-Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Jed­na ,,gru­dva’’ la­vi­ne kri­tič­kih ocje­na o osnov­nom obra­zo­va­nju kre­nu­la je ovih da­na pre­ma jav­no­sti. An­ke­ta o sta­nju u osnov­nom obra­zo­va­nju po­kre­nu­la je taj „ma­te­ri­jal’’ i me­di­ji su mu da­li ki­ne­tič­ku ener­gi­ju. An­ke­ta da­je per­cep­tiv­ni ma­te­ri­jal o sla­bo­sti­ma u ovom seg­men­tu obra­zov­nog si­ste­ma. Mar­ki­ra­ne su slje­de­će tač­ke: 1. Pre­na­tr­pa­nost če­sto ne­u­slov­nog pro­sto­ra. 2. Sla­ba struč­nost na­stav­ni­ka i „me­na­džer­skih ti­mo­va“ 3. Zbu­nju­ju­će pro­mje­ne u na­stav­nom pro­gra­mu što ote­ža­va rad 4. Ne­do­sta­tak pro­du­že­nog bo­rav­ka 5. Ne­kva­li­tet­na sa­rad­nja ro­di­te­lja sa ško­lom 6. Pro­ble­ma­ti­ka ocje­nji­va­nja i vred­no­va­nja đač­kog uspje­ha.
Smi­sao mog osvr­ta na ove re­zul­ta­te i me­dij­sku pa­žnju ko­ja im je da­ta je­ste da po­dr­žim ak­ci­je an­ke­ta­ra i isto­vre­me­no se ne slo­žim sa pre­ja­kim od­je­kom ovih sig­na­la o sta­nju u osnov­nom obra­zo­va­nju. An­ke­te su va­žan in­stru­ment u pri­ku­plja­nju po­da­ta­ka i son­da­ži is­tra­ži­vač­kog pro­sto­ra, ali nji­ho­vi po­da­ci mo­gu sa­mo da upu­te is­tra­ži­va­če, tj. ana­li­ti­ča­re i nad­le­žne pre­svjet­no-pe­da­go­ške in­sti­tu­ci­je da utvr­de pra­vo sta­nje stva­ri. Per­cep­ci­ju jav­no­sti (ro­di­te­lja) ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti, po­seb­no, ako ih me­di­ji sen­za­ci­o­na­li­sič­ki in­ter­pre­ti­ra­ju, ali...
Struč­nost na­stav­ni­ka je vr­lo osje­tlji­va te­ma za is­tra­ži­va­če, a po­go­to­vo za pred­met an­ke­te. O struč­no­sti nji­ho­voj mo­gu da­ti va­lid­ne ocje­ne sa­mo struč­ne in­sti­tu­ci­je, tj. pro­vje­re­ni struč­nja­ci vas­pit­no-obra­zov­ne dje­lat­no­sti. To je vr­lo slo­je­vi­ta ma­te­ri­ja: struč­no zna­nje, pe­da­go­ško-psi­ho­lo­ška spre­ma, di­dak­tič­no-me­to­dič­ka kom­pe­ten­ci­ja, mo­ral­ne i volj­ne oso­bi­ne i još vi­še od to­ga! Mo­žda po­je­din­ci po ne­če­mu iska­ču iz oče­ki­va­nih uslo­va, ali i oni mo­ra­ju bi­ti pa­žlji­vo ana­li­zi­ra­ni.
