-Autor: Sve­tla­na Slap­šak

Ri­ječ je o ne­dav­no uglav­nom ti­ho odr­ža­noj kon­fe­ren­ci­ji o žr­tva­ma ko­mu­ni­zma, a oko evrop­skog da­na žr­ta­va to­ta­li­tar­nih re­ži­ma, 23. av­gu­sta. Pa­žnju na kon­fe­ren­ci­ju u Esto­ni­ji skre­nuo je upra­vo grč­ki mi­ni­star spolj­nih po­slo­va, ob­ja­šnja­va­ju­ći re­či­to za­što Grč­ka ne­će po­sla­ti ni­ko­ga na tu kon­fe­ren­ci­ju. Or­ga­ni­za­to­ri su na dan pri­je kon­fe­ren­ci­je ne­što pro­mi­je­ni­li tekst uvo­da i ob­ja­šnje­nja, ali ni­je po­mo­glo. I za­što, uisti­nu, u Grč­koj ne ma­re za an­ti­ko­mu­ni­zam? Oči­to je ne­ko­li­ko raz­lo­ga: Grč­ka, prem­da je ima­la uspje­šno spro­ve­de­nu re­vo­lu­ci­ju za­jed­no sa na­rod­nim ot­po­rom oku­pa­to­ri­ma, što zna­či uve­de­ne in­sti­tu­ci­je, lo­kal­nu sa­mo­u­pra­vu na oslo­bo­đe­nim te­ri­to­ri­ja­ma i jak ide­o­lo­ški upliv, ni­je uve­la ko­mu­ni­zam od­no­sno so­ci­ja­li­stič­ku vlast; taj to­ta­li­ta­ri­zam jed­no­stav­no ni­je do­ži­vje­la. Glav­ni raz­log za to bio je do­go­vor na Jal­ti, po ko­me je Grč­ka mo­ra­la da osta­ne u za­pad­nom svi­je­tu. Sta­ljin je još ne­ko vri­je­me po­sle ra­ta vo­dio svo­ju po­li­ti­ku me­đu grč­kim ko­mu­ni­sti­ma, ko­ji su na kra­ju na­stra­da­li zbog nje­go­vog opor­tu­ni­zma i pre­stan­ka po­mo­ći iz Ju­go­sla­vi­je, ka­da je ona pre­ki­nu­la sa Sta­lji­nom. Gra­đan­ski rat ko­ji je po­čeo u Grč­koj i na­sta­vio se sve do 1949. na sje­ve­ru ze­mlje, po­ka­zao je da je ko­mu­ni­stič­ka voj­ska bi­la moć­ni­ja od de­sno ori­jen­ti­sa­nog voj­nog ot­po­ra oku­pa­to­ru – uz od­su­stvo ozbilj­nog kvin­slin­škog voj­nog ti­je­la u ze­mlji. Ko­nač­no, pra­vi an­ti­ko­mu­ni­stič­ki i to­ta­li­tar­ni te­ror Gr­ci su osje­ti­li od sa­ve­zni­ka Bri­ta­na­ca, ko­ji su 2. de­cem­bra 1944. usred Ati­ne na tr­gu Sin­tag­ma za­pu­ca­li po de­mon­stran­ti­ma is­pred par­la­men­ta, sa te­ra­se ho­te­la Grand Bre­tanj: bor­be po Ati­ni tra­ja­le su sko­ro tri mje­se­ca po­sle „de­kem­vri­a­na“, a on­da se raz­vi­le u gra­đan­ski rat sa grč­ke stra­ne, i u su­ro­vo ko­lo­ni­jal­no ob­ra­ču­na­va­nje sa do­mo­ro­ci­ma sa bri­tan­ske stra­ne. Vra­ćen je kralj, ko­jeg ni­ko ni­je že­lio, stvo­re­ne su taj­ne po­li­cij­ske si­le ko­je su slu­ži­le za hva­ta­nje, mu­če­nje, de­po­r­to­va­nje na ostr­va ili pro­sto za ubi­ja­nje ko­mu­ni­sta. Ka­da su ko­mu­ni­sti na sje­ve­ru ko­nač­no voj­no po­ra­že­ni, de­se­ti­ne hi­lja­da za­ro­blje­nih upu­će­ne su na ostr­va – u kon­cen­tra­ci­o­ne lo­go­re na mu­če­nje i is­cr­plji­va­nje (re­cept ko­ji su sa odu­še­vlje­njem pri­hva­ti­li u još jed­noj bli­skoj po­mor­skoj ze­mlji sa mno­go go­lih ostr­va), dok su sto­ti­ne hi­lja­da ko­mu­ni­sta i sim­pa­ti­ze­ra de­por­to­va­ne u ze­mlje so­vjet­skog blo­ka, pri­je sve­ga u Ma­đar­sku i Polj­sku, no po­naj­vi­še u so­vjet­ske azij­ske re­pu­bli­ke. Ju­go­sla­vi­ja ih je pri­mi­la za­ne­ma­ri­vo ma­lo. Ukrat­ko, Grč­ka je do­ži­vje­la