-Autor: Zvo­ni­mir Ni­ko­lić

Kad je po­čeo rat imao sam 29 go­di­na. Imao sam su­pru­gu, kćer­ku i rad­no mje­sto. Da­le­ko od to­ga da sam bio kli­nac ko­ji ni­je imao pri­li­ku da gle­da par­ti­zan­ske fil­mo­ve, uči o Dru­gom svjet­skom ra­tu ili slu­ša oca, ko­ji je pre­pri­ča­vao svo­je rat­ne do­ga­đa­je, uvi­jek s na­gla­skom na zlo ko­je rat sa so­bom no­si. O ra­tu smo uči­li i u ško­li, od­ga­ja­ni da na­u­či­mo raz­li­ku iz­me­đu fa­ši­sta i an­ti­fa­ši­sta, iz­me­đu par­ti­za­na, ko­ji su se bo­ri­li za slo­bo­du, prav­du i jed­na­kost, i usta­ša, čet­ni­ka i do­ma­ćih iz­daj­ni­ka, ko­ji su iza se­be osta­vlja­li sa­mo po­kolj i le­še­ve.
I na eks­kur­zi­ja­ma smo obi­la­zi­li dru­ge re­pu­bli­ke pod slo­ga­nom ,,Upo­znaj do­mo­vi­nu da bi je vi­še vo­lio”. Mo­ja eks­kur­zi­ja na Bled i Bo­hinj na kra­ju osnov­nog obra­zo­va­nja ima­la je oba­ve­znu po­sje­tu Ja­se­nov­cu, kao jed­nom od naj­ve­ćih stra­ti­šta ne­vi­nih lju­di. Du­go na­kon to­ga ima­li smo tra­u­me od fil­ma ko­ji smo ima­li pri­li­ku, a i oba­ve­zu, da po­gle­da­mo na tom mje­stu. I stra­ho­te ko­je su lju­di ra­di­li jed­ni dru­gi­ma. Sa­mo zbog dru­ga­či­jeg ime­na.
Od­ga­ja­ni smo u du­hu brat­stva i je­din­stva, no­si­li šta­fe­tu vo­lje­nom dru­gu Ti­tu pre­ko naj­ma­njeg dje­li­ća as­fal­ta biv­še nam dr­ža­ve, vo­di­li ra­ču­na da tu šta­fe­tu no­se pri­pad­ni­ci svih vje­ra i na­ci­ja. Išli smo na oba­ve­zno od­slu­že­nje voj­nog ro­ka go­to­vo uvi­jek u ne­ku dru­gu re­pu­bli­ku ili po­kra­ji­nu, da bi­smo ima­li pri­li­ku da upo­zna­mo obi­ča­je ko­ji se nje­gu­ju u tim kra­je­vi­ma, i bi­li ta­ko do­bro iz­mi­je­ša­ni da smo ve­o­ma ri­jet­ko pro­na­la­zi­li ne­kog svog su­gra­đa­ni­na na istom mje­stu.
Sva­ko­dnev­no smo slu­ša­li ka­ko “tre­ba­mo ču­va­ti te­ko­vi­ne Re­vo­lu­ci­je i brat­stvo i je­din­stvo kao zje­ni­cu oka svo­ga”. Ima­li smo čak i sport­ske klu­bo­ve ko­ji su se zva­li ,,Brat­stvo’’ ili ,,Je­din­stvo’’. Uči­li o to­me da Bo­ro i Ra­miz mo­gu bi­ti dva naj­bo­lja pri­ja­te­lja i sa­bor­ca, ili pra­vi­li ur­ba­ne le­gen­de o dva isto­vjet­na ne­bo­de­ra, ko­je smo pro­zva­li ,,Mo­mo i Uze­ir”. Naš auto­put i mno­gi mo­sto­vi no­si­li su ime ,,Brat­stva i je­din­stva”, na­še uli­ce no­si­le su ime­na na­rod­nih he­ro­ja, pa i na­ša ki­ne­ma­to­gra­fi­ja bi­la je do­brim di­je­lom za­sno­va­na na rat­noj te­ma­ti­ci.
Na­rod­ni he­ro­ji bi­li su svu­da pri­sut­ni, je­li smo keks iz ,,Kra­ša”, obla­či­li se u ,,Klu­zu”, ku­po­va­li te­le­vi­zo­re u ,,Ča­ja­ve­cu”, pi­li ko­njak iz ,,Ba­de­la”, ra­di­li u ,,Kon­ča­ru”, ku­po­va­li knji­ge u ,,Ve­se­li­nu Ma­sle­ši”, vo­zi­li se ,,Pa­ji­će­vim” lif­to­vi­ma.
Na­še pri­ja­te­lje ni­smo bi­ra­li po ime­ni­ma i vje­ro­i­spo­vi­je­sti­ma, ne­go po do­brom igra­nju fud­ba­la ili ko­šar­ke, bi­ra­li smo ih po kom­ši­lu­ku, dru­gar­stvu, istim afi­ni­te­ti­ma ili pre­ma lju­ba­vi za vo­lje­ni fud­bal­ski klub. Na­ši pr­vi skri­ve­ni lju­bav­ni po­gle­di u škol­skim klu­pa­ma ili ka­fi­ći­ma ni­su bi­li usmje­re­ni pre­ma ne­koj pri­pad­ni­ci iste vje­re, ne­go pre­ma ne­kim li­je­pim pla­vim, ze­le­nim ili sme­đim oči­ma.
