-Autor: De­jan Ilić

Ako je su­di­ti pre­ma te­ku­ćim ak­tiv­no­sti­ma stra­na­ka i po­kre­ta u opo­zi­ci­ji, ili bar pre­ma iz­ja­va­ma nji­ho­vih čel­ni­ka, Sr­bi­ju u pr­voj po­lo­vi­ni 2018. če­ka­ju iz­bo­ri za usta­vo­tvor­nu skup­šti­nu. Po­vrh to­ga, uti­sak je da po­li­ti­ča­ri iz opo­zi­ci­je već vi­de le­đa vla­da­ju­ćoj ko­a­li­ci­ji, pa je sad sa­mo pi­ta­nje ko će od opo­zi­ci­o­nih pre­ten­de­na­ta na vlast efi­ka­sno okle­ve­ta­ti i eli­mi­ni­sa­ti su­par­ni­ke, po­ku­pi­ti ve­ći­nu gla­so­va i sâm za­sje­sti na če­lo dr­ža­ve. Iz­u­zev Ini­ci­ja­ti­ve ,,Ne da­vi­mo Be­o­grad’’ i No­ve stran­ke, ni­je­dan dru­gi ak­ter sa opo­zi­ci­o­ne sce­ne ni­je odo­lio iza­zo­vu: ma­da su se ne­ki ipak po­ka­za­li uz­dr­ža­ni­ji­ma od dru­gih. Zna­mo, me­đu­tim, da nas u pr­voj po­lo­vi­ni 2018. če­ka­ju iz­bo­ri za grad­sku vlast u Be­o­gra­du, sa čim i Ustav i Ko­so­vo i sva dru­ga pi­ta­nja ve­za­na za po­li­ti­ku na na­ci­o­nal­nom ni­vou ima­ju tek po­sred­ne ve­ze.
Na osno­vu pe­to­go­di­šnjeg is­ku­stva sa te­ku­ćim re­ži­mom, po­mi­sli­lo bi se da to vlast ro­va­ri u re­do­vi­ma opo­zi­ci­je, dok su re­žim­ski me­di­ji je­dva do­če­ka­li da kre­nu u još jed­nu pr­lja­vu pred­iz­bor­nu kam­pa­nju pro­tiv opo­ne­na­ta stra­na­ka na vla­sti. Na­ža­lost, ni­je ta­ko. Ono ma­lo me­dij­skog pro­sto­ra što sto­ji slo­bod­no za nji­ho­ve ak­tiv­no­sti, sâmi čel­ni­ci opo­zi­ci­je upra­vo su za­tr­pa­li me­đu­sob­nim op­tu­žba­ma i osu­da­ma za to­bo­žnju sa­rad­nju sa re­ži­mom, a ne, re­ci­mo, pred­lo­zi­ma i pro­gra­mi­ma za no­ve grad­ske po­li­ti­ke, ako ne već i kri­ti­ka­ma ovih po­sto­je­ćih. Ako pet go­di­na ni­je bi­lo do­volj­no da se po­ka­že ko do­sled­no opo­zi­ci­o­no dje­lu­je, na­red­nih par mje­se­ci tu ne­će igra­ti ni­ka­kvu ulo­gu, pa je sa­ma ta te­ma či­sti vi­šak u pred­sto­je­ćoj kam­pa­nji i ma­lo šta mo­že da do­ne­se oni­ma što je na­me­ću.
