-Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Cr­na Go­ra ni­je opa­sta­la do da­nas zbog dr­ža­ve i po­li­ti­ča­ra, već zbog na­ro­da. Na­rod je od­u­vi­jek bio iz­nad dr­ža­ve, jer dr­ža­va je vri­jed­na sa­mo ako osli­ka­va vo­lju na­ro­da. Ka­ko da po­ve­že­mo kra­đu, ma­ni­pu­la­ci­je i ba­ti­na­še s vo­ljom na­ro­da? Ni­ka­ko. Osim da kon­sta­tu­je­mo vla­da­vi­nu na­si­lja. A vla­da­vi­na na­si­lja se ni­ka­da u isto­ri­ji ni­je do­bro za­vr­ši­la. Ka­da će Cr­na Go­ra po­sta­ti dr­ža­va slo­bod­nih lju­di u ko­joj za­ko­ni va­že jed­na­ko za sve, u ko­joj se pri­stoj­no ži­vi, u ko­joj će zdrav­stve­na knji­ži­ca bi­ti do­volj­na da vas lje­kar pri­mi i uka­že po­moć? I gdje vam no­vac za pot­ku­plji­va­nje ne­će bi­ti po­te­ban, gdje će vam di­plo­ma bi­ti va­žni­ja od par­tij­ske knji­ži­ce, i gdje će pri­mjer pen­zi­o­ni­sa­nog pro­fe­so­ra Ma­šin­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du Sto­ja­na Ra­de­no­vi­ća bi­ti ne­pi­sa­no pra­vi­lo svim pro­svjet­nim rad­ni­ci­ma, ka­kav od­nos tre­ba ima­ti pre­ma svo­jim stu­den­ti­ma i đa­ci­ma. “Ni­je­sam od onih ko­ji se pred stu­den­ti­ma pred­sta­vlja­ju kao ve­li­ki auto­ri­tet. Na­pro­tiv, mi­slim da oni tre­ba da ru­še kon­cept pre­da­va­nja i da ga svo­jim pi­ta­nji­ma oži­ve. Ne­ma ve­će ra­do­sti od to­ga kad oni me­ni pro­na­đu gre­šku, ka­da se stvo­ri in­ter­ak­ci­ja na ča­su. To i njih i me­ne či­ni bo­ljim lju­di­ma. Ve­ća mi je ra­dost da po­pra­vim jed­no di­je­te, ne­go sva pri­zna­nja i no­vac”, go­vo­rio je pro­fe­sor Ra­de­no­vić.
Ka­da će do­ći vri­je­me da ži­vi­mo bez stra­ha i da se ne sti­di­mo po­li­ti­ča­ra, nji­ho­vog ra­da i nji­ho­vih bi­o­gra­fi­ja? Ka­da nam pra­vo­su­đe ne­će bi­ti ko­rum­pi­ra­no? Ka­da će do­ći dan da sve klju­če­ve u svo­jim ru­ka­ma ne dr­ži je­dan čo­vjek i jed­na par­ti­ja? Ka­da će pre­sta­ti da se ga­zi Ustav i ka­da će su­di­je pre­sta­ti da pi­šu pre­su­de u ka­bi­ne­ti­ma re­žim­skih vla­sto­dr­ža­ca? Ka­da?
Ka­da se ova fa­za u ži­vo­tu Cr­ne Go­re za­vr­ši, osta­će po­ra­ža­va­ju­ća či­nje­ni­ca da je mno­go lju­di vje­ro­va­lo čo­vje­ku ko­ji je iz­mi­šljao dr­žav­ne uda­re, hap­sio i pro­ga­njao ne­vi­ne lju­de, ko­ji je bio po­kro­vi­telj ko­rup­ci­je i kri­mi­na­la, i ko­ji ni­ka­da ni­je bio do­sto­jan funk­ci­ja ko­je oba­vlja.
Za sta­nje ka­kvo ima­mo opo­zi­ci­ja sno­si ne­ma­li dio od­go­vor­no­sti. Po­dje­le unu­tar opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja i sa­ve­za sla­be iona­ko krh­ko opo­zi­ci­o­no je­din­stvo. Mo­je du­go­go­di­šnje is­ku­stvo u opo­zi­ci­o­nim re­do­vi­ma go­vo­ri da su no­si­o­ci ras­ko­la uvi­jek po­li­ti­ča­ri na pro­fe­si­o­nal­nom ra­du u po­li­tič­kim par­ti­ja­ma. Iza nji­ho­ve pri­če o ide­o­lo­škim, pro­gram­skim i dru­gim raz­li­ka­ma uvi­jek se kri­je bor­ba za pre­vlast po­je­di­na­ca i nji­ho­vo što bo­lje po­zi­ci­o­ni­ra­nje na ka­drov­skim li­sta­ma. U zam­ku nji­ho­vih lič­nih ob­ra­ču­na, po pra­vi­lu s pu­no stra­sti, ula­ze i čla­no­vi i sim­pa­ti­ze­ri par­ti­ja, svr­sta­va­njem na jed­nu ili na dru­gu stra­nu, što ne­za­u­sta­vlji­vo opo­zi­ci­ju uda­lja­va od pre­u­zi­ma­nja vla­sti. Ta­ko, va­ši pred­stav­ni­ci, po­što­va­ni čla­no­vi i sim­pa­ti­ze­ri opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja, za­hva­lju­ju­ći va­šoj po­dr­šci, umje­sto tra­že­nja rje­še­nja za smje­nu re­ži­ma, če­ka­ju tre­nu­tak ka­da da uda­re jed­ni na dru­ge, i ta­ko ulu­do tro­še va­šu sna­gu.
Stra­te­gi­ja se po pra­vi­lu ni­ka­da ne gra­di jav­no na sa­stan­ci­ma or­ga­na par­ti­ja. Sve se ra­di u taj­no­sti i u užim kru­go­vi­ma. S vre­me­na na vri­je­me se opi­pa­va ras­po­lo­že­nje član­stva pre­ma nji­ma i nji­ho­voj po­li­ti­ci. Ako unu­tar or­ga­na par­ti­je ne­ma po­dr­ške, on­da se bor­ba na­sta­vlja pre­ko me­di­ja, a raz­laz za­vr­ša­va ne­pri­ja­telj­stvi­ma i op­tu­žba­ma ko­ja vri­je­me ni­kad ne iz­li­je­či.
Za­to svi oni ko­ji že­le do­bro Cr­noj Go­ri, ko­ji se iskre­no za­la­žu za smje­nu re­ži­ma, ne smi­ju po ci­je­nu sve­ga do­zvo­li­ti da­lje sva­đa­nje opo­zi­ci­je. Ka­da se sva­đe de­ša­va­ju u go­di­ni iz­bo­ra, a ta­da se naj­če­šće de­ša­va­ju, on­da je vi­še ne­go ja­sno da je u pi­ta­nju bor­ba po­je­di­na­ca za što bo­lje po­zi­ci­o­ni­ra­nje na ka­drov­skim li­sta­ma. Ako je to cilj ak­tu­el­nog po­li­tič­kog dje­lo­va­nja opo­zi­ci­o­nih po­li­ti­ča­ra, on­da se Cr­noj Go­ri du­go­roč­no ne pi­še do­bro, a vlast mo­že bez­bri­žno da če­ka no­ve iz­bo­re. Da li mo­že da če­ka Cr­na Go­ra?