-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

-Do­bar dan - pri­hva­ti po­nu­đe­nu ru­ku i steg­nu je na te­ra­si vi­ken­di­ce u di­je­lu ono­ga svi­je­ta gdje sta­nu­ju vi­so­ki če­ti­na­ri i se­zon­ski mi­gri­ra­ju naj­bo­ga­ti­je spla­či­ne pla­ne­te.
- Do­bro­do­šli! - po­tap­ša joj na­dla­ni­cu i džen­tla­men­ski se na­klo­ni. On, sve su pri­li­ke, ni­je bio od spla­či­na­stog so­ja... ali imao je pa­ru­lji­na, pa je i ta­kve te­ško va­ri­la.
-Do­bro... - po­vu­če tan­ke pr­ste na­zad -... tu sam. Da poč­ne­mo - svu­če dik­ta­fon na­ka­čen oko ra­me­na.
-Da, i hva­la Vam što ste ozbilj­no shva­ti­li dje­lo­ve spo­ra­zu­ma.
-Eh... - usna joj se za­teg­nu pre­ma li­je­voj ja­go­di­ci, pa ot­kri skri­ven niz bi­se­ra - ... Od onih sam ko­ji sve pre­o­zbilj­no shva­ta­ju - kao da je ni­je ni čuo, za­pa­li ci­ga­ru i od­ma­če se.
-Vi­no? Li­mu­na­du? Mi­ne­ral­nu? - po­mje­rao je ka­ži­prst i pa­lac oko svit­ka dok je na­bra­jao.
-Pi­vo... - shva­ti da je vje­ro­vat­no iz­go­vo­ri­la sa­svim “pri­mi­tiv­nu” stvar u tom do­mu gdje se kva­se fla­še šam­panj­ca i vi­na sta­ri­jeg od do­mo­vi­ne iz ko­je je kao di­je­te iz­bje­gla. Ali, eto - re­kla je. Pi­vo je nje­nom no­vi­nar­skom gr­lu od­u­vi­jek bio opo­ra slad. - Na­rav­no... ako ima­te?
-Sva­ka­ko - puc­nu ne­kom ne­vi­dlji­vom unu­tar luk­su­za - Ovo što ću is­pri­ča­ti je ve­će od Sno­u­de­na... od Vi­ki­lik­sa... od sve­ga što je ma­jor Ligd iz­re­kao... Za­pra­vo, mno­go ve­će od sve­ga... ika­da. Ra­zu­mi­je­te? - ot­kop­ča dug­me s vr­ha ko­šu­lje ne ski­da­ju­ći po­gled sa nje­nih usa­na. Ona po­tvrd­no klim­nu - Ga­ran­tu­je­te li da će pri­ča bi­ti ob­ja­vlje­na u sri­je­du?
-Re­dak­ci­ja i moj kre­di­bi­li­tet Vam sto­je na ras­po­la­ga­nju - ni­je trep­nu­la, da od ti­tra­ja ka­pa­ka slu­čaj­no ne po­mi­sli da ni­je vri­jed­na po­vje­re­nja. - Sve je do­go­vo­re­no. I na­slov­na stra­ni­ca je Va­ša.
-Od­lič­no - po­gle­da put šu­me i udah­nu bo­kal di­ma - Mo­že­mo da kre­ne­mo.
U gla­vi je već sve ima­la po­slo­že­no. Po­na­vlja­la je pi­ta­nja da­ni­ma. Na­u­či­la ih je kao što ne­ko na­u­či te­žak tekst pred is­pit... za pred­met ko­ji baš i ne ra­zu­mi­je.
-Kre­i­ra­li ste Ome­gu. Šta je pre­vas­hod­no bio njen cilj, go­spo­di­ne?
-Ome­ga je elek­tron­ski za­pis sa va­ri­ja­bil­nom lin­gvi­stič­kom ma­tri­com... Tač­ni­je, kom­pju­ter­ski sin­tak­sič­ki ge­ne­ra­tor ko­ji je imao spo­sob­nost da si­mu­li­ra sve ljud­ske je­zi­ke i ujed­na­či ih sa već po­sto­je­ćim pro­gram­skim - shva­tio je da ona ni­šta ne shva­ta, za­to je pre­sje­kao obra­zla­ga­nje i uda­rio u me­đu­nož­je sre­di­šnjeg či­na - Ome­ga je stvo­re­na da do­đe do Al­fa ke­te­ra - pr­vo­bit­nog, pra­sta­rog i sa­vr­še­nog je­zi­ka.
-Aha - taj dio je već po­zna­va­la (do­ne­kle). Pro­či­ta­la je u po­sled­njih ne­ko­li­ko sed­mi­ca to­nu ma­te­ri­ja­la - Al­fa ke­ter je do sko­ra sma­tran mi­tom, zar ne? Mno­gi ga zo­vu bož­jim je­zi­kom. Ide­ja ko­ja je do ju­če na­uč­no dis­kva­li­fi­ko­va­na. Do ka­kvog ste za­ključ­ka do­šli u is­tra­ži­va­nji­ma?
-Go­spo­đi­ce... - nag­nu se put nje i iz­lo­mi obr­vu či­ne­ći či­tav mo­me­nat pre­vi­še ten­zič­nim - ... Ni­je mit. Al­fa ke­ter po­sto­ji. Ja sam ga... Ome­ga ga je re­kon­stru­i­sa­la - steg­nu joj ko­lje­no, a ona kao oma­đi­ja­na ne bi ka­dra da se po­mje­ri - I je­ste bož­ji je­zik. Tač­ni­je, je­zik na kom se Sve­vi­šnjem obra­ća.
