-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Od ka­ko se, 22 no­vem­bra 2005, po pr­vi put, kao pr­va že­na u ne­mač­koj isto­ri­ji, use­li­la u kan­ce­lar­ski ka­bi­net, dru­ži­la se sa če­ti­ri bri­tan­ska pre­mi­je­ra i isto to­li­ko fran­cu­skih pred­sjed­ni­ka, šest ita­li­jan­skih pred­sjed­ni­ka vla­da i tri pred­sjed­ni­ka SAD.
Ovu im­pre­siv­nu zbir­ku ko­ja je či­ni naj­po­sto­ja­ni­jim li­de­rom u EU, An­ge­la Mer­kel (63) će po svoj pri­li­ci uve­ća­ti po­sle da­na­šnjih iz­bo­ra za Bun­de­stag, nje­mač­ki par­la­ment. Nje­na par­ti­ja, Hri­šćan­sko de­mo­krat­ska uni­ja (CDU) u son­da­ža­ma ubje­dlji­vo vo­di, nje­no li­der­stvo u stran­ci je ne­spor­no, pa će ta­ko po sve­mu su­de­ći ste­ći i če­tvr­ti če­tvo­ro­go­di­šnji man­dat.
Im­pre­siv­no za ne­kog ko je na vla­sti već 12 go­di­na, a po­go­to­vo kad se uzmu u ob­zir po­pu­li­stič­ki po­tre­si ko­ji su do­ni­je­li Breg­zit i Do­nal­da Tram­pa, ve­li­ki pre­o­kret u fran­cu­skoj po­li­ti­ci ko­ji je lan­si­rao Ema­nu­e­la Ma­kro­na i op­šti ge­o­po­li­tič­ki kon­tekst stvo­ren po­sle ukra­jin­ske kri­ze i imi­grant­skog ta­la­sa bez pre­se­da­na.
Od sve­ga na­ve­de­nog, Mer­ke­lo­vu je do­ne­kle uz­dr­ma­la sa­mo mi­gran­ska kri­za, dok su joj iz­ne­na­đu­ju­ći is­hod bri­tan­skog re­fe­ren­du­ma o iz­la­sku iz EU i re­zul­tat pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra u SAD po­mo­gli. Glas za nju se na­i­me sma­tra gla­som za sta­bil­nost u ne­iz­vje­snim vre­me­ni­ma.
Kan­ce­lar­ka da­kle osta­je, što ne zna­či da je nje­mač­ka po­li­tič­ka sce­na sta­tič­na. CDU je uoči iz­bor­nog da­na prog­no­zi­ra­no 36 od­sto gla­so­va, što zna­či da ni ovo­ga pu­ta ne­će vla­da­ti sa­ma, pa je jed­na od ne­iz­ve­sno­sti ka­kvom će ko­a­li­ci­jom Mer­ke­lo­va pred­sje­da­va­ti u svom če­tvr­tom man­da­tu.
U tom po­gle­du ima vi­še kom­bi­na­ci­ja – od pro­du­žet­ka već tri pu­ta is­pro­ba­va­ne ”Ve­li­ke ko­a­li­ci­je” (”cr­ve­no-cr­ne ali­jan­se”) sa do­sa­da­šnjim part­ne­rom i glav­nim iz­bor­nim ri­va­lom, So­ci­jal­de­mo­krat­skom par­ti­jom (SDP) – do ne­ko­li­ko va­ri­jan­ti part­ner­stva u vla­sti sa ne­ko­li­ko ma­njih par­ti­ja, što će za­vi­si­ti od nji­ho­vih iz­bor­nih re­zul­ta­ta.
Ono što je me­đu­tim naj­ve­ća no­vost – i po­ten­ci­jal­no ve­li­ki šok - je­ste prog­no­za da će par­la­men­tar­na stran­ka, po pr­vi put od Dru­gog svjet­skog ra­ta i po­ra­za na­ci­zma, po­sta­ti jed­na ul­tra na­ci­o­na­li­stič­ka par­ti­ja. Al­ter­na­ti­vi za Nje­mač­ku (AFD), osno­va­noj 2013, pred­vi­đa­ju oko 10 od­sto gla­so­va i sta­tus tre­će po ve­li­či­ni par­la­men­tar­ne stran­ke.
