Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Bi­ja­še za­ni­mlji­va je­sen 2016, u po­li­tič­kom smi­slu. Ve­li­ko na­rod­no ve­se­lje ko­je na­zi­va­mo iz­bo­ri­ma, od­i­gra se i kod nas i u da­le­koj, a na­ma bli­skoj ,,Ja­me­ri­ci''. Bli­skoj, jer su nam nji­ho­vi am­ba­sa­do­ri sko­ro kao rod ro­đe­ni. Vo­li­mo od njih ču­ti šta da ra­di­mo i ka­ko to da ra­di­mo, ko bi tre­ba­lo da uđe u par­la­ment, ko je u pra­vu, a ko ne i slič­no.
Na­ši iz­bo­ri bi­ja­hu za­či­nje­ni du­gim ci­je­vi­ma i va­pa­ji­ma mi­ni­stra svih mi­li­ci­o­na­ra ko­jeg pot­či­nje­ni ni­su slu­ša­li, uba­ča­njem Sin­đe, Min­đe, Di­ke i osta­lih mo­le­ra ko­ji htje­do­še da nam dr­ža­vu od­ne­su u Po­ža­re­vac, a svi­je­tlog pre­mi­je­ra upo­ko­je (a ne zna­ju da je be­smr­tan!), mi­li­caj­skim si­re­na­ma ko­je vas­du­gi dan pod­sje­ća­hu sta­nov­ni­ke glav­nog gra­da DA E VJEČ­NA, i još ne­kim bla­go­sti­ma na­še svi­je­tle i vje­či­te vla­sti.
Ka­ko smo na bla­go­de­ti na­vi­kli, izne­na­đe­nih ne bi­ja­še.
A ta­mo, pre­ko ba­re, uz­bu­đe­nje bje­še mno­go ve­će! Bo­ra­hu se jed­na go­spo­đa i je­dan go­spo­din oko car­ske kru­ne. U na­ro­du na­šem, ova zna­me­ni­ta go­spo­ja ne bi­ja­še omi­lje­na, jer to bi­ja­še vjer­na lju­ba Bi­li­je­va, lič­no! Jest', onog Bi­li­ja sak­sa­fo­ni­ste što nam je ,,svi­rao'' bom­ba­ma lje­ta jed­nog dav­nog. Da l' zbog to­ga ili če­ga dru­gog, ne­ki lju­đi svo­ja­ta­hu dru­gog kan­di­da­ta. Išlo se do­tle da su se mo­gli ču­ti i uz­vi­ci ,,TRAM­PE, SR­BI­NE''! Usred te eufo­ri­je do­đoh i ja u is­ku­še­nje da klik­nem ,,TRAM­PE, NIK­ŠI­ĆA­NI­NE''! Ali, oću­tah.
Elem, pro­đo­še i nji­ho­vi iz­bo­ri, ne­ki na­ši i mno­gi stra­ni me­di­ji za­pje­nu­ša­še od mu­ke, Do­nald svi­ma mah­nu ru­kom.
Sti­že, ča­sti mi, i dan kru­ni­sa­nja. Hi­lja­de lju­di pri­ti­slo Va­šing­ton, ne­ko apla­u­di­ra, ne­ko vi­če iz sveg gla­sa da se skrom­nom i po­vu­če­nom Do­nal­du ne sta­vi kru­na na fi­no sre­đe­nu fri­zu­ru. No, za­lud im bje­še. U dru­štvu sta­si­te pr­ve da­me, pri­mi Do­nald i že­zlo i kru­nu.
E, sad do­la­zi­mo do onog što vam htje­doh re­ći.
Uči­li smo iz isto­ri­je i či­ta­li u knji­ga­ma ko­je na­pi­sa­še ne­ki pa­met­ni lju­đi, šta se ono on­da de­si u Nir­nber­gu, u vri­je­me kad utih­nu Dru­gi svjet­ski rat. A zna­mo da je Nir­nberg u Nje­mač­koj, ze­mlji u ko­joj su ro­đe­ni na­ši po­u­zda­ni auto­mo­bi­li.