-Sa­mo ma­lo, go­spo­di­ne... - srk­nu sleg­nu­tu pje­nu sa ča­še što je mi­ri­sa­la na kri­stal - ...Vi tvr­di­te da ste pro­na­šli i sa­vla­da­li je­zik ko­jim Bog go­vo­ri?
-Ni­ste me do­bro ču­li... - za­va­li se na­zad - ... to je je­zik ko­jim se Bo­gu obra­ća. Vje­ro­vat­no je­dan od mno­gih. Mi smo do­ku­či­li ovaj. Bog vje­ro­vat­no go­vo­ri mno­go vi­še je­zi­ka... Ne­ću se na­ša­li­ti ako ka­žem da je Ona­on po­li­glo­ta.
-Ona­on?
-Ah, da... ni­smo si­gur­ni kog je ro­da naš Sve­vi­šnji - ta­ko da smo spo­ji­li “ona” i “on”, i da­li mu pri­stoj­ni­je ime od “Oče”. Zgod­no, zar ne?
-Ho­će­te da ka­že­te da ste sprem­ni da sa njim... hm.. da sa Njim­njom raz­go­va­ra­te?
-Već je­smo, go­spo­đi­ce - oči joj pu­ko­še od ši­ri­ne za­ču­de - I od­go­vo­rio/od­go­vo­ri­la nam je.
-Mo­lim?!
-Znam, znam... - srk­nu umla­če­no vi­no, jer bo­ga­ta­ši vo­le sve što je mla­ko - ... Mo­že­te za­mi­sli­ti ka­ko je me­ni bi­lo. Do­ju­če­ra­šnji tvr­di ne­vjer­nik, na­uč­nik ate­i­sta ko­ji je u eg­zakt­nom bi­tu tra­žio i na­la­zio od­go­vo­re za sve ono što nam je sve­mir ba­cio na gla­vu - u jed­nom tre­nut­ku sam se su­sreo sa Tvor­cem i čuo nje­go­ve ri­je­či ja­sno, kao što sa­da ja­sno vi­dim Vas.
-K...ka­ko? - dik­ta­fon joj uma­lo skli­znu sa no­te­sa.
-Re­ći ću Vam glav­no - znao je da na­kon ovo­ga ne­ma po­vrat­ka, i da će vje­ro­vat­no za­vr­ši­ti u ka­za­ma­tu na ostr­vu ne­kog oke­a­na. Pre­kr­ši­će me­đu­na­rod­ni ugo­vor o dis­kre­ci­ji iz­me­đu Ame­ri­ke, Evro­pe, Ru­si­je i Ki­ne... bio je dio naj­va­žni­je mi­si­je, ti­ma oda­bra­nih, ali, svi­jet je mo­rao da sa­zna, pa je iz­go­vo­rio - Tra­ži­li smo naj­bo­lju lo­ka­ci­ju, ma­da je mo­gla i bi­lo ko­ja... čak i ova mo­žda - mah­nu put zim­ze­le­ne šu­me - ... Ipak, oda­bra­li smo Kr­no­vo kao mje­sto su­sre­ta... li­vad­sko-pla­nin­sko uz­vi­še­nje u jed­noj ma­loj dr­ža­vi na Bal­ka­nu. In­ter­pre­ta­tor Ome­ge je bio mo­mak sa či­stim al­tom... vje­žbao je iz­go­vor Al­fa ke­te­ra već po­la go­di­ne. Ne­gdje oko 22 ča­sa, ka­da se sve umi­ri­lo, uklju­či­li smo zvuč­ni­ke, okre­nu­li spra­ve put zvje­zda­nog ne­ba, put svih stra­na... ah, ka­ko je to sa­mo ve­dra ve­če bi­la... i mla­dić je iz­go­vo­rio ono što se či­tav tim do­go­vo­rio da ka­že. “Šta že­liš, Go­spo­de?”. Sma­tra­li smo da je to bo­lje i uvi­đaj­ni­je pi­ta­nje od onog “za­što nas je stvo­rio”... ma­kar za po­če­tak raz­go­vo­ra. Pa da vi­di­mo ka­ko će se da­lje od­vi­ja­ti stva­ri - lu­pi se po no­zi i za­ce­nu - Uosta­lom, ni­ko ni­je bio si­gu­ran da će­mo uop­šte po­sti­ći bi­lo šta!
-I? - lo­mi­la je pr­ste.
-Ali je­smo. Uspje­li smo - skre­nu po­gled - Od­go­vo­rio je... - usna mu za­drh­ta, su­za skli­znu sa one stra­ne ko­ju ona ni­je mo­gla da vi­di, ali je osje­ti­la da že­li da za­pla­če. Is­kon­tro­li­sao se.
-Zvu­ča­lo je kao vi­bri­ra­ju­ća gr­mlja­vi­na... kao žu­bor ri­je­ke, kao šum ta­la­sa i nji­ha­nje li­šća, kao le­pet kri­la la­ste... sve ujed­no. Zvu­ča­lo je pro­sto... bož­je. -udah­nu i rop­ta­jem krat­kim pre­ki­de iz­dah - Na­šim spra­va­ma je tre­ba­lo sve­ga ne­ko­li­ko se­kun­di da pre­ve­du od­go­vor. Ome­ga je is­cr­ta­la na ekra­nu po­ru­ku.
-I?! - sr­ce joj je za­ću­ta­lo - I šta je re­kao?
-”Ho­ću da umrem.”
(Autor je knji­žev­nik)