- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Sti­goh u Cr­nu Go­ru, pa ka­ko ba­sta i Bog na­la­že, pr­vo ju­tro va­zda iz­la­zim na Cr­kvi­ne, pra­o­tač­ko gro­blje, to bez­gla­sno guv­no na­šeg brat­stva vi­še Mo­ra­če.
I ovog pu­ta, jed­na­ko kao i va­zda, al’ opet sa­svim dru­ga­či­je ne­go do­sad - pr­vi mi je put da sta­nem pra­dje­di i sta­ri­ji­ma pred spo­me­ni­ke ot­kad je Cr­na Go­ra u NA­TO-u, ne znam ka­kav je sad red, ni­ko me upu­tio ni­je u no­ve pro­to­ko­le?
A im­pro­vi­zo­va­ću već ne­što, k’o kad su me upr­ti­li da go­vo­rim na sa­hra­ni ne­kog Dra­ga, a ja čo­vje­ka dva pu­ta vi­dio, i to p’ja­nog ko ša­ran, al’ sam go­vo­rio da se ni pop ni­je mo­gao sa­brat od pla­ča, pa me bi sra­mo­ta te i ja za­le­le­kah kao da sam sa star­cem od 80 go­di­na di­je­lio škol­sku klu­pu...
Da­kle, sta­nem mir­no pred pra­dje­dov grob, gle­dam u onaj is­pis: “Po­ro­dič­na grob­ni­ca Mi­ja­i­la Đu­ro­vog Me­de­ni­ce, is­tak­nu­tog cr­no­gor­skog rat­ni­ka” i poč­nem naj­pri­je po­lu­ša­pa­tom, pa sve gla­sni­je...
Dra­gi Mi­ja­i­lo, ne znam, vje­ruj mi, je l’ po NA­TO stan­dar­di­ma da ti pa­lim svije­ću, al’ ja upa­lih, pa ako ko za­mje­ri, ti po­rek­ni da sam ja bio no pre­ba­či na one iz Pre­ko­br­đa, va­zda su se vi­še ra­do­va­li vot­ki no kad se mu­ško ro­di u ku­ći!
Znam, i mi smo za Ru­se vi­še ne­go­li za Ame­ri­kan­ce, al’ to se sad ne go­vo­ri, pa ako li te ko pi­ta, ti sa­mo na­mr­či obr­ve i pro­mr­mljaj: ,,ko­ka-ko­la, OK, fajn, fajn...’’
Ka­ko da ti re­čem, je­si ti is­tak­nu­ti cr­no­gor­ski rat­nik, al’ ne zna­či ti to sad mno­go - ne­ma vi­še te re­tro­grad­ne Cr­ne Go­re za ko­ju si po­stra­dao na Moj­kov­cu šti­te­ći od­stup­ni­cu srp­skoj bra­ći, ovo je sad no­va dr­ža­va, no­va pra­vi­la, no­va isto­ri­ja, a ne za­mje­ri - ne­ma za te­be ta­ko svo­je­gla­vog mje­sta u njoj!
Ri­ječ­ju, ni­je­si ti, Mi­ja­i­lo moj, ti “mor­ska fo­ka”, od­no­sno, mo­rač­ka fo­ka, ko što će od­sad bi­ti ove de­li­je kad ih NA­TO utre­ni­ra, ra­zu­mi­ješ?!
Jes’ u te­be bi­lo sr­ce kol’ki su i Ko­mo­vi, al’ ni­je vi­še po onom što vas je stra­ni pla­će­nik Nje­goš učio: “Boj ne bi­je svi­je­tlo oruž­je, već boj bi­je sr­ce u ju­na­ka!”, već obrat­no!
Da ti pla­stič­no ob­ja­snim: evo da si ju­tros po­šao na Moj­ko­vac, naj­pri­je bi se uteg’o u znaš ka­kvu ma­skir­nu uni­for­mu što bi ti Lju­bi­ca ope­gla­la, pa umje­sto opa­na­ka či­zme - ko­nja da šut­neš ne bi znao je l’ ze­bra il’ ma­ga­rac, a umje­sto one ka­pe s če­ti­ri oci­la šljem ko da ti je gla­va ote­kla, a na li­ce ma­skir­ne bo­je - ,,Ram­ba’’ bi pe­ti dio sni­mi­li po te­bi!
