri mu se u li­ce, že­li da ga pro­gu­ta, ho­će da za­u­sta­vi ono što on per­so­ni­fi­ku­je, a što je Čom­ski jed­nom dav­no, mi­sle­ći na Fi­de­lo­vu Ku­bu, na­zvao „uspje­lom ne­po­slu­šno­šću”.
Ba­ci­mo po­gled u isto­rij­ske udž­be­ni­ke i ta­da­šnje me­di­je, vi­dje­će­mo: ka­da je Šarl de Gol po­ka­zao zu­be in­te­gri­te­ta Va­šing­to­nu, sto­je­ći na bra­ni­ku jed­ne su­ve­re­ne ze­mlje i ide­je, po­di­gla se ta­kva an­ti-fran­cu­ska i an­tide­go­lov­ska pro­pa­gan­da, sa čvo­ri­štem u Va­šing­to­nu, da je to i te­ško do­mi­sli­ti. De Gol je pro­gla­ša­van ne­de­mo­kra­tom, dik­ta­to­rom, pa i bo­le­sni­kom. Sa­da se sav svi­jet, pa i taj ,,de­mo­krat­ski” Za­pad, pa i taj Va­šing­ton, ku­nu u De Go­la. Pu­tin je na istom pu­tu. Za­pad ne opra­šta su­ve­re­nost, ne­ma to ve­ze sa de­mo­kra­ti­jom i ide­o­lo­gi­jom. U pi­ta­nju je moć, ko­ju im Pu­tin kru­ni. Čo­vjek, pro­sto, sme­ta.
Li­ce Za­pa­da ne pre­sta­je da se tre­se od ša­ma­ra ko­ji je Za­pa­du opa­lio Pu­tin usred Si­ri­je, a to je sa­mo po­sled­nji u ni­zu. Va­šing­ton je umi­slio da mo­že kao sa Ira­kom i Av­ga­ni­sta­nom. Dav­no je to bi­lo, a ju­če. To­ni Bler, taj klovn Za­pa­da, ta­da je mo­gao da la­že o oruž­ju za ma­sov­no uni­šte­nje, pro­la­zi­lo je. Ko se sa­da sje­ća Kon­do­li­ze Rajs i Ko­lin Pa­u­e­la, mar­gi­na­la­ca u par­ti­ji jed­ne ve­li­ke pre­va­re? Već su po­to­nu­li u am­bis ko­ji im pri­pa­da, za­jed­no sa nji­ho­vim Bu­šom: u cr­nu ru­pu isto­ri­je. Po­ku­ša­li su, opet, ne­ki no­vi pre­va­ran­ti, na po­čet­ku ra­ta u Si­ri­ji, sa no­vom laži o he­mij­skom oruž­ju u Asa­do­vim ru­ka­ma, ni­je pro­šlo. Pu­tin sme­ta.
Pu­tin, pri­ča­ju oni upe­ca­ni na udi­cu pro­pa­gan­de, ubi­ja ci­vi­le u Ale­pu. To je jef­ti­na pa­te­ti­ka iza ko­je se kri­je zlo i sa njim uvi­jek pra­te­ća pro­pa­gan­da. Isti­na je ova: da ni­je bi­lo Pu­ti­na u Si­ri­ji, na po­ziv Asa­da, Islam­ska Dr­ža­va – ko­ju SAD di­rekt­no i in­di­rekt­no, svje­sno i ne­svje­sno stva­ra­ju naj­ma­nje od 2003. go­di­ne - po­je­la bi Bli­ski Is­tok, li­še Izra­e­la. Pa­zi­te: od po­čet­ka ame­rič­ke ta­ko­zva­ne ,,bor­be pro­tiv te­ro­ri­zma”, pri­je de­ce­ni­ju i po, broj te­o­ro­ri­stič­kih na­pa­da ši­rom svi­je­ta po­ve­ćan je za 4.500 od­sto, 45 pu­ta! Va­šing­ton je naj­ve­ći iz­vo­znik, na ovaj ili onaj na­čin, te­ro­ri­zma u svi­je­tu, to ni­je kva­li­fi­ka­ci­ja, to je fa­kat.
Po­gle­daj­te Asa­da, on po­sled­njih go­di­na pri­ča ve­li­ku pri­ču: ko­li­ko je ogrom­na ci­je­na su­ve­re­no­sti. Ni­je bri­ga Va­šing­ton – vi­di­te Sa­u­dij­sku Ara­bi­ju – da li je Asad de­mo­kra­ta, bit­no je da li sme­ta. A i te ka­ko sme­ta, ka­ko je sa­mo Da­mask pla­ne­tar­no zna­ča­jan grad. Asad je he­roj jed­nog vre­me­na, dr­ži se. Va­šing­ton vi­še vo­li uni­šte­nu ze­mlju, ne­go onu ko­ju ne mo­že da kon­tro­li­še.
Ka­da se Pu­tin pre­ko mje­re po­ve­zao sa Ši­ra­kom i Šre­de­rom, upa­li­la se cr­ve­na lam­pi­ca u Va­šing­to­nu: vi­še se ta­mo bo­je sa­ve­zni­štva na re­la­ci­ji Pa­riz - Ber­lin - Mo­skva od bi­lo če­ga. Ura­di­li su sve da to uni­šte. Uni­šte­no je. Sa­da ka­da se na­slu­ću­je no­vo sa­ve­zni­štvo An­ka­re i Mo­skve, jed­na­ko opa­sno po Va­šing­ton, evo me­ci u le­đa ru­skog am­ba­sa­do­ra.
Za­to Pu­tin ova­ko gle­da mr­tvog Kar­lo­va, zna: zlo je sprem­no na sve.
Na­še je, i ov­dje u Cr­noj Go­ri, da se od­u­pre­mo tom zlu: ako na­ši eks­po­nen­ti glo­bal­ne mre­že ne­prav­de i po­ku­ša­ju da od­lu­ku o učla­nje­nju u NA­TO - to je i te ka­ko dio ove pri­če - do­ne­su u par­la­men­tu, na­ša je du­žnost, kao dru­štva, da se to­me od­u­pre­mo, na sve mo­gu­će na­či­ne ka­ko se zlu od­u­pi­re, a ka­ko slo­bo­da na­la­že.