- Piše: Magda Peternek

Pi­sa­la sam ne­dav­no o čo­vje­ku bla­vo­ru, mr­tvu­lja­vom i ne­za­ni­mlji­vom stvo­re­nju, a da­nas pi­šem o čo­vje­ku kr­pe­lju. Sje­ća­ju se vje­ro­vat­no mno­gi, ma­log De­ni­sa,cr­ta­nog li­ka iz „Po­li­ti­ki­nog za­bav­ni­ka’’, ko­ga je ujak Vil­son zvao De­nis na­past.Upra­vo ta­ko i ja zo­vem ovog „mog’’ li­ka. Na­past. Sre­ćom ni­sam mu ni ujak , a bo­ga­mi ni uj­na.
Za raz­li­ku od vra­go­la­stog dje­ča­ka De­ni­sa, ovaj je od­ra­stao i ne­iz­mjer­no do­sa­dan. Pri tom je vr­lo stva­ran i pri­su­tan na ži­vot­noj po­zor­ni­ci. Ali, da je na­past, je­ste va­la. Pra­vi kr­pelj. Kr­pelj je ina­če pa­ra­zit ko­ji si­sa ljud­sku krv i nje­gov otrov ni­je ni­ma­lo be­za­zlen. Vje­ro­vat­no je sa­da ja­sni­je za­što pra­vim po­re­đe­nje sa čo­vje­kom kr­pe­ljom. Ka­da se čo­vjek kr­pelj „pri­kr­pe­lji’’ ne­ma te „pin­ce­te’’ ko­ja ga mo­že iz­va­di­ti. Taj, ne si­sa sa­mo krv, već isi­sa­va sve do po­sled­nje ka­pi ne­či­je sna­ge i ene­rgi­je. Pritom je vr­lo opa­san i pod­mu­kao. Ka­da do­đu to­pli da­ni, pa­ra­zit kr­pelj kre­će u ak­ci­ju. Ta­ko je i sa čo­vje­kom kr­pe­ljom. Ka­da osje­ti da je ne­ko otvo­rio pro­zo­re na du­ši, eto nje­ga da se pri­ka­či i ne mi­sli se mr­da­ti ni kad do­đu hlad­ni da­ni. Pro­sto je ne­vje­ro­vat­na po­tre­ba ova na­past sve svo­je vri­je­me i svo vri­je­me ovo­ga svi­je­ta pro­vo­di uz ne­ko­ga i u ne­ko­me dru­gom. I ni­je čo­vjek kr­pelj ubi­tač­na na­past sa­mo za jed­nu žr­tvu, već i po oko­li­nu. U ko­je god dru­štvo da do­đe ista mu je ulo­ga.Svi­ma se pri­ka­či­ti, na­ka­či­ti i za­ka­či­ti. Ono što je si­gur­no je­ste da ga ni­je la­ko ot­ka­či­ti.
Ni­je me sre­ćom ni­ka­da „sreo’’ pa­ra­zit kr­pelj, ali na­ža­lost je­ste ovaj dru­gi. A i ka­ko se da­nas ta­ko la­ko od­bra­ni­ti od su­sre­ta ove vr­ste?. Čo­vje­ka kr­pe­lja ne mo­žeš pre­po­zna­ti na pr­vi po­gled, a ka­da do­đe do onog „dru­gog’’ po­gle­da, on je već pu­stio svo­je pip­ke. I ro­va­ri li ro­va­ri. Ni­je ni­ma­lo na­iv­na ova opa­snost po du­šev­no sta­nje, a bo­ga­mi no po zdrav ra­zum. Čo­vjek kr­pelj je ve­o­ma vješt i u ko­mu­ni­ka­ci­ji i u ma­ni­pu­la­ci­ji lju­di­ma. Za­pra­vo, u po­čet­ku svo­je mi­si­je, dje­lu­je čak uljud­no, dis­kret­no i na pri­stoj­noj dis­tan­ci. Mo­glo bi se re­ći i od­mje­re­no. Me­đu­tim, to je sa­mo smi­šlje­na stra­te­gi­ja za nje­gov pod­mu­kli i kraj­nji cilj, a to je ući ne­ko­me pod ko­žu i osta­ti vje­či­ta na­past.Na­po­me­nuh već da sam ima­la bli­ski su­sret sa ta­kvi­ma, ali sam uspje­la ipak da utek­nem. Na­rav­no da ni­su, ni­ti ta­kvi ta­ko la­ko od­u­sta­ju, pa su svim ras­po­lo­ži­vim sred­stvi­ma po­ku­ša­va­li da se vra­te na „mje­sto zlo­či­na’’. Me­đu­tim, ja sam u me­đu­vre­me­nu „vak­ci­ni­sa­na’’, ta­ko da su uza­lud tro­ši­li i vri­je­me i otro­ve na me­ne. „Vak­ci­na­ci­ja’’ se sa­sto­ji u di­rekt­nom i otvo­re­nom ig­no­ri­sa­nju ta­kvih,i u kon­kret­nom okre­ta­nju le­đa i ono­ga is­pod le­đa.
Za čo­vje­ka kr­pe­lja ne tre­ba ima­ti ni trun­ku ob­zi­ra, jer on i ob­zir su dva raz­li­či­ta svi­je­ta. Ono što je još ka­rak­te­ri­stič­no za ovu vr­stu šte­to­či­na, je­ste pa­to­lo­ška po­tre­ba za uli­zi­va­njem i do­dvo­ra­va­njem dru­gi­ma. U po­čet­ku je to na­rav­no vr­lo do­zi­ra­no, ali ka­da glad za osva­ja­njem te­ri­to­ri­je ra­ste, čo­vjek kr­pelj po­sta­je ne­zgra­pan, ha­la­pljiv i ne­za­sit. Ap­so­lut­no gu­bi kon­tor­lu i nje­go­va ala­vost pre­la­zi u gru­bost i agre­siv­nost. Po­red to­ga što že­li da bu­de mi­ro­đi­ja u sva­koj čor­bi, vr­lo je spre­man da je mno­gi­ma i za­pr­ži. Da­kle, čo­vjek kr­pelj je jed­na pri­je sve­ga ne­u­rav­no­te­že­na, ali i ne­u­ra­čun­lji­va na­past.
Za­to, dra­gi mo­ji, otvo­ri­te ši­rom oči, dok ide­te kroz šu­mar­ke i li­va­de ži­vo­ta. Ove na­pa­sti vre­ba­ju sa svih stra­na. Pri­je ne­go se „pri­kr­pe­lje’’ po­ka­ži­te im zu­be. Ja sam čak i za­re­ža­la. I ja i moj bič. Jer čo­vjek kr­pelj je kič.(Auto­r­ka je pje­sni­ki­nja)