-Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Evro­pa u ko­ju se re­žim za­kli­nje i ko­ju pred­sta­vlja kao na­še spa­si­o­ce, odav­no je ogre­zla u ko­rup­ci­ji i kri­mi­na­lu, a nje­ni vi­so­ki zva­nič­ni­ci su je do­ve­li u po­zi­ci­ju ame­rič­kog po­slu­šni­ka. Za­to se Evro­pa da­nas ne su­o­ča­va sa te­ško­ća­ma ko­je su pa­le s Mar­sa, već je ona di­rekt­ni pro­iz­vo­đač tih te­ško­ća. Evrop­ska uni­ja je bi­ro­krat­ska tvo­re­vi­na otu­đe­na od obič­nog gra­đa­ni­na, ko­joj sli­je­di str­mo­glav pad. Či­nje­ni­ca da je ogrom­no bo­gat­stvo skon­cen­tri­sa­no u ru­ka­ma ma­log bro­ja lju­di dok ve­ći­na čo­vje­čan­stva to­ne u si­ro­ma­štvo naj­bo­lje go­vo­ri u ka­kvom svi­je­tu ži­vi­mo. Ame­ri­ka, kao de­žur­ni svjet­ski po­li­ca­jac, dr­ži oba­rač i od­re­đu­je sud­bi­ne ma­lih dr­ža­va i di­rekt­no se mi­je­ša u nji­ho­ve unu­tra­šnje od­no­se. Nji­ho­vo mi­je­ša­nje naj­bo­lje su na svo­joj ko­ži osje­ti­li gra­đa­ni biv­še nam za­jed­nič­ke dr­ža­ve ko­ju su upra­vo oni i nji­ho­vi sa­te­li­ti u Evro­pi raz­bi­li u pa­ram­par­čad. Či­ni se da se na to­me ne­će za­u­sta­vi­ti, jer naj­no­vi­ja do­ga­đa­nja u Ma­ke­do­ni­ji na­ja­vlju­ju nji­hov no­vi po­hod na pre­kra­ja­nje gra­ni­ca i otvo­re­no mi­je­ša­nje u unu­tra­šnje stva­ri jed­ne su­ve­re­ne, me­đu­na­rod­no pri­zna­te dr­ža­ve. Ta­ko je vi­so­ki ame­rič­ki zva­nič­nik Hojt Bra­jan Ji po­žu­rio u Sko­plje da na­re­di ma­ke­don­skom ru­ko­vod­stvu da od­mah pre­da vlast Zo­ra­nu Za­e­vu i ti­me za one ko­ji se bo­lje ra­zu­mi­ju u po­li­tič­ke pri­li­ke ot­krio da su upra­vo oni re­ži­se­ri no­ve ve­ći­ne u ma­ke­don­skom par­la­men­tu. Ka­kvo je nji­ho­vo shva­ta­nje de­mo­kra­ti­je, naj­bo­lje se ogle­da na dva iden­tič­na pri­mje­ra. U Sko­plju su osu­di­li na­si­lje u par­la­men­tu i tra­že od­go­vor­nost za po­či­ni­o­ce ne­re­da, dok su 2000. go­di­ne u Be­o­gra­du po­dr­ža­li upad u skup­šti­nu, lo­mlje­nje in­ven­ta­ra i spa­lji­va­nje iz­bor­nog ma­te­ri­ja­la. Ko su ti vi­so­ki svjet­ski zva­nič­ni­ci naj­bo­lje se vi­di na pri­mje­ru Mer­lin Ol­brajt, Vi­li­jama Vo­ke­ra i Mar­tija Ah­ti­sa­ri­ja ko­ji za ba­sno­slov­ne svo­te lo­bi­ra­ju za la­žnu dr­ža­vu Ko­so­vo. Da­kle, sve zli­kov­ci, obič­ni tr­gov­ci i uni­šti­te­lji ma­lih na­ro­da. To je de­mo­kra­ti­ja na ame­rič­ki na­čin, ali i do­kaz ko­li­ko su re­ži­mi na Bal­ka­nu ne­sa­mo­stal­ni i ko­li­ko se po­štu­je vo­lja na­ro­da. Po­ne­kad mi se či­ni da Cr­noj Go­ri ni­je­su ni po­treb­ni iz­bo­ri, tre­ba sa­če­ka­ti dan ka­da će ne­ki vi­so­ki ame­rič­ki zva­nič­nik do­ći u Pod­go­ri­cu i re­ći: „Mi­lo, do­sta je bi­lo.