-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Pri­su­stvo pre­mi­je­ra naj­no­vi­je čla­ni­ce NA­TO-a na upra­vo odr­ža­nom sa­mi­tu ali­jan­se te­ško da bi bi­lo me­dij­ski pri­mi­je­će­no da ni­je bi­lo nje­go­vog ,,bli­skog su­sre­ta” sa uče­sni­kom pre­ma ko­me su bi­li okre­nu­ti svi me­dij­ski re­flek­to­ri: Do­nal­dom Tram­pom.
Pre­mi­jer Cr­ne Go­re Du­ško Mar­ko­vić je već bio stao na svo­je (una­pri­jed od­re­đe­no) mje­sto za za­jed­nič­ko fotografisanje, ka­da mu je sa le­đa pri­šao i bez par­do­na ga od­gur­nuo ame­rič­ki pred­sjed­nik – da bi ta­ko­đe stao na svo­je od­re­đe­no, pod­ra­zu­mi­je­va se, cen­tral­no mje­sto na ,,po­ro­dič­noj fo­to­gra­fi­ji”.
To gu­ra­nje – ko­je ni­je pra­će­no iz­vi­nje­njem (li­der naj­ve­će si­le se ne iz­vi­nja­va, a Tramp se si­gur­no ne bi iz­vi­nio i da ni­je pred­sjed­nik), po­sta­lo je vi­ral­no: ob­i­šlo je svi­jet po­sred­stvom Tvi­te­ra i dru­gih dru­štve­nih mre­ža. Dok je Tramp po­slije ovog, uslov­no re­če­no, in­ci­den­ta po­pra­vljao bo­re na svom sa­kou, Mar­ko­vić ga je pri­ja­telj­ski po­tap­šao po ra­me­nu, sta­vlja­ju­ći ti­me do zna­nja ci­je­lom svi­je­tu da Cr­na Go­ra zbog ovo­ga ne­će za­ra­ti­ti sa Ame­ri­kom (ni­ti joj po­sla­ti pro­te­stnu no­tu).
Ša­lu (i ci­ni­zam) na stra­nu, va­žni­je od Tram­po­vog ba­ha­tog po­na­ša­nja je­ste pi­ta­nje ka­ko se pro­veo na svom pr­vom su­sre­tu sa ko­le­ga­ma, ko­je su ovo­g pu­ta sa­mit oče­ki­va­le s ma­nje ili vi­še oprav­da­nim strep­nja­ma? Li­der ,,naj­ve­ćeg voj­nog sa­ve­za u isto­ri­ji” je, na­i­me, od ka­ko je neo­če­ki­va­no po­bi­je­dio u pred­sjed­nič­koj tr­ci, uči­nio mno­go da pro­iz­ve­de ,,stra­te­šku neo­d­re­đe­nost” oko svr­he i bu­duć­no­sti Ali­jan­se, ko­ju je pr­vo pro­gla­sio ,,za­sta­rje­lom”, a po­tom se u tom po­gle­du pre­do­mi­slio.
I ne sa­mo to: ostao je pri po­čet­nom uvje­re­nju da se naj­ve­ći broj čla­ni­ca NA­TO-a ,,šver­cu­je”, da ula­zni­cu za sta­ja­nje pod ame­rič­kim bez­bjed­no­snim ki­šo­bra­nom (sa nu­kle­ar­nim oki­da­čem) ne pla­ća­ju po pra­voj ci­je­ni, in­si­sti­ra­ju­ći pri­tom da se ono što je ,,dug” Ame­ri­ci na­mi­ri.
Ne mo­že se re­ći da su ovaj i dru­gi ne­spo­ra­zu­mi iz­me­đu pri­ja­te­lja na sa­mi­tu iz­gla­đe­ni. Tramp je ostao pri sta­vu da raz­re­za­na čla­na­ri­na (sva­ka čla­ni­ca za voj­ne tro­ško­ve tre­ba da tro­ši mi­ni­mum dva od­sto od svog bru­to na­ci­o­nal­nog pro­iz­vo­da) mo­ra da se na­mi­ru­je, ali ono što je evrop­ski dio tran­sa­tlant­skog sa­ve­za do­dat­no uner­vo­zi­lo bi­lo je nje­go­vo od­bi­ja­nje da se iz­ja­sni o ključ­noj od­red­bi NA­TO ugo­vo­ra, ko­ji de­fi­ni­še su­šti­nu nje­go­vog po­sto­ja­nja: o čla­nu 5, ko­ji osno­vi prin­cip ko­lek­tiv­ne bez­bjed­no­sti sa­ve­za de­fi­ni­še po mu­ske­tar­skom pra­vi­lu: je­dan za sve, svi za jed­no­ga.
