-Pi­še: Nik Ga­šaj

De­fi­ni­ci­ja de­mo­kra­ti­je kao vla­da­vi­ne na­ro­da, ni­ti kao vla­da­vi­ne ve­ći­ne ne mo­ra bi­ti tač­na. Ma­ni­pu­li­sa­nje gla­sa­njem i or­ga­ni­za­ci­o­nim tak­ti­ka­ma mo­že od­lu­ču­ju­će uti­ca­ti na re­zul­ta­te. Ta­ko­đe, ve­li­ka je opa­snost od ,,ti­ra­ni­je ve­ći­ne”, ako vo­lja ve­ći­ne, kao i sva­ka dru­ga po­li­tič­ka vo­lja, ni­je ogra­ni­če­na pra­vi­li­ma eti­ke, usta­va, za­ko­na, ci­vi­li­za­cij­skim stan­dar­di­ma po­na­ša­nja, li­be­ral­nom po­li­tič­kom kul­tu­rom ko­ju ka­rak­te­ri­šu to­le­ran­ci­ja i di­ja­log, ali i oba­ve­za­ma mo­ral­nih vr­li­na, auto­no­mi­je i slo­bo­de mi­šlje­nja.
Džems Me­di­son se pi­tao: da li od­lu­ka ve­ći­ne po­sta­je pra­vo zbog to­ga što uvi­jek ima is­prav­nu sa­dr­ži­nu ili zbog to­ga što s ve­ći­nom uvi­jek ide si­la? Sma­trao je: po­što ni­je pri­hva­će­no da si­la či­ni pra­vo, on­da i ono za šta se za­la­že ve­ći­na ne mo­ra auto­mat­ski da bu­de uvi­jek is­prav­no. Za­tim, Džon Stju­art Mil po­sta­vio je jed­no ve­o­ma va­žno pi­ta­nje: ka­ko ostva­ri­va­ti de­mo­kra­ti­ju ko­ja ne­će do­ve­sti do vla­da­vi­ne me­di­o­kri­te­ta?
Ju­dej­ska i za­pad­no­e­vrop­ska ci­vi­li­za­ci­ja su pro­kla­mo­va­le su­per­i­or­nost pra­vi­la nad sva­kom po­li­tič­kom vo­ljom, od­no­sno vla­šću. „Vla­da­vi­na za­ko­na, a ne lju­di“ – bi­la je jed­na od de­vi­za kon­sti­tu­ci­o­na­li­zma u Evro­pi kao uče­nja i po­kre­ta da se sva­ka vlast ogra­ni­či i sve­de u ra­zu­mom pri­hva­tlji­ve gra­ni­ce.
To­kom isto­ri­je po­sto­ja­la je du­bo­ka pro­ti­vr­ječ­nost iz­me­đu po­li­tič­ke vo­lje i pra­va. Na­i­me, po­li­tič­ka vo­lja i si­la su pre­vla­da­va­le, dok je pra­vo uglav­nom tre­ti­ra­no kao pu­ko sred­stvo za­po­vi­je­da­nja i sa­op­šta­va­nja ono­ga što su vla­sto­dr­šci tra­ži­li i oče­ki­va­li od po­da­ni­ka, s ma­lo sprem­no­sti i vo­lje da se ve­li­ka­ši pot­či­ne pra­vi­li­ma ko­ja su za dru­ge pra­vi­li i ko­di­fi­ko­va­li.