Di­rek­to­ri ško­la une­ko­li­ko iska­ču iz ove sli­ke, jer su kao ru­ko­vo­di­o­ci iz­lo­že­ni ocje­ni jav­no­sti, po­seb­no ro­di­te­lja. Oni su po pra­vi­lu „mi­lje­ni­ci“ po­li­ti­ke i ona ih kao ta­kva ne is­pu­šta iz vi­da. Taj od­nos mo­že da do­bi­je štet­ne sa­dr­ža­je do gro­te­ske. Di­rek­tor je du­ša pe­do­go­škog bi­ća ško­le, ali i nje­na emi­nen­ci­ja. On mo­ra da ima do­bre od­no­se sa jav­no­šću i mu­drost su­zbi­ja­nja štet­nih uti­ca­ja lo­kal­nih po­li­tič­kih i dru­gih eli­ta. Na­ve­šću je­dan pri­mjer iz ne­ka­da­šnje Uči­telj­ske ško­le u Nik­ši­ću. Di­rek­tor Vo­jin Vu­ko­vić, vr­lo ci­je­njen u gra­du pod Tre­bje­som i ši­re, sa­znao je da je­dan na­stav­nik na­mje­ra­va da svog uče­ni­ka „pro­ce­su­i­ra“ par­tij­skim or­ga­ni­ma zbog nje­go­ve gru­be sli­ke re­vo­lu­ci­o­na­ra i dr­žav­ni­ka Mo­še Pi­ja­de u pi­sme­nom sa­sta­vu. (Uče­ni­ka ni­je ni­čim odu­še­vlja­vao nje­gov ni fi­zič­ki, ni mo­ral­ni lik – vje­ro­vat­no je bio pod uti­ca­jem pri­ča). Di­rek­tor je pre­u­zeo od­go­vor­nost na se­be ti­me što je ka­zao da to mo­ra osta­ti kao za­da­tak za nji­hov pe­da­go­ški rad sa tim uče­ni­kom, jer bi u pro­tiv­nom taj mla­di čo­vjek, vje­ro­vat­no, bio uni­šten! Uče­nik je po­stao za­pa­žen uči­telj i znao je da vo­di ra­ču­na o svo­jim po­stup­ci­ma.
Ocje­nji­va­nje i vas­pit­ni rad kao i pra­će­nje na­pre­do­va­nja đa­ka osnov­ne ško­le u na­stav­nom pro­ce­su su vr­lo slo­že­na pro­ble­ma­ti­ka u sva­kom vre­me­nu i si­ste­mu. Ne­ma tog dru­štve­nog i na­uč­no-teh­no­lo­škog ci­lja ko­ji bi po­mje­rio na­stav­ni­ka iz sre­di­šta ove obla­sti! Ta­kve ten­den­ci­je se osje­ća­ju sva­ki put kad se na­stav­ni­ku sa „vi­šeg mje­sta“ na­me­ću za­da­ci po ubr­za­nom po­stup­ku i u ime ne­kog „re­form­skog“ ko­ra­ka, ne­kog or­ga­ni­za­cij­skog „pre­stro­ja­va­nja“, fi­nan­sij­ske ra­ci­o­na­li­za­ci­je itd! Ta ten­den­ci­ja se osje­ća i ka­da na­stav­nik ne­ma vre­me­na da raz­go­va­ra s tim mla­dim bi­ći­ma ko­ji su do­ne­kle po­gu­blje­na u su­sre­tu sa pa­met­nim „part­ne­rom“, tj. ču­do­vi­šti­ma vje­štač­ke in­te­li­gen­ci­je. Za­bo­ra­vlja se na spa­so­no­snu si­lu pri­ro­de i ko­lek­tiv­nog ži­vo­ta. In­ter­ak­tiv­ni pro­ces je mar­gi­na­li­zo­van pred usi­lje­nim mar­šom pre­no­še­nja gra­di­va i ZOT- pro­ce­du­ra (ZOT – za­da­ci objek­tiv­nog ti­pa).
