-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Pro­šlu ne­dje­lju u Be­o­gra­du obi­lje­žio je ne­sva­ki­da­šnji pro­to­ko­lar­ni do­ga­đaj: pred­sjed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić pri­mio je jed­nog de­se­to­go­di­šnjeg dje­ča­ka i nje­go­vu po­ro­di­cu: dva bra­ta, oca i maj­ku. Nji­hov raz­go­vor sni­mi­le su me­dij­ske ka­me­re ko­je su po­ka­za­le da su do­ma­ćin i go­sti pri­ja­telj­ski ća­ska­li, raz­mi­je­ni­li po­klo­ne i na kra­ju se sr­dač­no ras­ta­li.
Do­ga­đaj je do­bio pu­bli­ci­tet pri­je sve­ga zbog do­ma­ći­na – sve što ra­di šef dr­ža­ve, a po­go­to­vo od ka­ko je to u Sr­bi­ji po­stao Alek­san­dar Vu­čić, me­dij­ski je do­ga­đaj. Ovo­ga pu­ta je to bio van­red­ni me­dij­ski do­ga­đaj, jer ri­ječ je o po­ro­di­ci iz­bje­gli­ca iz Av­ga­ni­sta­na ko­ja je već osam mje­se­ci u jed­nom pri­hvat­nom cen­tru u oko­li­ni Be­o­gra­da če­ka­ju­ći da se smi­lu­je ne­ka od su­sjed­nih EU dr­ža­va (Hr­vat­ska ili Ma­đar­ska) i pro­pu­sti ih na pu­tu ka nji­ho­vom kraj­njem od­re­di­štu, što je u nji­ho­vom slu­ča­ju Švaj­car­ska.
U cen­tri­ma za eg­zil, otvo­re­nim u Sr­bi­ji u je­ku mi­grant­ske kri­ze, da­nas je ne­što vi­še od če­ti­ri hi­lja­de onih ko­ji su iz svo­jih ze­ma­lja: Si­ri­je (pri­je sve­ga), ali i dru­gih gdje se ra­tu­je, kre­nu­li ka bo­ga­toj Evro­pi, ne sa­mo da sa­ču­va­ju gla­ve na ra­me­ni­ma, ne­go i na­da­ju­ći se bo­ljem ži­vo­tu. Po­ro­di­ca ko­ju je pri­mio pred­sjed­nik Vu­čić iz­dvo­je­na je iz ovog mno­štva i po­ča­stvo­va­na pred­sjed­nič­kim pri­je­mom za­slu­gom svog de­se­to­go­di­šnjeg čla­na či­je je ime Far­had Nu­ri, a ko­ji je pa­žnju na se­be skre­nuo kao ta­len­to­va­ni cr­tač, zbog ko­ga je do­bio na­di­mak ”Ma­li Pi­ka­so”.
On je za­pa­žen čim se po­ro­di­ca ko­li­ko- to­li­ko skra­si­la u be­o­grad­skom iz­bje­glič­kom cen­tru, a u sre­di­šte me­dij­ske pa­žnje je do­spio kad je svo­je cr­te­že po­nu­dio na pro­da­ju da bi pa­re od to­ga dao svom još ne­sreć­ni­jem vr­šnja­ku iz Sr­bi­je, te­ško obo­lje­lom, či­ja po­ro­di­ca ne­ma ve­li­ki no­vac po­tre­ban za sku­pu me­di­cin­sku in­ter­ven­ci­ju u ino­stran­stvu. I na­rav­no, svi su ob­ja­vi­li i vi­jest da je je­dan cr­tež ma­log Nu­ri­ja ku­pi­la me­ga-zvi­je­zda srp­ske i bal­kan­ske estra­de Ce­ca Ra­žna­to­vić.
Pred­sjed­nik Sr­bi­je je ina­če bio ve­li­ko­du­šan: po­ro­di­ci Nu­ri po­nu­dio je srp­sko dr­ža­vljan­stvo, ”Ma­lom Pi­ka­su” sti­pen­di­ju da usa­vr­ši ”svoj sli­kar­ski i ljud­ski ta­le­nat”, a ocu Ha­ki­mu, ko­ji je opi­san kao mo­ler i gip­sar (a ko­ji je ra­dio i fi­ni­je stva­ri, ara­be­ske ko­je su če­sti ukras islam­ske ar­hi­tek­tu­re) obe­ćao po­sao, jer su, ka­ko je re­kao, mo­le­ri i gip­sa­ri ne­do­sta­ju­će za­ni­ma­nje u Sr­bi­ji.
