- Autor: Go­ran Bor­ko­vić

Do­vo­ljan je tek pla­mi­čak s ro­šti­lja, neo­pre­zno ba­čen opu­šak ili raz­bi­je­na piv­ska bo­ca ko­ja se u čas pre­tvo­ri u moć­nu lu­pu. Do­volj­na je za­pra­vo jed­na ma­la, oku je­dva vi­dlji­va iskri­ca, da se sve za­pa­li i iz­go­ri. Ta­ko iz­gle­da Hr­vat­ska sva­ko lje­to, a ovo 2017. go­di­ne, po­seb­no.
Sa sva­kim iz­go­re­nim sta­blom, sa sva­kim na­le­tom ka­na­de­ra, sa sva­kim umor­nim va­tro­ga­scem ko­ji spa­va is­pod pra­sta­rog ka­mi­o­na cr­ve­ne bo­je, po­put po­ža­ra na or­kan­skoj bu­ri ši­ri se mr­žnja.
Kre­ne po­la­ko, baš po­put po­ža­ra. Je­dva da se vi­di, pa se kre­ne ši­ri­ti na sve stra­ne. Za­hva­ti naj­pri­je ni­sko ra­sti­nje, i ina­če la­ko za­pa­lji­vu me­di­te­ran­sku ma­ki­ju. Čim oja­ča, evo je na bo­ro­vi­ma ko­ji na­lik na mi­no­ba­ca­če is­pa­lju­ju za­pa­lje­ne ši­šar­ke na sve stra­ne. On­da se do­ko­pa i pra­ve šu­me, pa že­li pre­ko ce­ste, ta­mo do ku­ća, do lju­di. Sve ta­ko iz­go­ri, pa na je­sen opet sve po­no­vo. Str­plji­vo i mar­lji­vo či­sti­ti ostat­ke zga­ri­šta, sa­di­ti no­va dr­ve­ća i na­da­ti se da će ko­nač­no pre­sta­ti.
Ne pri­ča­mo ov­dje o po­ža­ri­ma. Njih je uvi­jek bi­lo i uvi­jek će ih bi­ti. Ne­go go­vo­ri­mo o mr­žnji. O mr­žnji ko­ja re­dov­no pra­ti ljet­nje ha­va­ri­je ja­vlja­ju­ći se tač­no po opro­ba­nom re­cep­tu. Pre­ko pr­vog ve­ćeg po­ža­ra, obič­no sre­di­nom ili pre­ma kra­ju lip­nja, od­no­sno ju­na, ne­ka­ko se mo­že pre­ći, ma­da de­žur­ni ču­va­ri do­mo­lju­blja i ši­ri­te­lji mr­žnje već pu­ne in­ter­net­ske fo­ru­me ko­men­ta­ri­ma ka­ko “Sr­bi pa­le Hr­vat­sku”. Ra­zum­ni­ji dio na­ci­je še­ga­či se s nji­ma otvo­re­no se ru­ga­ju­ći pa­ra­no­ji.
Me­đu­tim, ula­zi­mo u sr­panj, u jul. Po­ža­ra je sve vi­še, go­ri i sje­ver­na i ju­žna Dal­ma­ci­ja. De­žur­ni ču­va­ri hr­vat­ske na­ci­o­nal­ne svi­je­sti, sa­da pot­pu­no si­gur­ni u svo­ju te­o­ri­ju, nad­me­no ob­ja­šnja­va­ju da su upo­zo­ra­va­li šta će se do­go­di­ti i da će se s ve­ćim bro­jem do­la­za­ka Sr­ba ko­ji su ne­ka­da ži­vje­li ov­dje, po­ve­ća­ti i broj po­ža­ra. Sa­mo bu­da­li ni­je ja­sno ko ih pa­li, sla­vo­do­bit­no tvr­de. Onaj ra­ci­o­nal­ni­ji dio po­sta­je sve ti­ši. Ni­ko se vi­še ne smi­je i po­ja­vlju­ju se pr­va zrn­ca sum­nje ko­ja se s ko­lo­vo­zom, av­gu­stom, pre­tvo­re u otvo­re­ni pla­men pa sa svih stra­na kre­će haj­ka.
