Pi­še: Mi­lan Mi­šić


De­cem­bar je mje­sec ka­da se, uz svo­đe­nje sva­ko­ja­kih bi­lan­sa, na mno­gim mje­stima bi­ra i ”ri­ječ go­di­ne”, pri­je sve­ga u je­zi­ku ko­ji je sred­stvo glo­bal­nog spo­ra­zu­mi­je­va­nja, da­kle en­gle­skom. Svr­ha to­ga je da se u jed­noj je­zič­koj od­red­ni­ci sa­žme naj­ak­tu­el­ni­ji ili naj­va­žni­ji fe­no­men pro­te­klih 365 da­na, iz bi­lo ko­je obla­sti.
U 2016, do­mi­nant­na oblast je bi­la po­li­ti­ka, pa otu­da ne­ko­li­ko zva­nič­nih ”ri­je­či go­di­ne” ma­nje ili vi­še uspje­šno odsli­ka­va­ju šta je u tom po­gle­du bi­lo naj­zna­čaj­ni­je. Naj­vi­še pu­bli­ci­te­ta do­nio je ta­ko iz­bor ”Oks­ford­skih rječ­ni­ka”, či­ja se re­dak­ci­ja opre­di­je­li­la za ”post-truth” – ”po­sti­sti­na”. Cilj je oči­gled­no bio da se no­vom ko­va­ni­com skre­ne pa­žnja na ne­što što je to­kom 2016. za­i­sta do­mi­ni­ra­lo: da su u po­li­tič­kom dis­kur­su isti­na i či­nje­ni­ce po­sta­li ne­bit­ni.
Po­li­ti­ča­ri su od­u­vi­jek la­ga­li, ali ne­sum­nji­vo ni­kad ta­ko bez­oč­no kao po­čet­kom go­di­ne, ka­da je vo­đe­na kam­pa­nja za iz­la­zak Ve­li­ke Bri­ta­ni­je iz Evrop­ske uni­je ili za ostanak u njoj. Za­go­vor­ni­ci iz­la­ska su po­te­za­li ve­li­ke broj­ke o to­me ko­li­ko ze­mlju ko­šta član­stvo u EU, uka­zi­va­li ka­kve još šte­te zbog to­ga tr­pi i iz­ra­ču­na­va­li ko­li­ko će bi­ti bo­lje po­sle ”raz­vo­da”.
Kad su po­bi­je­di­li, sa­svim hlad­no su pri­zna­li da ja ma­lo od sve­ga to­ga bi­lo u skla­du sa stvar­nim či­nje­ni­ca­ma. I od to­ga se ni­su ni­ma­lo po­sti­dje­li. Ti­me su uve­li no­vo pra­vi­lo: do­zvo­lje­no je sve ono što je svr­sis­hod­no.
Ma­da je u to vri­je­me već po­če­la da se za­huk­ta­va kam­pa­nja za pred­sjed­nič­ke iz­bo­re u Ame­ri­ci, ni­je se ipak oče­ki­va­lo da će li­de­ri bri­tan­ske po­li­ti­ke u la­ga­nju bi­ti nad­ma­še­ni od ko­le­ge sa dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka. Do­nald Tramp je, ka­ko je iz­ra­ču­na­to, to­kom kam­pa­nje po jed­nu laž iz­go­va­rao sva­ko po­la sa­ta, dok je Hi­la­ri Klin­ton ”la­ga­la o svo­jim la­ži­ma”.
La­ga­nje kao sred­stvo po­li­ti­ke sa­svim pri­mjet­no su, kao sred­stvo za de­mon­stri­ra­nje mo­ći i stva­ra­nje al­ter­na­tiv­nih re­al­no­sti, pri­hva­ti­li i dru­gi, pa je kraj­nji re­zul­tat da se po­li­ti­ka sa­svim pre­o­bra­ti­la u de­ma­go­gi­ju. Iz­me­đu osta­log, i zbog za­mo­ra ”eks­per­ti­ma” i na­iv­nog uvje­re­nja gu­bit­ni­ka li­be­ra­li­zma i glo­ba­li­za­ci­je da su za­vo­dlji­ve la­ži pri­hva­tlji­vi­je od ne­pri­jat­nih isti­na.
Shod­no ovo­me, ”ri­je­či go­di­ne” mo­gle su da bu­du i ”Breg­zit” i ”Tramp”, jer pod­jed­na­ko ozna­ča­va­ju do­ga­đa­je či­je će se po­sle­di­ce osje­ća­ti i u sle­de­ćoj, pa i u po­to­njim go­di­na­ma.