Ni­je za­bi­lje­že­no da li je mi­grant­ska po­ro­di­ca to pri­hva­ti­la, ma­da, sa­svim iz­vje­sno, ako ni zbog če­ga dru­gog, a ono zbog uva­ža­va­nja do­ma­ći­na, ni­je ni di­rekt­no od­bi­la. Ma­li Fer­had je re­kao da bi že­lio da po­sta­ne Sr­bin, ali ko­nač­na od­lu­ka će bi­ti do­ni­je­ta do ja­nu­a­ra, ka­da su pla­ni­ra­li da na­sta­ve put.
Pa­žnja ko­ji je do­bio ovaj do­ga­đaj je ra­zu­mlji­va, na­gla­ša­va­na je nje­go­va hu­ma­ni­tar­na di­men­zi­ja, što je sva­ka­ko go­di­lo rej­tin­gu srp­skog pred­sjed­ni­ka, ali ka­da su me­dij­ski re­flek­to­ri po­ga­še­ni, osta­le su ne­ke di­le­me. Po­mo­ći ne­ko­me sva­ka­ko je hu­ma­no, ali da li je li­kov­ni ta­le­nat ma­log Nu­ri­ja je­di­ni kri­te­ri­jum zbog ko­ga nje­go­va po­ro­di­ca za­slu­žu­je spe­ci­jal­ni tret­man me­đu sto­ti­ne dru­gih ko­je su, u ano­nim­no­sti i na eg­zi­sten­ci­jal­nom mi­ni­mu­mu, ra­spe­te iz­me­đu ono­ga od če­ga su po­bje­gle i sve ma­nje iz­gle­da da stig­nu ta­mo gdje su se za­pu­ti­le.
Sr­bi­ja im sva­ka­ko ni­je ”obe­ća­na ze­mlja” – od ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da mi­gra­na­ta ko­ji su do­sad pro­šli ovu­da, je­dva sto­ti­nak je tra­ži­lo srp­sko dr­ža­vljan­stvo, i to vje­ro­vat­no da bi pri­vre­me­no olak­ša­li svo­ju si­tu­a­ci­ju dok se sa­svim ne sna­đu. Fer­ha­dov otac bi, umje­sto za par sto­ti­na eura u Sr­bi­ji, mo­le­ra­jem i gip­sar­stvom sva­ka­ko ra­di­je da se ba­vi za par hi­lja­da fra­na­ka u Švaj­car­skoj. A mo­le­ri, su­de­ći po ogla­si­ma na be­o­grad­skim auto­bu­skim sta­ni­ca­ma i ban­de­ra­ma u pred­gra­đi­ma pre­sto­ni­ce, i ni­su baš de­fi­ci­ta­r­no za­ni­ma­nje.
Ne­či­ji ta­le­nat sva­ka­ko je dio ne­či­je sud­bi­ne, ali je ne od­re­đu­je sa­svim: u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va sud­bi­na je mje­sto ro­đe­nja. Po­ro­di­ca Nu­ri je ima­la ne­sre­ću da joj je do­mo­vi­na Av­ga­ni­stan, ze­mlja u ko­joj rat ko­ji je za­po­čeo još 1978. ni do da­nas ni­je pre­stao: ne­ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja ne zna za dru­go, do rat­no sta­nje. Pr­vo je ra­to­va­no pro­tiv so­vjet­ske oku­pa­ci­je, a kad je ru­ska voj­ska oti­šla, do­šla je unu­tra­šnja oku­pa­ci­ja ta­li­ba­na, a po­tom ona ame­rič­ka ko­ja tra­je već 16 go­di­na…
Po­ro­di­ca Nu­ri je ima­la sre­ću da je pre­ži­vje­la pu­to­va­nje kroz ne­ko­li­ko rat­nih zo­na, da se ni­je uda­vi­la u za­ta­la­sa­nim vo­da­ma Me­di­te­ra­na da bi se iz Azi­je do­ko­pa­la evrop­ske pe­ri­fe­ri­je.
Ma­lom Pi­ka­su i nje­go­vi­ma že­li­mo sve naj­bo­lje, osta­li u Sr­bi­ji ili se do­mo­gli Švaj­car­ske. Ima ina­če i u Sr­bi­ji, pa i dru­gdje na Bal­ka­nu, i mno­go do­ma­ćih ko­ji bi ta­ko­đe u Švaj­car­sku ili ne­ku dru­gu ze­mlju ko­ja je me­đu mi­grant­skim od­re­di­šti­ma. Bal­kan­ski ra­to­vi su do­du­še odav­no za­mu­kli, ali ne mo­že se ži­vje­ti od obe­ća­nja po­li­tič­kih li­de­ra da je ”bo­lji­tak” od­mah iza ugla.
Pro­blem je, me­đu­tim, u to­me što su i oni, kao i Far­had Nu­ri, oni ko­ji su u sva­kom po­gle­du ta­len­to­va­ni.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)