sa­mo an­ti­ko­mu­ni­stič­ki to­ta­li­ta­ri­zam, i ne­ko­li­ko pu­ta nje­gov naj­go­ri ob­lik, voj­nu dik­ta­tu­ru, naj­go­ru 1967-74. Bri­tan­ci su za­vr­ši­li svo­ju krat­ku i kr­va­vu vlast po­sle gra­đan­skog ra­ta i pre­da­li Grč­ku ame­rič­kim ko­lo­ni­za­to­ri­ma. Oni su, uz Mar­ša­lov plan ob­no­ve, osi­gu­ra­li svoj upliv voj­nim ba­za­ma, ka­pi­ta­lom i stal­nim an­ti­ko­mu­ni­stič­kim dje­lo­va­njem u grč­koj po­li­ti­ci. Ta je po­li­ti­ka ima­la mno­go li­ca, od uče­šća Gr­ka u ko­rej­skom ra­tu, do me­še­ta­re­nja Hen­ri­ja Ki­sin­dže­ra i iza­zi­va­nja de­snog pu­ča na Ki­pru u lje­to 1974, ko­jim je htio da ri­je­ši dva pro­ble­ma – za­u­sta­vlja­nje sko­ro so­ci­ja­li­stič­kog epi­sko­pa i pred­sjed­ni­ka Ma­ka­ri­o­sa na Ki­pru i ot­por hun­ti u Grč­koj. Re­zul­tat je bio tur­ski upad na Ki­par, rat i po­dje­la ostr­va sve do da­nas, a Ki­sin­džer je ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je do­bio No­be­lo­vu na­gra­du za mir.
Šok ne­do­ži­vlje­ne so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­lu­ci­je od­re­dio je po­li­tič­ki ži­vot po­sle­rat­ne Grč­ke. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni to da je uspjeh par­ti­zan­skog po­kre­ta sli­je­dio po­bje­di re­gu­lar­ne grč­ke voj­ske nad Mu­so­li­ni­je­vom voj­skom na al­ban­skom fron­tu 1940-41, je­di­noj po­bje­di pro­tiv fa­ši­zma u Evro­pi u to vri­je­me. To­kom na­red­nih go­di­na ra­ta, ju­go­slo­ven­ski ot­por (pro­tiv Nje­ma­ca i još če­ti­ri voj­ske, uz voj­no or­ga­ni­zo­va­ne lo­kal­ne iz­daj­ni­ke) i dvoj­ni (li­je­vi i de­sni) grč­ki ot­por (pro­tiv Nje­ma­ca) bi­li su je­di­ni ozbilj­ni voj­ni pro­tiv­ni­ci si­la­ma oso­vi­ne u Evro­pi na sop­stve­nim te­ri­to­ri­ja­ma. Po­sle pa­da dik­ta­tu­re 1974, Ame­ri­ka i za­pad­na Evro­pa su se do­bro po­tru­di­le da po­bje­da nad hun­tom, ko­ju su iz­ve­li mla­di lje­vi­ča­ri, po­sta­ne po­bje­da kon­zer­va­ti­va­ca i an­ti­ko­mu­ni­sta, či­ji je je­di­ni do­bar cilj bio po­nov­no usta­no­vlja­va­nje par­la­men­tar­nog si­ste­ma. Kra­lju je re­fe­ren­du­mom za­bra­njen po­vra­tak u ze­mlju iz ko­je ga je hun­ta is­tje­ra­la, ostr­va-lo­go­ri su is­pra­žnje­ni, oni ko­ji su po­bje­gli od dik­ta­tu­re (sko­ro svi iz kul­tu­re i na­u­ke, pro­fe­si­o­nal­ci i struč­nja­ci svih vr­sta, stu­den­ti) vra­ti­li su se u ze­mlju, obje ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, pro­so­vjet­ska i pro­e­vrop­ska, iza­šle su iz ile­ga­le. Tek po­sle se­dam go­di­na i is­pli­va­va­nja svih ko­rup­tiv­nih, stra­nač­kih i ne­po­ti­stič­kih gro­zo­ta, po­sta­lo je mo­gu­će da so­ci­ja­li­stič­ka par­ti­ja PA­SOK An­drea Pa­pan­dre­ua do­bi­je na iz­bo­ri­ma, i da za­poč­ne krat­ko zlat­no do­ba sa­vre­me­ne Grč­ke, u osam­de­se­tim go­di­na­ma pro­šlog vi­je­ka. Svi ko­ji su pro­tje­ra­ni u so­vjet­ski blok do­bi­li su na­zad gra­đan­ska pra­va, mno­gi ko­ji su pre­ži­vje­li vra­ti­li su se u Grč­ku.