Za ve­li­ke po­li­tič­ke mi­sli­o­ce je­dan od ve­li­kih pro­ble­ma i ci­lje­va bio je – ka­ko um­nim pra­vi­li­ma umje­ri­ti i ogra­ni­či­ti sva­ku vlast, pa i vla­da­vi­nu ve­ći­ne? Ali to je vo­di­lo dru­gom te­škom pi­ta­nju za ko­je je još Ari­sto­tel re­kao da ne zna od­go­vor i na ko­je ni­ko ne mo­že da­ti de­fi­ni­ti­van od­go­vor: ka­ko obez­bi­je­di­ti do­bre za­ko­ne, od­no­sno ka­ko iza­bra­ti do­bre za­ko­no­dav­ce? Na­i­me, ra­di se o to­me da je je­di­na is­prav­na kon­cep­ci­ja pra­va da ono bu­de pra­ved­no. Da­kle, iza pra­va sto­ji prav­da, tj. jed­na etič­ka vri­jed­nost, za ko­ju se ka­že i da je te­melj vla­da­vi­ne, a u kraj­njoj li­ni­ji iza pra­va u tom smi­slu sto­ji prav­ni ra­cio. Na­rav­no, po­sto­ji i dru­go shva­ta­nje da je pra­vo ono što je na­re­đe­no, za­po­vi­je­đe­no. Is­ti­če se da iza pra­va sto­ji na­red­ba ko­ja je po­dr­ža­na s do­volj­no si­le, a to zna­či da se po­li­tič­ka vo­lja (jed­nog, ne­ko­li­ci­ne ili ve­ći­ne) ili sa­mo­vo­lja iz­ra­ža­va ,,pra­vom“ ko­je to vi­še i ni­je.
Vla­da­vi­na pra­va pod­ra­zu­mi­je­va ogra­ni­ča­va­nje sva­ke vla­sti, pa i vla­da­vi­ne ve­ći­ne va­lja­nim pra­vi­li­ma i kon­sti­tu­ci­o­na­li­zmom, po­dje­lom vla­sti i ne­za­vi­snim sud­stvom. Jer, vla­da­vi­na ve­ći­ne ko­ja bi bi­la vla­da­vi­na pu­ke vo­lje ili mo­ći, ko­ja ne bi po­či­va­la na na­če­li­ma ko­ja se pod­ra­zu­mi­je­va­ju kad je ri­ječ o vla­da­vi­ni pra­va, bi­la bi rđav ob­lik vla­da­vi­ne. Vla­da­vi­na pra­va pod­ra­zu­mi­je­va i traj­nost pra­va i oba­ve­za, ide­ju kon­ti­nu­i­te­ta i po­što­va­nje ste­če­nih pra­va.
Vlast obič­no za­mi­šlja da vla­da­vi­na pra­va pred­sta­vlja ono sta­nje ka­da gra­đa­ni po­štu­ju i po­ko­ra­va­ju se svim za­ko­ni­ma ko­je vlast do­no­si. A s dru­ge stra­ne se sa­mi ne osje­ća­ju oba­ve­zni da iste te za­ko­ne i nor­me po­štu­ju i po­ko­ra­va­ju im se. Vla­da­vi­na pra­va ne smi­je se tu­ma­či­ti usko, kao spro­vo­đe­nje u ži­vot onog pra­va (pro­pi­sa) ko­je jed­na vlast do­no­si. Ta­kva za­blu­da je du­bo­ko uko­ri­je­nje­na ne sa­mo me­đu vla­sto­dr­šci­ma ko­ji stva­ra­ju „pra­vo“ po ko­jem on­da upra­vlja­ju, ne­go i me­đu oni­ma na ko­je se ta­kvo ,,pra­vo“ pri­mje­nju­je. Sva­ka vlast na­sto­ji da svo­je na­red­be (nor­me, pro­pi­se) iza ko­jih sto­ji nje­na vo­lja i pri­nu­da pred­sta­vi kao ,,pra­vo“, te i ostva­ri­va­nje ta­kvog ,,pra­va“ tu­ma­či kao us­po­sta­vlja­nje “prav­ne dr­ža­ve“ ili „vla­da­vi­ne pra­va“. Me­đu­tim, s prav­no-fi­lo­zof­skog sta­no­vi­šta ne mo­že se pri­hva­ti­ti da je pra­vo