-Pi­še: Er­min Čen­gić

Na­le­tje­li rad­ni­ci grad­skog ko­mu­nal­nog pred­u­ze­ća na dvo­ji­cu mla­di­ća ka­ko usred tram­vaj­skog de­poa cr­ta­ju gra­fi­te po nji­ho­vom "sred­stvu za rad". Za­ga­nja­li ih i je­dan im umak­ne, a dru­gog uhva­te. Da im uhva­će­ni cr­tač ne bi zbri­sao dok ne do­đe po­li­ci­ja, od­lu­či­še da ga ve­žu lan­cem za tram­vaj dok sve gra­fi­te ne oči­sti. Do­đe po­li­ci­ja, utvr­di fak­tič­ko sta­nje ve­za­no­sti lan­ca za no­gu mla­di­ća te ode svo­jim pu­tem, jer su se ak­te­ri ovog do­ga­đa­ja (či­je pre­pri­ča­va­nje za­i­sta li­či na ne­u­spje­li vic) do­go­vo­ri­li da mla­dić ope­re svo­je "umjet­nič­ko dje­lo" sa ne­du­žnog tram­va­ja.
Mje­sto rad­nje je Var­ša­va, Polj­ska, Evrop­ska uni­ja...
Ako je po­šast ko­men­ta­ri­sa­nja i is­to­va­ri­va­nja svog mi­šlje­nja po in­ter­net por­ta­li­ma u Polj­skoj na istom ni­vou kao i u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, a ga­rant je­ste, on­da je ovaj bi­zar­ni in­ci­dent sa­svim si­gur­no ras­plam­sao že­sto­ku ras­pra­vu za­go­vor­ni­ka i pro­tiv­ni­ka me­to­da ko­jim su se var­šav­ske tram­vaj­dži­je po­slu­ži­le ka­ko bi na­u­či­le pa­me­ti umjet­ni­ka/van­da­la.
Na jed­noj stra­ni su oni ko­ji sma­tra­ju da ne­ma ni­ka­kve prav­de, ni vas­pit­ne mje­re u to­me što će po­li­ci­ja uhap­si­ti mla­di­ća, od­ve­sti ga su­di­ji za pre­kr­ša­je, ko­ji će mu od­re­di­ti nov­ča­nu ka­znu, a ovaj će je pla­ti­ti i on­da se opet sju­tra uhva­ti­ti spre­ja i ša­ra­nja jav­nih po­vr­ši­na, me­troa, tram­va­ja... Oni sma­tra­ju da du­go­roč­ne ko­ri­sti u spre­ča­va­nju ošte­će­nja ili iži­vlja­va­nja nad ne­čim što je za­jed­nič­ko do­bro svih gra­đa­na ima je­di­no u to­me da se vi­no­vik ka­zni na na­čin da lič­no iz­vr­ši vra­ća­nje pr­vo­bit­nog iz­gle­da stva­ri­ma ko­je je "ukra­ša­vao".
S dru­ge stra­ne su oni ko­ji­ma je smi­sao prav­ne dr­ža­ve u to­me da po­sto­je za­ko­ni i su­do­vi i nov­ča­ne i/ili za­tvor­ske ka­zne te da je to je­di­ni is­pra­van mo­da­li­tet bor­be pro­tiv po­ša­sti van­da­li­zma, a ni­ka­ko uzi­ma­nje prav­de u svo­je ru­ke, od­no­sno do­go­vor­no od­re­đi­va­nje ka­zne pro­pra­će­no ro­bo­vla­snič­kim me­to­da­ma ve­zi­va­nja lan­ci­ma. Vje­ro­vat­no ima i onih tre­ćih, ko­ji mi­sle da od mla­di­ća ko­ji su se htje­li iz­ra­zi­ti kroz for­mu gra­fi­ta ne tre­ba pra­vi­ti zlo­čin­ce.
I tek tu po­či­nje pra­va ras­pra­va, ko­ja nas vra­ća i na ove na­še pro­sto­re i nji­ho­vo vi­zu­el­no na­gr­đi­va­nje ili uljep­ša­va­nje, ovi­si ka­ko ko gle­da. Sve ve­će ur­ba­ne cje­li­ne na pro­sto­ru ex-ju­go­slo­ven­skih dr­ža­va, a Bo­sna i Her­ce­go­vi­na i njen glav­ni grad Sa­ra­je­vo po­go­to­vo, te­ren su na ko­jem ovaj vid sa­vre­me­nog umjet­nič­kog iz­ra­za, ili, da ne pre­tje­ru­jem, ovaj ob­lik ko­mu­ni­ka­ci­je, po­sta­je sve krup­ni­je pi­ta­nje, na ko­je ni­ko ne­ma od­go­vo­ra.
