- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Gle­da­la sam ne­dav­no emi­si­ju ko­ja je pri­ka­za­la raz­go­vor s jed­nim crn­cem iz Bu­run­di­ja, ko­ji je do­šao u Sr­bi­ju, za­lju­bio se, ože­nio, za­vr­šio fa­kul­tet i za­po­slio se kao na­stav­nik u jed­noj osnov­noj ško­li. Go­vo­ri od­lič­no srp­ski je­zik, čak i bo­lje ne­go ne­ki na­ši ,,paj­ta­ši’’. Na pi­ta­nje vo­di­te­lja ka­ko se sna­šao i ka­ko je pri­hva­ćen, od­go­va­ra: ,,Za­do­vo­ljan sam, imam do­bar po­sao ko­ji vo­lim, ali ima jed­na stvar ko­ju ni­ka­ko ne mo­gu da shva­tim, a to je –za­što da kom­ši­ji crk­ne kra­va?’’
E, pa dra­gi moj Bu­run­di­jac, ne mo­gu va­la ni ja ni da shva­tim, a bog­me ni da pri­hva­tim, iako sav svoj vi­jek pro­ve­doh ov­dje.
Vo­li naš čo­vjek da ono­me do nje­ga ne bu­du sve ov­ce na bro­ju. Ni­šta ne­ma sla­đe na­šem čo­vje­ku ne­go ono­me do se­be za­bi­be­ri­ti, a vr­lo če­sto i za­gor­ča­ti ži­vot. Pro­sto je ne­shva­tlji­va ta ha­la­plji­va po­tre­ba da se za­vist do­bro na­hra­ni tu­đom mu­kom. Ne­ma ve­ze ka­ko je me­ni, sa­mo ne­ka je kom­ši­ji go­re-bu­ni se naš ina­dži­ja, a da ga pi­ta­te što- ne­ma poj­ma.
Evo jed­ne pri­če ko­ja osli­ka­va ovo bo­le­sno sta­nje, a ko­ja da ni­je tu­žna mo­žda bi bi­la du­ho­vi­ta. Da­kle, je­dan ,,bla­ži’’ vid cr­nog hu­mo­ra.
Na­i­me, ulo­vio čo­vjek (naš na­rav­no, ko­ji bi dru­gi) zlat­nu ri­bi­cu i ona ,,po obi­ča­ju’’ is­pu­nja­va tri že­lje. Pr­va je na­šem čo­vje­ku kao iz to­pa bi­la- da kom­ši­ji crk­ne kra­va! Zlat­na ri­bi­ca se za­pre­pa­sti, pa vik­nu: ,,Šta?! Pa zar ne­maš ljep­ših i bo­ljih že­lja? Zar ne že­liš da pu­tu­ješ po svi­je­tu, da ku­pip ku­ću, stan, da uži­vaš u bo­gat­stvu’’? ,,Ne, ne’’, opet kao iz to­pa vik­ne naš do­ma­ćin, ,,sa­mo ti ura­di ka­ko sam re­kao’’.
I kom­ši­ji crk­ne kra­va.
Do­šao red i na dru­gu že­lju, a naš ,,ju­nak’’ ka­te­go­rič­no i od­luč­no ve­li: ,,Ho­ću da i dru­gom kom­ši­ji crk­ne kra­va’’. Zgra­nu se zlat­na ri­bi­ca, ne zna ku­ka­vi­ca šta je sna­šlo, pa po­sko­čiv­ši za­va­pi: ,,Pa, čo­vje­če, da li je mo­gu­će da ćeš na tu­đoj mu­ci i ne­sre­ći da gra­diš svoj ži­vot i da pro­pu­stiš ova­kvu pri­li­ku? Zar ne­ćeš da ti po­klo­nim fir­mu, da bu­deš uspje­šan, da ti dje­ca do­bi­ju po­sao?’’
Sko­či naš ,,de­li­ja’’ pa se une­se zlat­noj ri­bi­ci u brk: ,,Ne­maš ti poj­ma ka­kvi su to zlo­tvo­ri, te mo­je kom­ši­je. Je­dan mi­sli da je Bog za­to što ima bo­lja ko­la od me­ne, i što mu sin ra­di u ino­stran­stvu. S ovim dru­gim se ga­njam po su­do­vi­ma već dva­de­set go­di­na zbog me­đe, a on i da­lje pu­šta baš tu kra­vu da pa­se oko mo­je ogra­de. A nje­go­ve ko­ze br­ste lo­zu, jer pre­la­zi pre­ko ogra­de na nje­go­vu stra­nu. Pa šta ako je pre­šla na nje­go­vu stra­nu? To je mo­ja lo­za ni­je nje­go­va.’’
,,Pa, čo­vje­če, opet za­ku­ka zlat­na ri­bi­ca, što ne tra­žiš da ti dam ku­ću, ho­tel, ka­mi­on, avi­on, šta god po­že­liš, a ne ova­ko! Upro­pa­sti­ćeš i se­be i kom­ši­je iz ina­ta i za­vi­sti.
,,Je­si li ti pop ili zlat­na ri­bi­ca’’, sad već pot­pu­no van se­be za­gr­mi ovaj naš ,,sna­ga­tor’’. Is­pu­ni mi že­lju ko­ju sam tra­žio ina­če ćeš za­vr­ši­ti u ti­ga­nju.’’
I ta­ko i dru­gom kom­ši­ji crk­ne kra­va, ni kri­va ni du­žna.
Do­šlo do­ba da se tre­ća že­lja pro­ba, pa tu­žna i raz­o­ča­ra­na ri­bi­ca bo­ja­žlji­vo upi­ta na­šeg ,,hu­ma­nog’’ kom­ši­ju šta mu je na umu. Ovaj bez trun­ke raz­mi­šlja­nja od­go­vo­ri: ,,Ho­ću da i me­ni crk­ne kra­va’’.
Is­ko­la­či dru­ga­ri­ca ri­bi­ca one svo­je bu­lja­ve oči, pa u ne­vje­ri­ci za­mu­ca: ,,Ti si stvar­no lud. Ni­je ti do­sta što si upro­pa­stio ži­vot kom­ši­ja­ma, već upro­pa­šta­vaš i svoj i ži­vot svo­je po­ro­di­ce. Ko­ji je to đa­vo ušao u te­be?!’’
,,Ni­sam lud’’, re­če uz za­je­dlji­vi pod­smi­jeh, naš drug kom­ši­ja, ,,sve sam ja pred­vi­dio. Sad kad su kom­ši­ja­ma cr­kle kra­ve, još mi sa­mo fa­li da do­la­ze kod me­ne po mli­je­ko. E, pa ne­će mo­ći ove no­ći!’’
Eto, dra­gi mo­ji, ova tra­gi­ko­mič­na pri­ča je sli­ka i pri­li­ka na­šeg za­vid­nog, za­je­dlji­vog i na­rav­no pri­mi­tiv­nog čo­vje­ka. Za­vist, se­bič­nost i ne­ra­zu­mi­je­va­nje te­ško su zlo me­đu ovim na­šim na­ro­dom.
Osta­vljam vas da raz­mi­sli­te i da za­jed­no po­ku­ša­mo da na­đe­mo od­go­vor za­što je to ta­ko. Ono što si­gur­no znam je­ste da je naj­va­žni­je da pri­je sve­ga bu­de­mo lju­di. Ta­ko će­mo bi­ti i do­bre kom­ši­je. Tvr­dim. I ja i moj bič. Jer, za­vist je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)