sva­ki skup nor­mi iza ko­ga sto­ji mo­no­pol dr­žav­ne pri­nu­de. Mo­ra se za­u­ze­ti kri­tič­ka dis­tan­ca pre­ma sa­dr­ži­ni po­zi­tiv­nog pra­va. Za ne­ke za­ko­ne i nor­me Ci­ce­ron i Aure­li­je Av­gu­stin, a ka­sni­je i niz prav­ni­ka sve do Gu­sta­va Rad­bru­ha, sma­tra­li su da ne za­slu­žu­ju da se na­zi­va­ju za­ko­ni­ma vi­še ne­go za­po­vi­je­sti ne­ke ban­de raz­boj­ni­ka. Jer ako ne­u­pu­će­ni i ne­u­ki lju­di pro­pi­šu ne­ki smr­to­no­sni otrov umje­sto bla­go­tvor­nog li­je­ka, ovo vje­ro­vat­no ne bi mo­glo da se na­zo­ve lje­kar­skim re­cep­tom... Na isti na­čin ni u jed­noj ze­mlji ne mo­že da se pro­pis bi­lo ka­kve vr­ste na­zo­ve za­ko­nom, čak iako ga je ta ze­mlja pri­hva­ti­la upr­kos nje­go­vom ra­zor­nom dej­stvu na ure­đe­nje od­no­sa... To uka­zu­je da vla­da­vi­na pra­va pod­ra­zu­mi­je­va kva­li­tet i da u stva­ri ona ni­je mo­gu­ća uko­li­ko se pra­vo tu­ma­či sa­mo kao iz­raz vo­lje vla­da­ju­ćih kru­go­va.
Mo­glo bi se re­ći i da sva­ka dr­ža­va ima re­al­nu kon­sti­tu­ci­ju ko­ja se raz­li­ku­je od for­mal­nog usta­va. Ne­vo­lja je u to­me gdje je i kad je taj ras­ko­rak su­vi­še ve­li­ki na šte­tu gra­đa­na. Naj­če­šći uzrok to­me je ne­kon­tro­li­sa­na, ap­so­lut­na vlast, ko­ja se, baš zbog to­ga što je ta­kva – ne­kon­tro­li­sa­na i ne­pod­lo­žna kon­tro­li – go­to­vo bez iz­u­zet­ka zlo­u­po­tre­blja­va, i opet na­rav­no na šte­tu gra­đa­na, nji­ho­vih pra­va, slo­bo­da, in­te­re­sa, imo­vi­ne, sre­će, bu­duć­no­sti, a ne­ka­da i uz ni­po­da­šta­va­nje nji­ho­vog ljud­skog do­sto­jan­stva, in­te­li­gen­ci­je i osje­ća­nja ča­sti.
I da za­klju­čim: mo­ra se uze­ti u ob­zir da mo­der­na ustav­na ili li­be­ral­na de­mo­kra­ti­ja ni­je ob­lik neo­gra­ni­če­ne vla­sti ne­go su pra­va ma­nji­na, pa i po­li­tič­kih i ide­o­lo­ških ne­is­to­mi­šlje­ni­ka i pro­tiv­ni­ka va­žna ko­rek­ci­ja pra­va i vla­sti ve­ći­ne. Ta vr­sta de­mo­kra­ti­je se ta­ko­đe spro­vo­di u skla­du sa utvr­đe­nim pra­vi­li­ma i u in­te­re­su svih, a ne sa­mo onih ko­ji vlast me­đu­sob­no di­je­le i vr­še. Ako ova dva uslo­va ni­su is­pu­nje­na, ta­kvu vla­da­vi­nu ve­ći­ne mi­sli­o­ci su na­zi­va­li vr­lo pe­žo­ra­tiv­nim ime­ni­ma – ol­ho­kra­ti­ja ili mo­bo­kra­ti­ja, a i no­vi­ji pi­sci su o ta­kvom si­ste­mu pi­sa­li kao o rđa­vom i upo­zo­ra­va­li na opa­snost od mo­gu­ćeg „iz­bor­nog de­spo­ti­zma“, ti­ra­ni­je ve­ći­ne, par­ti­to­kra­ti­je, po­pu­li­stič­ke de­mo­kra­ti­je ka­kva je u isto­ri­ji po­pri­mi­la ob­lik ce­za­ri­zma, od­no­sno bo­na­par­ti­zma.
(Autor je po­li­ti­ko­log)