- Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

No­vo­na­sta­la si­tu­a­ci­ja oko Dje­či­je bol­ni­ce u Pod­go­ri­ci i uslo­vi­ma na jed­nom dje­či­jem odje­lje­nju ko­ji su ne­do­stoj­ni čo­vje­ka, da­je mi za pra­vo da svo­je is­ku­stvo pre­ne­sem na par­če pa­pi­ra. Dok sam pri­je ko­ju go­di­nu le­ža­la sa si­nom u bol­nič­kom kre­ve­tu jed­nog od odje­lje­nja na Dje­či­joj kli­ni­ci i kla­vi­ri­la šta će da mu na­đu, po­slije uz­ne­mi­ra­va­ju­ćih fo­to­gra­fi­ja ko­je osva­nu­še u cr­no­gor­skim me­di­ji­ma, opa­sno se bri­nem za svo­je psi­hič­ko zdra­vlje, jer ove uslo­ve tre­ba pre­ži­vje­ti.
U is­toj po­ste­lji­ni sam le­ža­la ne­ko­li­ko pu­ta po po­pri­lič­no du­go da­na po­red svog si­na ta­da se vi­še za­bri­nja­va­ju­ći, za­što je oso­blje kli­ni­ke ri­jet­ko pri­sut­no. Do­vi­ja­mo se kad luf­ti­ra­mo so­bu jer na pro­zo­ri­ma ima ruč­ki, ali na­pra­vlje­ne ta­ko da ne mo­že­te otvo­ri­ti bez sa­gla­sno­sti me­di­cin­skog oso­blja.
U ku­pa­ti­lu, bo­gu hva­la, tu­še­vi ra­de, ali ka­de su za sva­ku osu­du, o osta­lom ne bih. Pa­da noć, se­stre se do­vi­ja­ju i ka­da mje­re tem­pe­ra­tu­ru, apa­ra­tić bi bog po­mi­lo­vao is­pod mi­ške dje­te­ta da ne­ma ro­di­te­lja, jer su mla­de pa za­bo­rav­ne – valj­da je to za­lju­blje­nost, pa je po­la opro­šte­no. Šta re­ći, lju­di, osim - op­šta ka­ta­stro­fa. Sve se ovih da­na vr­ti­mo oko po­ste­lji­ne, ne­u­slov­nog bo­rav­ka, a da li se ne­ko pi­ta šta se de­ša­va ka­da pad­ne noć?
Re­ći ću vam, otvo­re­no, ni­šta. Se­stre spa­va­ju, dok­tor i on valj­da, pa ide­te na vrh pr­sta jer ako ih pro­bu­di­te na­pra­ve ha­os. O hra­ni bi tre­ba­lo pi­sa­ti po­se­ban tekst, ali ne­ma­mo pra­va da ku­ka­mo, do­sad nas ni­jed­nom ni­su otro­va­li, a mi­slim da je to za sa­da ohra­bru­ju­ća či­nje­ni­ca. Ipak, ma ko­li­ko si­tu­a­ci­ja bi­la očaj­na, at­mos­fe­ra u so­bi je su­per. Cr­ni hu­mor nas odr­ža­va. Ra­du­je­mo se ve­čer­njim vi­zi­ta­ma, kad lje­ka­ri sa­mo pro­vi­re u so­bu i po­bjeg­nu, i na br­zi­nu kon­sta­tu­ju, bit­no je da smo ži­vi. Sre­ćom, uju­tru nas stu­di­o­zno po­sma­tra­ju, pa vi­je­ća­ju šta će da­lje.
Se­stre va­de pro­sjek. Jed­na ra­di smje­nu od 12 sa­ti, sa­ma na ko zna ko­li­ko pa­ci­je­na­ta. Ovo di­je­te ope­ri­sa­no, ovo sa po­seb­nim po­tre­ba­ma, ovo pla­če jer mu ni­je po vo­lji, a ona se ipak smi­je i ima ri­je­či utje­he za sva­kog. Ipak, ovo je ona što se pret­hod­nu noć „ku­ći” na­spa­va­la. Iz­vi­nja­va mi se što mi pu­ca­ju živ­ci jer ni­ko se ne udo­sto­ji da iz­ne­se stav o sta­nju dje­te­ta ko­je je tu du­ži pe­ri­od, što me bo­li kad mi di­je­te i po­red „pru­že­ne nje­ge” ni­je do­bro. Bri­šu mi i su­ze kad me sve mu­ke stig­nu. Ta­kvi­ma sva­ka čast. U ri­jet­kim tre­nu­ci­ma od­mo­ra vi­re u knji­ži­cu pa­ci­je­na­ta i ma­šta­ju o bo­ljem sju­tra. Ima­mo pra­vo da vje­ru­je­mo u bo­lju bu­duć­nost. Ka­žu, na­da po­sled­nja umi­re. Ja­sno je i nji­ma da ov­dje „le­ba ne­ma. U bra­du psu­ju ide­ju o no­vom mo­de­lu ko­ji je vla­da do­ni­je­la o za­ka­zi­va­nju kod spe­ci­ja­li­sta, gle­da­ju ka­ko se oko nas sve ras­pa­da, a mi „kao” ide­mo krup­nim ko­ra­ci­ma na­pri­jed. Sre­ća je da bar ima iga­la i za­vo­ja, sa bra­u­ni­la­ma su u de­fi­ci­tu ka­ko čuh, ja­vi­te mi­ni­stru, tre­ba­lo bi. Ka­ži­te mu i za po­ste­lji­nu i ku­pa­ti­la sta­ra ko zna ko­li­ko, za oso­blje ko­je spa­va no­ću (čast oni­ma ko­ji svoj po­sao oba­vlja­ju sa­vje­sno) a sve sa na­dom (ko­ja ne umi­re) da se on ne­će na­ći u tim bol­nic­kim čar­ša­fi­ma.
Po­zdra­vlja ga eki­pa či­ja “na­da” ne­će išče­znu­ti da će jed­nom mo­žda bi­ti bo­lje.
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO Na­še Sun­ce)