Vi­šak su i ob­no­vlje­ne pri­če o za­jed­nič­kom iz­la­sku na iz­bo­re. Za­jed­nič­ki iz­la­zak na iz­bo­re ni­je je­di­ni na­čin da se uđe u po­li­tič­ku bor­bu pro­tiv te­ku­ćeg re­ži­ma. Umje­sto jed­ne li­ste i za­jed­nič­kog na­stu­pa (a zna­mo da ni to ni­je ga­ran­ci­ja za po­na­ša­nje po­sle iz­bo­ra; do­ga­đa­lo se i do sa­da da se iza­bra­ni kan­di­da­ti sa za­jed­nič­kih li­sta po­di­je­le na gru­pe i vo­de za­seb­ne po­li­ti­ke), za opo­zi­ci­o­no na­stro­je­ne bi­ra­če bi­la bi do­volj­na i vje­ro­do­stoj­na obe­ća­nja da se ne­će ula­zi­ti u do­go­vo­re sa SNS-om i nje­go­vim sa­te­li­ti­ma, te na­ja­va da će se, ako za to bu­de uslo­va – a sva je pri­li­ka da ho­će – ve­ći­na u grad­skoj skup­šti­ni skla­pa­ti is­klju­či­vo sa dru­gim opo­zi­ci­o­nim stran­ka­ma, po­kre­ti­ma i ini­ci­ja­ti­va­ma. Stran­ke bi i ta­ko mo­gle da po­ka­žu šta to za­i­sta zna­či bi­ti pri­vr­žen na­če­li­ma plu­ra­li­zma, ko­ja SNS ne­mi­li­ce ga­zi.
Za sa­da, pred ove grad­ske iz­bo­re, za ko­je je ja­sno da opo­zi­ci­ja ima re­al­ne šan­se da uzme vi­še gla­so­va od re­žim­ske ko­a­li­ci­je, sve što vi­di­mo od opo­zi­ci­o­nih po­li­ti­ča­ra svo­di se na po­na­vlja­nje mo­de­la ko­ji gle­da­mo na vr­hu dr­ža­ve. Na­če­lo da „mo­že bi­ti sa­mo je­dan“ – je­dan vo­đa, jed­na stran­ka, je­dan (et­nič­ki) na­rod – kao da va­ži i za opo­zi­ci­ju. To na­pro­sto ne smi­je bi­ti ta­ko. Pi­ta­nje na ovim iz­bo­ri­ma ne svo­di se na to da se iz­me­đu opo­zi­ci­o­nih ak­te­ra pre­o­ti­ma­ju gla­so­vi opo­zi­ci­o­no na­stro­je­nih bi­ra­ča ili da se to pre­o­ti­ma­nje osu­je­ti sa­sta­vlja­njem jed­ne li­ste. Na­pro­tiv, pi­ta­nje je – a sa­da to va­ži još i vi­še ne­go što je va­ži­lo za ne­dav­ne pred­sjed­nič­ke iz­bo­re – da se što vi­še gla­sa­ča pri­vo­li da iza­đe na bi­ra­li­šta i gla­sa za jed­nu od opo­zi­ci­o­nih op­ci­ja.
Dru­gim ri­je­či­ma, po­li­tič­ku bor­bu opo­zi­ci­o­ne stran­ke ne tre­ba da vo­de iz­me­đu se­be – kao što to pro­tiv njih ra­di stran­ka na vla­sti. One tre­ba da se svo­jim pro­gra­mi­ma i iz­bor­nim ak­tiv­no­sti­ma bo­re za sva­ki po­ten­ci­jal­ni glas lju­di ko­ji su im već na­klo­nje­ni ili ko­ji ba­rem ni­su na­klo­nje­ni vla­sti­ma. Ovo što sad ra­de je be­smi­sle­no tro­še­nje vre­me­na i me­dij­skih re­sur­sa, a pri­je sve­ga sa­mih gla­sa­ča – ka­ko su kre­nu­le, opo­zi­ci­o­ne stran­ke po­tro­ši­će ih ta­ko što će ih na ovaj na­čin obes­hra­bri­ti i od­vra­ti­ti od iz­bo­ra. Ne jed­nom, uzda­li smo se u svi­jest gra­đa­na i nji­ho­vu vi­so­ku po­li­tič­ku mo­ti­vi­sa­nost. Mo­žda bi sad i opo­zi­ci­o­ne stran­ke mo­gle da po­ka­žu ne­što slič­no.
Pe­šča­nik.net