U svom uspo­nu, AFD je ote­la gla­so­ve go­to­vo svi­ma. Ono što pri­tom za­bri­nja­va, to je od­go­vor na pi­ta­nje: či­me? Svo­jim pro­gra­mom i sta­vo­vi­ma ko­ji su za po­sle­rat­nu Nje­mač­ku do­ne­dav­no bi­li ta­bu. ”Nje­mač­ka za Njem­ce”, je­dan je od nje­nih slo­ga­na. Nje­ni li­de­ri po­ru­ču­ju da Nje­mač­ku vi­še ne tre­ba da gri­ze sa­vest zbog na­ci­stič­ke pro­šlo­sti. Po­li­ti­kom ot­po­ra ši­ro­ko­grud­no­sti Mer­ke­lo­ve pre­ma imi­gran­ti­ma – pod­sje­ti­mo se, kan­ce­lar­ka i nje­na vla­da su 2015. otvo­ri­li vra­ta i pri­mi­li oko 900.000 lju­di – ste­kli su do­volj­no sled­be­ni­ka da uđu u 13 od 16 po­kra­jin­skih par­la­me­na­ta.
Kan­ce­lar­ka je oslu­šku­ju­ći puls bi­ra­ča u me­đu­vre­me­nu tu po­li­ti­ku pro­mi­je­ni­la, ali je uti­sak da je u tom po­gle­du ”Maj­ka Te­re­za” (ka­ko ju je, na jed­noj od svo­jih na­slov­nih stra­na pred­sta­vio ”Špigl”) - ostao.
Ka­ko će se to od­ra­zi­ti na ukup­ni iz­bor­ni re­zul­tat osta­je da se vi­di. Ali ono što je sva­ka­ko si­gur­no, to je uvje­re­nje do­volj­nog bro­ja bi­ra­ča da je ona ipak naj­bo­lji iz­bor, kao i da je nje­na po­li­ti­ka ga­rant pro­spe­ri­te­ta ko­ji je u Nje­mač­koj po­sto­ja­ni­ji ne­go dru­gdje.
Iz­vje­snu do­zu ne­iz­vje­sno­sti uno­se spe­ci­fič­no­sti nje­mač­kog iz­bor­nog si­ste­ma: oko 61,5 mi­li­o­na bi­ra­ča gla­sa­ju u stva­ri dva pu­ta. Pr­vi glas je na­mi­je­njen kan­di­da­ti­ma u 299 iz­bor­nih je­di­ni­ca, a dru­gi ne­koj par­tij­skoj li­sti (ovo­ga pu­ta ih je 7) u sva­koj od 16 po­kra­ji­na. Vra­ta Bun­de­sta­ga se otva­ra­ju sa 5 od­sto od ukup­nih gla­so­va, ili sa tri po­sla­ni­ka iza­bra­na po ve­ćin­skom si­ste­mu.
Sva­ka iz­bor­na je­di­ni­ca do­bi­ja naj­ma­nje jed­nog po­sla­ni­ka, s tim što broj mje­sta u Bun­de­sta­gu ni­je fik­si­ran: mo­že da se sma­nji ili po­ve­ća ka­ko bi se pre­ci­zno udo­vo­lji­lo par­tij­skom re­zul­ta­tu u obje ka­te­go­ri­je. Do­ju­če­ra­šnji sa­ziv je imao 630 mje­sta. Za to­li­ko ili ne­što ma­nje ili vi­še, nad­me­će se ina­če 4.828 kan­di­da­ta od ko­jih naj­mla­đi ima 18, a naj­sta­ri­ji 89 go­di­na.
Tok pred­iz­bor­ne kam­pa­nje je bio na ne­ki na­čin neo­bi­čan: po­čeo je uspo­nom glav­nog iza­zi­va­ča, li­de­ra SDP (i biv­šeg pred­sjed­ni­ka Evrop­skog par­la­men­ta u dva man­da­ta) Mar­ti­na Šul­ca, ali se on br­zo ”is­pu­cao”, na­ro­či­to po­sle TV du­e­la sa Mer­ke­lo­vom. Njoj je za­tim po­mo­gao i no­vi sta­tus ste­čen po­sle Tram­po­ve po­bje­de i nje­go­vih po­li­tič­kih ga­fo­va po­sle use­lje­nja u Bi­je­lu ku­ću – sta­tus ”naj­va­žni­jeg po­li­ti­ča­ra na Za­pa­du”, dok je me­di­ji ozna­ča­va­ju i kao ”no­vog li­de­ra slo­bod­nog svi­je­ta”.
CDU i SPD su do­sad pod svo­jom ka­pom ima­li 80 od­sto po­sla­ni­ka. Kad se pre­bro­je da­na­šnjih gla­so­vi, to će po sve­mu su­de­ći bi­ti sa­mo li­je­pa pro­šlost: nje­mač­ka po­li­tič­ka sce­na će od­sad bi­ti usit­nje­ni­ja, a no­va (ili sta­ra) ko­a­li­ci­ja krh­ki­ja. To zna­či i da će prag­ma­tič­na kan­ce­lar­ka bi­ti još ne­za­mjen­lji­vi­ja.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ''Po­li­ti­ke")