Ka­da je PA­SOK za­pao u kri­zu, za­gla­viv­ši se u sta­re ko­rup­tiv­ne še­me grč­ke po­li­ti­ke, ka­da je iz­gu­bio ide­je od­no­sno pro­dao ih za vlast, ostao mu je sa­mo još na­ci­o­na­li­stič­ki dis­kurs. Pa­ra­le­li­zam sa Ju­go­sla­vi­jom bio je oči­gle­dan: či­ni mi se da ni­je ri­ječ sa­mo o pa­ra­le­li­zmu, ne­go o ne­po­sred­nom uti­ca­ju srp­ske rat­ne pa­ra­dig­me na grč­ke po­li­tič­ke pri­li­ke. Ta­ko je mo­ra­la sli­je­di­ti jed­na go­ra od dru­ge de­sna vla­da, i da­na­šnje op­šte grč­ko pri­sta­ja­nje na sve gre­ške Ci­pra­so­ve vla­de, ko­joj se još uvi­jek ne mo­že pri­pi­sa­ti ni­jed­na gre­ška po­zna­tog sta­rog po­li­tič­kog re­per­to­a­ra. Od­lu­čan stav pro­tiv evrop­skog an­ti­ko­mu­ni­zma – sva­kog, sta­rog i post­so­ci­ja­li­stič­kog – sa­mo je još je­dan do­kaz to­ga. Ko­mu­ni­sti i ko­mu­ni­zam osta­ju he­roj­ski dio grč­ke isto­ri­je.
Pri­je ne­go što sar­ka­stič­no za­klju­či­mo da je to za­to što ni­kad ni­su do­šli na vlast, na­vo­dim je­dan na­rod­ni pje­snič­ki pri­mjer pre­vo­da kul­tu­re, sli­ka i mi­sle­no­sti ko­ji ilu­stru­je ne­što od pro­ble­ma, u ovo­me slu­ča­ju di­men­zi­ja. Ne­gdje po­čet­kom pro­šlog vi­je­ka, sva­ka­ko pri­je so­vjet­ske re­vo­lu­ci­je, na­sta­la je pje­sma „Ću­ba“ (ku­dra­vi pra­men ko­se na če­lu), ko­ja je mo­žda do­šla iz ji­diš tra­di­ci­je, mo­žda iz rom­ske (po­sto­je obje ver­zi­je), a sva­ka­ko je naj­po­zna­ti­ja ru­ska ver­zi­ja. Grč­ki ko­mu­ni­sti-par­ti­za­ni su, kao i na­ši, pre­vo­di­li ru­ske pje­sme za po­tre­be bor­be. Pre­vod ove pje­sme vi­še je ne­go pre­ci­zan: u zad­njim sti­ho­vi­ma i ji­diš i ru­ske ver­zi­je po­ja­vlju­je se Si­bir, i pje­vač obe­ća­va da će kre­nu­ti za vo­lje­nom i nje­nom ću­bom na če­lu i ta­mo ako tre­ba, jer je „i Si­bir ru­ska ze­mlja“. U grč­koj ver­zi­ji (pje­va je Pe­tros Pan­dis) po­mi­nje se Ai-Stra­tis, ko­jeg se ju­nak ne bo­ji, jer je i to „grč­ki ku­tak“. Si­bir je ono­li­ki ko­li­ki je. Agi­os Stra­tis je ostr­vo usred Egej­skog mo­ra, du­go oko 12 i ši­ro­ko ne­kih 6 ki­lo­me­ta­ra, na ko­jem je bio je­dan od naj­ve­ćih za­tvo­ra za ko­mu­ni­ste. Na nje­mu je i Te­o­do­ra­kis bio za­tvo­ren.
U hra­bro­sti i lju­ba­vi, ve­li­či­na je ne­va­žna.
Pe­šča­nik.net