U čla­nu 5 se ka­že da se na­pad na jed­nog sa­ve­zni­ka sma­tra na­pa­dom na či­tav sa­vez, što zna­či da, pri­mje­ri­ce, na­pad na Cr­nu Go­ru pred­sta­vlja i na­pad na Ame­ri­ku, Nje­mač­ku, Fran­cu­sku, Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju i sve osta­le.
Li­je­po zvu­či u te­o­ri­ji, te­že ga je za­mi­sli­ti u prak­si, ali prin­cip je prin­cip. Evrop­ski čel­ni­ci ni­su kri­li da od Tram­pa oče­ku­ju da ne­dvo­smi­sle­no po­tvr­di da kao ta­kav osta­je na sna­zi – ali su se te na­de iz­ja­lo­vi­le.
Oče­ki­va­lo se da će to uči­ni­ti pri­li­kom sve­ča­nog otva­ra­nja no­vog sje­di­šta NA­TO-a, od­no­sno sve­ča­nog ot­kri­va­nja me­mo­ri­ja­la 11. sep­tem­bru – na­pa­du Al ka­i­de na Nju­jork i Va­šing­ton – ka­da je član 5 pr­vi put ak­ti­vi­ran: svi sa­ve­zni­ci su se ta­da (2001.) iz­ja­sni­li da će bra­ni­ti Ame­ri­ku i pri­dru­ži­ti joj se u nje­nom tim po­vo­dom ob­ja­vlje­nom ,,ra­tu pro­tiv te­ro­ri­zma”.
Ono što je pro­pu­stio Tramp na­sto­ja­li su da is­pra­ve nje­go­vi do­glav­ni­ci: se­kre­tar za štam­pu ko­ji je no­vi­na­ri­ma po­ru­čio ,,ne bri­ni­te, mom­ci, mi smo sto od­sto za član 5”, kao i šef di­plo­ma­ti­je Reks Ti­ler­son. To je do­ne­kle sma­nji­lo ner­vo­zu, ali je ni­je sa­svim ot­klo­ni­lo.
Tram­po­vo in­si­sti­ra­nje na pa­ra­ma mno­gi su pro­tu­ma­či­li kao nje­go­vo ne­ra­zu­mi­je­va­nje ka­ko sa­vez funk­ci­o­ni­še, to jest da ni­je sve u pa­ra­ma. Ili mo­žda je­ste: od 900 mi­li­jar­di do­la­ra ko­li­ko iz­no­si zbir voj­nih iz­da­ta­ka svih čla­ni­ca NA­TO (sa Crnom Gorom ili bez nje, sve­jed­no), Ame­ri­ka na­mi­ru­je vi­še od 600.
Ni­je da se sa­ve­zni­ci ne tru­de: 23 od 28 čla­ni­ca su pro­šle go­di­ne po­ve­ća­le svo­je voj­ne tro­ško­ve, ali i da­lje sa­mo tri – SAD, Bri­ta­ni­ja i Polj­ska - do­sti­žu ili pre­ba­cu­ju po­me­nu­tih dva od­sto sop­stve­nog BDP.
Isti­na je da se sa­ve­zu do­pri­no­si i na dru­ge na­či­ne, a mo­že se ar­gu­men­to­va­ti i da Ame­ri­ka od NA­TO-a do­bi­ja baš ko­li­ko i pla­ća – naj­vi­še. Ali­jan­sa je bi­la i osta­je po­lu­ga nje­nog pri­su­stva i uti­ca­ja u Evro­pi, ko­ja ni­je sa­mo or­tak u od­bra­ni, ne­go i glav­ni eko­nom­ski part­ner.
Sve ovo je i naj­zna­čaj­ni­ji ele­me­nat u osno­vom ame­rič­kom in­te­re­su: da osta­ne glav­na svjet­ska si­la. I da pa­ri­ra Ru­si­ji, ko­ja sa­svim si­gur­no ni­je ona vr­sta pro­tiv­ni­ka kao što je to­kom Hlad­nog ra­ta bio So­vjet­ski Sa­vez. Ali Ru­si­ja i da­lje odr­ža­va nu­kle­ar­ni pa­ri­tet sa SAD (pa da­kle i NA­TO), kon­tro­li­še je­dan dio Ukra­ji­ne, anek­ti­ra­la je Krim, ra­di na to­me da obez­bi­je­di sop­stve­nu ,,sfe­ru uti­ca­ja” ko­ja ob­u­hva­ta i ne­ke ze­mlje ko­je su već u tran­sa­tlant­skom klu­bu i slič­no.
Kad se pod­vu­če cr­ta, ,,va­tre­no kr­šte­nje” Du­ška Mar­ko­vi­ća u Bri­se­lu bi­la je za­ni­mlji­va epi­zo­da u su­o­ča­va­nju sa no­vim re­al­no­sti­ma u 68 go­di­na sta­roj ali­jan­si – da na nje­nom če­lu ni­je vi­še li­der na ka­kvog je na­vi­kla.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)