Mo­gao bih još ne­ko­li­ko stra­ni­ca po­tro­ši­ti na na­bra­ja­nje sve­ga što je bi­lo dru­ga­či­je, a opet na­še za­jed­nič­ko.
A on­da, pra­te­ći sve ove do­ga­đa­je u po­sled­njih 25 go­di­na, sve zlo ko­je nas je po­go­di­lo i svu ne­sre­ću ko­ja nas je za­de­si­la, jed­no­stav­no shva­tiš da su upra­vo naj­ve­će zlo na­pra­vi­li oni ko­ji su ve­ći dio svog ži­vo­ta pro­ve­li u sve­mu ovom na­bro­ja­nom, a ne u de­mo­kra­ti­ji, ka­ko su na­zva­li ono što se do­ga­đa­lo od pr­vih iz­bo­ra 1990. go­di­ne. Da go­to­vo ne­ma zli­ko­va­ca mla­đe ge­ne­ra­ci­je i da su go­to­vo svi rat­ni zlo­čin­ci tu ne­gdje oko mo­je ge­ne­ra­ci­je ili ne­ko­li­ko go­di­na sta­ri­ji od me­ne. Upra­vo oni ko­ji su svo­je škol­ske klu­pe, sport­ske te­re­ne, ki­na i ka­fi­će, bi­bli­o­te­ke i par­ko­ve, sta­di­o­ne, pla­že, uli­ce i mo­sto­ve brat­stva i je­din­stva... di­je­li­li s pri­pad­ni­ci­ma svih vje­ra, na­ci­ja i et­nič­kih pri­pad­no­sti. Upra­vo ta ge­ne­ra­ci­ja, ko­ja je od­ga­ja­na da su Val­ter, Mla­den, Ivo i Omer he­ro­ji, a ra­zni Ka­la­bi­ći i Pa­ve­li­ći zlo­čin­ci naj­go­re vr­ste.
Sa­svim je nor­mal­no da se čo­vjek pi­ta ko je i ka­ko njih od­ga­jao. Ka­kve su oni ro­di­te­lje i dru­go­ve ima­li? Ili, da se pi­taš još go­re – ka­kve će nam bi­ti bu­du­će ge­ne­ra­ci­je? Od­ga­ja­ne u dvi­je ško­le pod jed­nim kro­vom, ge­ne­ra­ci­je ko­je ima­ju sa­svim dru­ga­či­ju isto­ri­ju po­sled­njih 30 go­di­na, ko­je gle­da­ju raz­li­či­te TV pro­gra­me, uče raz­li­či­te je­zi­ke i kon­stant­no slu­ša­ju o to­me ka­ko su ugro­že­ne. Uosta­lom, i ge­ne­ra­ci­je ko­je na­vi­ja­ju za su­sjed­ne i kom­šij­ske re­pre­zen­ta­ci­je.
Šta će s nji­ma bi­ti ka­da do­đu u tri­de­se­te ili če­tr­de­se­te? Ho­će li bi­ti isti kao ovi ko­ji ro­bi­ja­ju po za­tvo­ri­ma za svo­ja ne­dje­la, ili se još kri­ju od ru­ke prav­de? Ka­ko im ob­ja­sni­ti da se uva­že­ni i zna­čaj­ni član ne­kog dru­štva ne po­sta­je rat­nim zlo­či­nom? Ili mr­žnjom pre­ma dru­ga­či­jem od se­be? Ka­ko im ob­ja­sni­ti da je sva­ki rat­ni zlo­či­nac i zli­ko­vac - i ma­te­ri­jal­no, i eg­zi­sten­ci­jal­no - pri­zna­ti­ji u dru­štvu, pa čak i u vjer­skim usta­no­va­ma od ne­kog slu­žbe­ni­ka, ru­da­ra ili in­že­nje­ra, ko­ji sa­mo ra­de svoj po­sao ča­sno i po­šte­no? Ka­ko im ob­ja­sni­ti da smo za sa­mo 45 go­di­na uspje­li upro­pa­sti­ti ta­ko slav­nu i po­no­snu an­ti­fa­ši­stič­ku isto­ri­ju svih na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti?
I ka­ko sam se­bi ob­ja­sni­ti da je ono vri­je­me brat­stva i je­din­stva uop­šte iz­ro­di­lo ova­kve zli­kov­ce? Tre­ba li da se bo­ji­mo šta će tek iz­nje­dri­ti vri­je­me ovih po­re­me­će­nih vri­jed­no­sti u ko­ji­ma ži­vi­mo? Ili, mo­žda, ovog pu­ta bu­de baš obrat­no?
Ko zna? Vri­je­me će po­ka­za­ti.Al Ja­ze­e­ra