“ Sa­mo se ne zna ko­ga će kao nje­go­vu za­mje­nu, si­lom na sra­mo­tu, na­met­nu­ti na­ro­du. Vi­še sam ne­go si­gu­ran da je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić bio po­sled­nji ve­li­ki dr­žav­nik na Bal­ka­nu ko­ji ni­je pri­stao da bu­de slu­ga ve­li­kih si­la. Na nje­mu se i da­nas lo­me prin­ci­pi, raz­lu­ču­ju lju­di od de­zer­te­ra i iz­daj­ni­ka, pre­po­zna­je pa­tri­ot­ska op­ci­ja od na­ru­če­nih la­žo­va i sa­lonskih in­te­lek­tu­a­la­ca. I do­bro je što je ta­ko. Čak je i Ha­ški sud mo­rao pri­zna­ti ne sa­mo da Mi­lo­še­vić ni­je bio kriv, već da su op­tu­žbe pro­tiv nje­ga bi­le po­gre­šne i la­žne. Gdje je u tom i ta­kvom svi­je­tu na­ša Cr­na Go­ra? Da­na­šnja Cr­na Go­ra ima sve ka­rak­te­ri­sti­ke ma­fi­ja­ške dr­ža­ve, jer sve po­lu­ge vla­sti kon­tro­li­šu ma­fi­ja­ške struk­tu­re. Cr­na Go­ra će kad- tad pla­ti­ti vje­štač­ki iza­zva­ne po­dje­le me­đu ro­đe­nom bra­ćom. Vje­štač­ka po­dje­la na Sr­be i Cr­no­gor­ce je po­dje­la zbog ko­je će Cr­na Go­ra jed­nog da­na za­ža­li­ti. Lju­di se ni­ka­da ne bru­ka­ju ta­ko sna­žno kao kad to či­ne iz osve­te. Za­to mr­žnja i osve­ta ko­ju pre­ma gla­sa­či­ma DF-a i nje­go­vom ru­ko­vod­stvu is­ka­zu­ju šef re­ži­ma i nje­go­vi po­da­ni­ci po­ka­zu­je da ne­ma kra­ja pa­ko­sti ka­da je cr­no­gor­ska po­li­tič­ka sce­na u pi­ta­nju. Lju­di ko­ji se Bo­ga ne bo­je i svo­jih ne­dje­la ne sti­de za­po­sje­li su sve va­žne funk­ci­je u Cr­noj Go­ri. Ja znam da sa­mo čo­vjek s du­šom, eti­kom i lič­nim mo­ra­lom mo­že osje­ti­ti stid. Stid što ži­vi­mo u dr­ža­vi po­dje­la i la­ži, stid što smo sa­u­če­sni­ci u ne­mo­ra­lu ko­ji se de­ša­va svu­da oko nas, stid što ne mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti stvar­nost, pa iako ni­je­smo do­pri­ni­je­li da ži­vi­mo u svi­je­tu ne­mo­ra­la. Sje­ćam se vre­me­na ka­da se zbog kra­đe naj­o­bič­ni­je alat­ke u pred­u­ze­ći­ma ras­pra­vlja­lo i kad se po­či­ni­lac sta­vljao na stub sra­ma. Mo­žda je li­ce­mjer­no o to­me go­vo­ri­ti da­nas ka­da se kra­du či­ta­ve fa­bri­ke. Kad upo­re­dim to vri­je­me sa sa­da­šnjim, ja­sno mi je da je ono pro­šlo bi­lo ne­u­po­re­di­vo ljep­še. Da­nas se ma­nje spa­va, ma­nje pje­va, ne­zdra­vo ži­vi, ali se vi­še kra­de, la­že i pod­me­će. Svi­jet je i pre­vi­še li­ce­mje­ran, a lju­di lji­ga­vi i ne­po­u­zda­ni. Či­ni se da nam ova­kvi­ma ka­kvi je­smo ne­ma po­mo­ći, a naš pa­tri­jarh srp­ski Pa­vle u mo­ru svo­jih mu­drih iz­re­ka po­ru­či i ovo: „Bog će po­mo­ći, ako bu­de imao ko­me.“ Osta­je da se na­da­mo da će ima­ti ko­me.