Pri če­mu je, ru­ku na sr­ce, ja­ko ma­lo ono­ga što bi se mo­glo na­zva­ti uspje­šno ura­đe­nim gra­fi­tom, ko­ji svo­jim iz­gle­dom, ili čak sa­mo po­ru­kom, vi­zu­el­no obo­ga­ću­je ur­ba­ni kon­tekst u ko­jem je ura­đen, a da bi se uop­šte otvo­ri­la di­le­ma da li se nje­go­vim ukla­nja­njem na­no­si ve­ća šte­ta. Na­ža­lost, je­di­no se mo­že kon­sta­to­va­ti da iša­ra­ni i una­ka­že­ni zi­do­vi mal­te­ne sva­ke zgra­de, od sta­rog je­zgra Čar­ši­je do no­vo­grad­skih ne­bo­de­ra, još za­du­go ne­će pred­sta­vlja­ti ur­gent­no pi­ta­nje. Jer, vi­zu­el­no za­ga­đe­nje - na toj za­mi­šlje­noj li­sti za ži­vot va­žnih pro­ble­ma ko­je na­še ur­ba­ne cje­li­ne (a Sa­ra­je­vo je ekla­tan­tan pri­mjer) ni­su ni­ka­ko ili ni­su ade­kvat­no ri­je­ši­le - ne upa­da ni u pr­vih de­set.
A i ka­ko bi.
Sa­mo­za­lju­blje­na i su­štin­ski pot­pu­no ne­kom­pe­tent­na i za rje­ša­va­nje bi­lo ka­kvog ozbilj­ni­jeg pi­ta­nja ne­spo­sob­na kan­to­nal­no-grad­ska vlast ne mo­že i ne smi­je se uhva­ti­ti uko­štac sa ži­vot­no ugro­ža­va­ju­ćim ne­do­sta­ci­ma vo­do­snab­di­je­va­nja, hro­nič­nim za­ga­đe­njem va­zdu­ha, ne­ri­je­še­nom si­tu­a­ci­jom gri­ja­nja to­kom zi­me ili ko­lap­som sa­o­bra­ćaj­ne in­fra­struk­tu­re u Sa­ra­je­vu. Oče­ki­va­ti od ta­kve dr­žav­ne ad­mi­ni­stra­ci­je da uop­šte ima bi­lo ka­kav stav u od­no­su na skr­na­vlje­nje fa­sa­da ra­zno­ra­znim ma­nje ili vi­še vi­dlji­vim ko­mu­ni­ka­cij­skim iz­ra­zi­ma je bu­da­la­sto op­ti­mi­stič­ki.
Ima va­žni­jih pro­ble­ma...
Oni bi, si­gu­ran sam, sve one škra­bo­ti­ne po fre­ško okre­če­nim zi­do­vi­ma i ne­mu­šte po­ku­ša­je da se spre­jom i bo­jom uni­šti jav­na po­vr­ši­na ko­li­ko sju­tra pro­gla­si­li umjet­nič­kim dje­lom sa­mo da ne mo­ra­ju odva­ja­ti od bu­dže­ta za nji­ho­vo pre­kre­ča­va­nje. Od­no­sno, ako bi te po­ru­ke bi­le iole po­li­tič­ki i sub­ver­ziv­no obo­je­ne, ako bi za­i­sta pred­sta­vlja­le iz­raz bun­ta pro­tiv ova­kve vla­sti, in­ter­vent­no bi se na­šle pa­re da se fa­sa­de vra­te u pr­vo­bit­no sta­nje. Kao što će po­ne­ka za­i­sta i osva­nu­ti u no­vom ru­hu u je­ku bor­be za vlast na iz­bo­ri­ma idu­će go­di­ne.
Za­to se oni i ne ba­ve ka­zne­nom po­li­ti­kom, či­je bi do­sljed­no spro­vo­đe­nje mo­glo u zna­čaj­noj mje­ri sma­nji­ti van­da­li­zam sva­ke vr­ste, pa i ovaj u ob­li­ku švr­lja­nja po jav­nom do­bru. A re­cept je ba­nal­no jed­no­sta­van: dra­kon­ske nov­ča­ne ka­zne u kom­bi­na­ci­ji sa sa­ti­ma dru­štve­no ko­ri­snog ra­da kroz vid či­šće­nja, far­ba­nja i kre­če­nja ono­ga što je na­sta­lo kao re­zul­tat obi­je­sti i do­ko­li­ce. I to bez lan­ca.
Ali, da se po­na­vlja­mo: ima­mo mi u Sa­ra­je­vu va­žni­jih pro­ble­ma ko­je ne zna­mo ri­je­ši­ti. Ima­mo i van­da­le ko­je ne smi­je­mo hva­ta­ti, pa čak ni ru­žno po­gle­da­ti. Po­put onog ko­ji je pri­je dan-dva u po bi­je­la da­na, ni­čim iza­zvan, pri­li­kom iz­la­ska iz tram­va­ja raz­bio sta­klo na vra­ti­ma i od­ja­hao bez po­slje­di­ca. Po­sta­vlja se ozbilj­no pi­ta­nje ko­ja vas­pit­na mje­ra bi dje­lo­va­la u slu­ča­ju ovog i slič­nih di­vlja­ka? Ili, dru­gim ri­je­či­ma, kad do­ba­ci­mo do di­le­ma oko gra­fi­ta i kre­če­nja iša­ra­nih zi­do­va, sreć­nom će se ova ze­mlja zva­ti...
Al Ja­ze­e­ra