Re­dak­ci­ja reč­ni­ka ”Me­ri­jem Veb­ster” u po­ne­dje­ljak je ob­ja­vi­la da je njen iz­bor po­jam ”sur­real” – ”nad­re­al­no”, ko­ji je u po­sled­njem mo­men­tu is­pred­nja­čio is­pred ri­je­či ”fa­ši­zam”. Ame­ri­kan­ci su za zna­če­njem i smi­slom ”nad­re­al­nog” u ovoj go­di­ni tra­ga­li vi­še ne­go ikad, ne bi li shva­ti­li ka­ko im se i za­što do­ga­đa ono što je to­li­ko ira­ci­o­nal­no da su sma­tra­li da je mo­gu­će sa­mo u noć­noj mo­ri. Tramp i osta­lo.
Rječ­nič­ki sajt Dic­ti­o­nary.com se pak od­lu­čio se za ime­ni­cu ”kse­no­fo­bi­ja”, ko­ja opi­su­je in­ten­zi­van i ira­ci­o­na­lan strah od stra­na­ca i do­šlja­ka, što je na­ro­či­to do­mi­ni­ra­lo u Evro­pi, ko­ju su za­plju­snu­li iz­bje­glič­ki zbje­go­vi sa Bli­skog is­to­ka, ali i eko­nom­ski mi­gran­ti iz Afri­ke, pa i sa ju­ga Azi­je (Av­ga­ni­stan i Pa­ki­stan). Kse­no­fo­bi­ja je, uz­gred, pro­iz­ve­la i po­me­nu­ta dva po­li­tič­ka šo­ka u Bri­ta­ni­ji i SAD.
”Kem­bridž rječ­nik” je umje­sto ri­je­či iza­brao di­jag­no­zu: ”pa­ra­noid” (”pa­ra­no­i­čan”), či­me je uva­žio ta­ko­đe ne­sva­ki­da­šnju si­tu­a­ci­ju ko­ja je to­kom ove go­di­ne bi­la oči­gled­na u mno­gim di­je­lo­vi­ma svi­je­ta: tje­sko­bu i strah iza­zva­ne pri­jem­či­vo­šću lju­di za mno­ge ira­ci­o­nal­ne te­o­ri­je za­vje­re ko­jih je bi­lo u obi­lju.
Ni u jed­nom iz­bo­ru, me­đu­tim, ”ri­ječ go­di­ne” ni­je po­sta­la ”po­pu­li­zam”, a mo­gla je, jer pod­jed­na­ko, pa mo­žda i su­štin­ski­je, opi­su­je pre­o­vla­đu­ju­ći ”duh vre­me­na”, u ko­jem lju­di, vo­de­ći se vi­še svo­jim emo­ci­ja­ma ne­go ra­zu­mom, po­vje­re­nje uka­zu­ju ha­ri­zma­tič­nim ”pro­dav­ci­ma ma­gle” ko­ji za ve­li­ke pro­ble­me ima­ju eks­pre­sna rje­še­nja.
Ima mno­go de­fi­ni­ci­ja po­pu­li­zma, a mo­žda je naj­bo­lje uze­ti onu po ko­joj je to stra­te­gi­ja ne­kog ha­ri­zma­tič­nog po­li­ti­ča­ra da se­be pred­sta­vlja kao je­di­nog pra­vog za­stup­ni­ka in­te­re­sa na­ro­da, iz­la­ze­ći pri­tom u su­sret na­da­ma i (još vi­še) stra­ho­vi­ma jav­no­sti.
Iako se, kao tu­đi­ca, odo­ma­ćio i u na­šim rječ­ni­ci­ma, ”po­pu­li­zam” bi mo­gao da se pre­ve­de kao ”na­rod­nja­štvo”. Vo­đa, či­ja ide­o­lo­gi­ja mo­že da bu­de i li­je­va i de­sna (me­đu po­pu­li­sti­ma je bi­lo i fa­ši­sta i ko­mu­ni­sta) to­bo­že bri­ne sa­mo o na­ro­du i nje­go­vom do­bru, dok je re­al­nost da je po­pu­li­zam – fe­no­men u ne­sum­nji­vom glo­bal­nom uspo­nu – sa­mo sred­stvo za osva­ja­nje i oču­va­nje vla­sti. Iako u ovo­me for­mal­no ko­ri­sti de­mo­krat­sku for­mu, po­pu­li­zam ni­je baš de­mo­krat­ski, jer se ne osla­nja na oba­vi­je­šte­ni, ne­go na za­lu­đe­ni na­rod.
Na ne­ko­li­ko mje­sta je po­me­nu­to da ri­ječ go­di­ne u stva­ri ne tre­ba da bu­de ri­ječ, ne­go broj. Po­go­di­te ko­ji?
2016, na­rav­no.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)