- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Be­smi­sle­no je bra­ni­ti Ar­no Gu­jo­na, jer to bi zna­či­lo da je za ne­što kriv!
Be­smi­sle­no je i pra­vi­ti od nje­ga he­ro­ja jer to bi, pak, zna­či­lo da smo, na­ža­lost, to­li­ko pa­li da na ljud­skost gle­da­mo kao na iz­u­ze­tak vri­je­dan di­vlje­nja!
On je jed­no­stav­no Ar­no Gu­jon- čo­vjek ko­ji ni­je do­zvo­lio da ga ži­vot sta­vi pred di­le­mu: „da li bi­ti čo­vjek“, jer u ko­me se od nas to ne pod­ra­zu­mi­je­va taj ži­vo­tom tek pre­kra­ću­je da­ne ži­ve­ći u smi­slu be­smi­sla.
Ar­no Gu­jo­na pre­zi­re­mo jer umje­sto nas ču­va srp­sku ko­li­jev­ku i grob!
Ar­no Gu­jo­na vo­li­mo jer umje­sto nas ču­va srp­sku ko­li­jev­ku i grob!
Ar­no Gu­jo­nu ni­ka­da ne­će­mo opro­sti­ti što nas pod­sje­ća ka­kvi bi svi tre­ba­lo da bu­de­mo, baš kao što će­mo ga do­vi­je­ka vo­lje­ti jer je nje­go­vo či­nje­nje ide­a­lan iz­go­vor za na­še ne­či­nje­nje…
Ako je Ar­no Gu­jon i žr­tva, žr­tva je sa­mog se­be, jer bi­ti čo­vjek, da­nas, kri­vi­ca je neo­pro­sti­va u vre­me­ni­ma ne­lju­di!
Zbog sve­ga to­ga ni­šta mi ni­smo du­žni Ar­no Gu­jo­nu, ni­ti on oče­ku­je da rav­na­mo ra­ču­ne, ali je­smo se­bi- du­žni smo da ne za­bo­ra­vi­mo kao to­li­ko pu­ta do­sad da je bi­lo, i ima lju­di, ko­ji po­no­si­ti­je od nas iz­go­va­ra­ju to sve­to ima- SR­BI­JA!
E, to je za­du­žbi­na Ar­no Gu­jo­na i naš vje­či­ti usud da nas va­zda va­lja pod­sje­ća­ti ka­ko je slav­no i div­no bi­ti Sr­bin!
To, valj­da, ne mo­že­mo da mu opro­sti­mo, baš kao što ni­ka­ko da opro­sti­mo Ru­si­ma što ih to­li­ko vo­li­mo, jer va­zda pod­sje­ća­ju na to ko­li­ko smo da­nas sprem­ni da ne vo­li­mo Sr­bi­ju!
A, pri­če o Sr­bi­ji bez Ko­so­va i Me­to­hi­je- ne­ma! Ne po­sto­ji! Ne mo­že po­sto­ja­ti, jer šta je pri­ča bez pred­go­vo­ra i po­go­vo­ra, a obo­je su nam na toj za­vjet­noj sve­ti­nji!
Zna to Ar­no, zna­ju to i Ru­si, sa­mo se mi (ra­zu­mi­je­mo se da ne mi­slim na sve nas) tru­di­mo da zna­mo što ma­nje pa od lju­di pra­vi­mo iz­u­zet­ke.
Što Gu­jon či­ni u „mi­ru“ Ru­si su či­ni­li u ra­tu, ali valj­da je zgod­ni­je ne go­vo­ri­ti o to­me, ne pi­sa­ti, ne po­mi­nja­ti, pa će sve­ti­nja bi­ti ma­nja ako se za­bo­ra­vi da su za nju stra­da­li „tu­đi­ni“ jed­na­ko kao da bra­ne prag do­ma svog!
Da se ra­zu­mi­je­mo, naj­pri­je sam i po­naj­vi­še sr­bo­fil, ali vje­ru­jem da či­ste lju­ba­vi pre­ma Sr­bi­ji bez lju­ba­vi pre­ma Ru­si­ji i pre­ma Gu­jo­nu, svim Gu­jo­ni­ma kroz na­šu isto­ri­ju- ne­ma!
Zbog to­ga ni­smo ni­ko­me od njih du­žni ni­šta, ali je­smo se­bi, po­na­vljam, jer to što su či­ni­li i či­ne oba­ve­zu­je nas da ne za­bo­ra­vi­mo zbog če­ga su to ra­di­li- za­to što je div­no i slav­no bi­ti Sr­bin!
Oni to zna­ju- mi smo za­bo­ra­vi­li!
Oni zna­ju da bez Ko­so­va i Me­to­hi­je mo­že­mo pre­ži­vje­ti, ali ne i ži­vje­ti!
Oni zna­ju da po­ste­lja bez ko­li­jev­ke i gro­ba ne zna­či ni­šta! Tek je pu­sti bi­vak na vje­tro­me­ti­ni, ni­gdje…
Oni zna­ju ono što nam ne da­ju da zna­mo- ni­su dru­gi ve­li­ki za­to što su po­stra­da­li za Sr­bi­ju, već smo mi ma­li što je po­treb­no ob­ja­šnja­va­ti nam zbog če­ga su oni po­stra­da­li!
Div­no je i slav­no bi­ti Sr­bin, ali ne­ma Sr­bi­na bez Ko­so­va i Me­to­hi­je!
Zbog to­ga ovo ni­je slo­vo u sla­vu Gu­jo­na i bra­će Ru­sa, već u po­men na­ma!
Oni ni­su za­sta­li pred di­le­mom: da li bi­ti čo­vjek, a mi smo, stra­hu­jem, za­ro­blje­ni u onoj: „šta do­bi­jam i ko­li­ko gu­bim ti­me ako bu­dem čo­vjek?!“
Zbog sve­ga to­ga se i di­vi­mo Gu­jo­nu i bra­ći Ru­si­ma!
Vik­nu­li su ono što se vi­še ne mo­že ni šap­nu­ti- div­no je i slav­no bi­ti Sr­bin, a bi­ti Sr­bin zna­či bi­ti za­klet u ko­li­jev­ku i grob!
Ni­su oni po­stra­da­li (sva­ko na svoj na­čin) da bi­smo ih sla­vi­li kao he­ro­je, već da bi nas pre­nu­li i pod­sje­ti­li- Sr­bi su na­rod he­ro­ja, ne do­zvo­li­mo da nas isto­ri­ja upam­ti kroz stra­di­je „tu­đi­na“ (ni­ka­da oni to ne­će bi­ti u Sr­bi­ji)!
Sla­va im i mi­lost Bož­ja do­vi­je­ka!
Bo­že, smi­luj se i do­zo­vi nas pa­me­ti da vo­li­mo Sr­bi­ju ba­rem jed­na­ko ko­li­ko je oni vo­le!