Ko­men­ta­ri po­put “Sr­bi nas opet že­le spa­li­ti”, “Sje­me im se za­tr­lo”, “Na gro­bu naj­bli­žih ova­ko im da­bog­da go­ri­lo”, do­la­ze iz usta do ju­če so­lid­nih gra­đa­na ko­ji­ma ta­kve kle­tve u nor­mal­nim si­tu­a­ci­ja­ma ni­ka­da ne bi pre­šle pre­ko usta. Ali, ovo je van­red­na si­tu­a­ci­ja i po lo­gi­ci stva­ri ne­ko tre­ba bi­ti kriv, jer po­žar ne­će sam od se­be pla­nu­ti, a Hr­va­ti ni­su lud na­rod da pa­le sa­mi se­bi, pa se kao je­di­ni od­go­vor na­me­ću – Sr­bi!
Kad se ovaj po­žar raz­go­ri – zna­mo to - go­to­vo da ga je ne­mo­gu­će uga­si­ti. Usred zi­me, usred naj­ve­ćeg sni­je­ga i onog naj­du­bljeg mi­nu­sa na ter­mo­me­tri­ma, on ti­nja i če­ka da se “ostva­re pred­u­vje­ti”. Da bu­de su­vo, da mje­se­ci­ma ne pa­da ki­ša, da se po­ja­vi ona ma­la, oku je­dva vi­dlji­va iskri­ca, pa da sve pla­ne.
A ta­da ina­če pri­stoj­ni me­di­ji, ko­ji­ma na kraj pa­me­ti ne pa­da da di­je­le gra­đa­ne po na­ci­o­nal­no­sti, kre­nu s pro­zi­va­njem. Na­slov­ni­ce vri­šte, in­ter­net se ža­ri, tra­že se gla­ve, opet je po­če­lo. Ci­je­lu pri­ču kao da smo već vi­dje­li pri­je dva­de­se­tak go­di­na. Po­vi­jest se po­na­vlja. Kao da je bi­lo ne­kad, pa lo­kal­ni Sr­bi, kao i oni ko­ji su na ne­ka­da­šnja og­nji­šta do­šli sa­mo da pro­ve­du go­di­šnji od­mor, opet po­sta­ju ju­na­ci te­le­vi­zij­skih re­por­ta­ža u ko­ji­ma ih sum­nji­ča­vi no­vi­na­ri is­pi­tu­ju gdje su bi­li 1991, od­no­sno gdje su bi­li ka­da se po­žar za­pa­lio.
Ovi se po­ku­ša­va­ju oprav­da­ti, pa se sve ta­ko iz­vla­če­ći iz ne­vo­lje ko­ja ih je sna­šla, jer se ne zo­vu Ivan ne­go Jo­van ili Ste­van umje­sto Stje­pan, sve du­blje uvla­če u ne­vo­lju. Tvr­de da su bi­li na ku­pa­nju ili da su i sa­mi od­mah kre­nu­li da ga­se (“Evo kom­ši­ja će po­tvr­di­ti”), da su mak­si­mal­no po­ma­ga­li (“Ni­je se gle­da­lo ko je ko, svi su po­žu­ri­li po­mo­ći”), ali sva­ki taj po­ku­šaj sa­mo iza­zi­va još ve­će po­do­zre­nje.