Ni­je sad bit­no ko je Ram­bo, ni­je ni od Va­so­je­vi­ća ni od Ku­ča, od onih fo­ka je, pra­dje­de, ni­je­si ih se na­gled’o u Mo­ra­ču, ne bri­ni se, a da vi­diš ka­ko bi for­si­ra­li moj­ko­vač­ke vr­le­ti “ha­me­ri­ma”, Bog da te vi­di!
Ne­ma pje­ške, pu­šku o jed­no ra­me, tor­bak o dru­go, iz­lju­biš se s dje­com ako se ne vra­tiš, već ka’ di­rek­tor na zad­nje sje­di­šte “ha­me­ra” i sa­mo po­gle­daš na sat i rek­neš Lju­bi­ci: “Ne­ću tra­jat, nek ru­čak bu­de oko tri, naj­ka­sni­je če­ti­ri ako đe po­sle bit­ke svra­tim s je­di­ni­com na po jed­nu ra­kij... ovaj, ener­get­sko pi­će do kan­ti­ne da pro­sla­vi­mo...”
Ono, jes’, mu­ka bi bi­la na ko­ju stra­nu da uda­riš: obr­nu­la se voj­nič­ka sre­ća pa bi ra­me uz ra­me s Austro­u­ga­ri­ma na Sr­be, al’ što ćeš kad su voj­no ne­u­tral­ni...
Znam da su bra­ća, va­zda su bi­li, al’ ne­ma vi­še brat­stva nit brat­stve­ni­ka ve­ćeg od NA­TO-a. Ću­tiš u “ha­me­ru” dok ne do­bi­ješ na­red­bu: “Go, go, go, Mi­ja­i­lo...”, što ne zna­či da si go već da kre­neš u ak­ci­ju po ja­sno utvr­đe­nom pla­nu, a ako u ju­ri­šu gdje na­le­tiš na mal­ko sla­bo­vi­dog ju­na­ka s dru­ge stra­ne ko­ji upor­no pu­ca u bu­kvu i vi­če: „Pa­daj si­lo i ne­prav­do”, znaj da si za­ro­bio ču­ve­nog mi­ni­stra voj­nog Sr­bi­je - Alek­san­dra Vu­li­na, pa mu po­la­ko pri­đi da ga ne pre­pa’neš; upu­ca­će se u no­gu, a on­da dok ra­dio-ve­zom do­zo­veš “apa­če” da do­đu, pa još ako Ni­ko­lin ma­li pi­lo­ti­ra, ne­će pri­je po­no­ći, taj se ni na mer­de­vi­ne ne pe­nje bez po li­tre lo­zo­va­če...
Ne, Mi­ćo, ni­je­su to In­di­jan­ci, no se he­li­kop­ter zo­ve “apač” i u nje­ga ne pu­caj, to su sad “na­ši”, i ne slu­šaj Ni­ko­li­nog ma­log da mo­že po­sle bit­ke s njim i si­je­no da pre­ba­ci do po­ja­te - la­že, on ti je od ma­ri­na­ca, a ni­je nji­ma sva­ka za vje­ro­vat!

Da­kle, Mi­ja­i­lo Đu­rov Me­de­ni­ce, ne­što smo raz­mi­šlja­li, pa ako si ti za, da ti mi ovo na spo­me­ni­ku mi­je­nja­mo u “Fe­mi­li grob­ni­ca Maj­kla Đu­ro­vog Me­de­ni­ce, fej­mus ‘mo­rač­ke fo­ke’”, il’ da sve bri­še­mo i ukle­še­mo: “Po­gi­nuo u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći - pre­ga­zi­la ga za­blu­da”?!
Ni­je­ste vi­še u tren­du, što se sad ve­li, jur­ca­li ste, bra­te, k’o da ste na tre­šnju po­šli, a ne u tak­tič­ki osmi­šlje­nu ak­ci­ju!
Ako si za, ja­vi ba­bi u snu, pa će­mo u fo­to­šo­pu da ti ura­di­mo sli­ku u ma­skir­noj uni­for­mi i sa be­ret­kom, a is­pod sli­ke ve­li­ko: “Mi­ja­i­lo Đu­rov Ram­bo Me­de­ni­ca, ju­nak ko­ji je za­ro­bio Vu­li­na čim je ovaj ubio bu­kvu na­mr­tvo!”
Od me­ne to­li­ko, pa gud­baj do nekst tajm, žu­rim ku­ći, po­či­nje ba­bi obu­ka za pi­lo­ta “F-16”, ve­li da ho­će da bu­de ko Tom Kruz u “Top ga­nu” pa tri­je­bi­mo li­va­du za pi­stu, jbg...