U tom gra­du se sja­ti­še su­di­je sa če­ti­ri po­bjed­nič­ke stra­ne svi­je­ta i osu­di­še Hi­tle­ro­ve ofi­ci­re za sva zlo­dje­la ko­ja po­či­ni­še. Ne­kom da­ro­va­še vje­ša­la, ne­kom ro­bi­ju, ne­kom re­ko­še – bje­ži ku­ći da ne bu­de dru­ga...
Zna­mo mi, zna cio svi­jet, ka­kve su kr­va­ve ra­bo­te uči­ni­li osu­đe­ni. Po ide­ji Adol­fo­voj, kre­nu­li su da uni­šte či­tav je­dan na­rod. Ubi­ja­li su i sta­ro i mla­do, i mu­ško i žen­sko, voj­ni­ke i ci­vi­le, dje­cu ni­su šte­dje­li. I bi­ja­hu ka­žnje­ni za ta ne­čo­vje­štva. Sva­ka­ko ne svi i ne do­volj­no. Sam fi­rer je uspio da umak­ne, da l' u grob ili u ne­ku da­le­ku ze­mlju – ne zna­mo po­u­zda­no. Ne po­sto­je do­ka­zi ni za jed­nu, ni za dru­gu tvrd­nju. Ali je prav­da ma­kar do­ne­kle za­do­vo­lje­na.
Da se vra­ti­mo u bli­sta­vi Va­šing­ton na dan kru­ni­sa­nja naj­no­vi­jeg ca­ra. Ka­me­re sni­ma­hu, a moj te­le­vi­zor u bo­ji me­ni pri­ka­zi­va­še, u onoj car­skoj gu­žvi, ne­ka po­zna­ta li­ca. Vi­djeh me­đu nji­ma i po­me­nu­tog sak­so­fo­ni­stu. Ono­ga što nam je ma­lo ru­šio ze­mlju 1999. I ubi­jao če­ljad. Ne on lič­no, po­slao je mom­ke da to ra­de. I nje­go­vu sto­pa­ni­cu ko­ja je te go­di­ne cik­nu­la od sre­će što će ,,pro­lje­će na Ko­so­vo sti­ći ra­ni­je''. I sti­glo je, 24. uve­če...
Vi­djeh i onog ka­u­bo­ja Džor­dža mla­đeg, po­zna­tog po to­me što je na­pa­dao i ubi­jao ze­mlje ne­u­po­re­di­vo voj­no sla­bi­je od nje­go­ve. Onog što se di­čio Sa­da­mo­vim pi­što­ljem. Al' mu ga ne uze on, na dvo­bo­ju, već ob­u­če­ne ubi­ce nje­go­ve...
Gle­da­ju­ći ih ta­ko na­smi­ja­ne sa sve biv­šim pr­vim da­ma­ma, sje­tih se Nir­nber­ga. I snim­ka iz sud­ni­ce. I iz­ra­za li­ca op­tu­že­nih. Pa po­mi­slih – ko­li­ko bi po­sla ima­li su­di­je kad bi sa­bi­ra­li ne­dje­la sa­mo ove dvo­ji­ce? Ko­li­ko je dje­či­je kr­vi na nji­ho­vim ru­ka­ma? Za ko­li­ko tu­ge su od­go­vor­ni? Za ko­li­ko po­ru­še­nih ku­ća? Za ko­li­ko su­za?
A oni se, na dan kru­ni­sa­nja, smje­ška­ju, sreć­ni su...
Ni­ko im ni­je su­dio. Vje­ro­vat­no ni­ko ni ne­će, na ze­mlji.
Ako ne­kad ne­ko od na­ših po­ne­se ovaj pri­mje­rak ,,Da­na'' u Bi­je­lu ku­ću, i pre­da no­vom ca­ru u ru­ke, že­lim da mu po­ru­čim – ne­moj, Tram­pe, le­ba ti, i ti k'o tvo­ji pret­hod­ni­ci da vo­ju­ješ! Do­sta je mu­ke na ovo­me svi­je­tu i bez vin­če­ster­ki, kol­to­va, to­ma­hav­ka i raz­u­zda­nih ma­ri­na­ca. Imaš tu fi­nu go­spo­đu i onu zlat­nu đe­cu, imaš ka­fa­ne i ho­te­le, pu­šti pu­ške i pi­što­lje, vrag ih od­nio!