Kap ko­ja je pre­li­la ča­šu, od­no­sno u ovom slu­ča­ju iskra ko­ja je za­pa­li­la Hr­vat­sku, bi­lo je pri­vo­đe­nje še­sto­ri­ce ma­lo­ljet­ni­ka i jed­nog pu­no­ljet­nog mla­di­ća kraj Na­ci­o­nal­nog par­ka Kr­ka. Dvo­ji­ca me­đu nji­ma bi­la su srp­skog dr­ža­vljan­stva. Dvo­ji­ca ma­lo­ljet­ni­ka su za­dr­ža­na. Pri­zna­li su da su upa­lja­čem za­pa­li­li tra­vu. Je­dan je za­pa­lio, dru­gi ga je na­go­va­rao da za­pa­li. Po­žar je da­ni­ma ha­rao sve oko se­be ne oba­zi­ru­ći se pri­tom je li ova šu­ma “srp­ska” i je li onaj ma­sli­nik “hr­vat­ski”. Mr­žnja ne pi­ta či­je je što.
Na­kon što je u ne­dje­lju na­ve­če buk­nu­lo de­se­tak po­ža­ra oko Ben­kov­ca po­ja­vi­la se vi­jest da su na­mjer­no iza­zva­ni fos­for­nim na­pra­va­ma. Jed­na od njih je pro­na­đe­na. Sla­vo­do­bit­no je tom ma­lom ku­ti­jom ma­hao lo­kal­ni va­tro­ga­sac tvr­de­ći da je u njoj fos­for ko­ji se pod od­re­đe­nim uslo­vi­ma sa­mo­za­pa­li. Uza­lud je tek ko­ji sat ka­sni­je mi­ni­star po­li­ci­je Da­vor Bo­ži­no­vić ob­ja­šnja­vao da se ra­di o ku­ti­ji­ci u ko­joj dje­ca u sklo­pu ši­re glo­bal­ne igre osta­vlja­ju po­ru­ke jed­ni dru­gi­ma. Je­dva da je još bi­lo ne­ko­ga ko bi ga mo­gao ču­ti.
Za­ni­mlji­vo, je­dan od ri­jet­kih gla­so­va ra­zu­ma ko­ji se pret­hod­nih da­na mo­gao ču­ti bio je s Fej­sbuk stra­ni­ce “Va­tro­ga­sci – Oni su na­ši he­ro­ji” na ko­joj biv­ši va­tro­ga­sac mar­lji­vo bi­lje­ži sta­nja na po­ža­ri­šti­ma. Ob­ja­vio je po­ru­ku ko­ju je do­bio od jed­ne či­ta­telj­ke u ko­joj se upo­zo­ra­va na od­go­vor­nost za iz­go­vo­re­no.
“Ri­je­či mo­gu ne­kog po­vri­je­di­ti, mo­gu ši­ri­ti mr­žnju i hi­ste­ri­ju, mo­gu či­ni­ti zlo. Te ri­je­či su ra­zor­ni­ja iskri­ca u mno­go že­šćem po­ža­ru od ovih ko­ji ha­ra­ju Dal­ma­ci­jom. Jer, na­ža­lost, strah me da je ko­li­či­na te lu­do­sti do­volj­na da se ,,ovi’’ sku­pe u ru­lju i kre­nu na linč pa­le­ći ,,oni­ma’’ se­la, aute, nji­ve”.
“Ima li kra­ja vi­še sve­mu?!”, pi­ta se go­spo­đa. Iz­gle­da da ne­ma. Jer po­ža­ra je bi­lo i po­ža­ra će bi­ti. S ob­zi­rom na odr­ža­va­nje šum­skog ze­mlji­šta u Hr­vat­skoj i dra­ma­tič­nu pro­mje­nu kli­me, bi­će ih sve vi­še i sa Sr­bi­ma i bez njih.
Za je­dan od po­ža­ra kriv je iz­vje­sni Ja­kov. Ob­ja­snio je da je s ne­ba čuo glas ko­ji mu je re­kao da ga za­pa­li. A Bog, ma što ne­ko mi­slio, ipak ni­je Sr­bin.
Al Ja­ze­e­ra