Do­bar i od­go­vo­ran pro­svje­tar je u iz­vje­snom smi­slu pro­me­tej­ski lik. Na­gra­da za nje­gov trud i svje­tlost iz­ga­ra­nja je­ste po­če­sto kao kod mit­skog Pro­me­te­ja - pat­nja! To do­bro zna­ju na­ši ka­dro­vi ko­ji su svo­ju ka­ri­je­ru okon­ča­li kra­jem pro­šlog vi­je­ka u BIH (pa i kod nas). Ta­mo su po­žr­tvo­va­no i pod naj­te­žim uslo­vi­ma ostva­ri­va­li har­mo­nič­ne od­no­se sa ro­di­te­lji­ma i dje­com vr­lo ,,ko­lo­rit­nih” lo­kal­nih sre­di­na. Na kra­ju su mo­ra­li sa za­ve­žlja­jem u ru­ci da spa­sa­va­ju se­be i svo­je po­ro­di­ce kao iz­bje­gli­ce. Pi­ta­li su se: če­mu slu­ži pro­svjet­na mi­si­ja ako sav pro­svje­ti­telj­ski trud u jed­nom tre­nut­ku pa­da u vo­du vo­ljom po­li­ti­ča­ra i dru­gih re­ži­se­ra dru­štve­nih do­ga­đa­ja. To pi­ta­nje je otvo­re­no za sve na­po­re pro­svje­ta­ra ako se ima u vi­du da ži­vot če­sto te­če u ne­kom dru­gom smje­ru od ide­al­nih pro­jek­ci­ja na ko­je se obra­zov­no- vas­pit­ni rad na­sla­nja. (To bi do­bro po­svje­do­čio, da je živ, prof. Mar­ko Vu­ko­vić, ko­ji je s pi­što­ljem na sle­poč­ni­ca­ma is­pra­ćen iz sre­di­ne u ko­joj je ta­ko po­šte­no i du­go ra­dio!). Tre­ba­lo bi da sva­ka na­ša sre­di­na i ukup­na dru­štve­na za­jed­ni­ca nje­gu­ju kult na­ših is­tak­nu­tih pro­svje­ta­ra.
Ako već po­sta­vlja­mo pi­ta­nje struč­no­sti na­stav­ni­ka, tač­ni­je, nji­ho­vih kom­pe­ten­ci­ja da obra­zu­ju i vas­pit­no usmje­ra­va­ju dje­cu osnov­ne ško­le, on­da to otva­ra pro­blem se­lek­ci­je i kva­li­te­ta ško­lo­va­nja tog ka­dra. To je već i si­stem­sko pi­ta­nje. Pri­sta­li­ca sam sta­va da taj po­sao tre­ba za­po­če­ti još u sred­njoj ško­li, jer ovo ni­je pi­ta­nje sa­mo in­te­lek­tu­al­nih spo­sob­no­sti kan­di­da­ta, već i mo­ral­no-psi­ho­lo­ških oso­bi­na. Ne mo­že slab ka­rak­ter i pro­ble­ma­tič­na lič­nost da vo­di dje­cu ovog uz­ra­sta. Ta­ko­đe, na­stav­nik osnov­ne ško­le mo­ra ima­ti ne­što dru­ga­či­ji struč­ni pro­fil od na­stav­ni­ka sred­nje ško­le. Di­dak­tič­ko-me­tod­ska spre­ma ovih na­stav­ni­ka mo­ra bi­ti pri­la­go­đe­na osnov­no­škol­skom uza­stu.
Pi­ta­nje pro­gram­skih sa­dr­ža­ja, ko­je se ta­ko­đe na­la­zi u an­ke­ti, za­slu­žu­je pu­nu pa­žnju struč­nja­ka i ro­di­te­lja. Šta je to što je da­nas po­treb­no naj­mla­đim na­ra­šta­ji­ma kao obra­zov­na ba­za? Ka­kav je tu od­nos sa­dr­ža­ja ko­ji ima­ju op­štu vri­jed­nost (do­di­ri sa dru­gim za­jed­ni­ca­ma i kul­tu­ra­ma) i sa­dr­ža­ja ko­ji su zna­čaj­ni za na­šu za­jed­ni­cu? Šta dr­ža­va pre­fe­ri­ra: di­sci­pli­no­va­nog i ko­ri­snog gra­đa­ni­na ili što pot­pu­ni­jeg čo­vje­ka? Sklo­ni smo da po­je­din­ce uz­vi­še­nog du­ha i hu­ma­ni­zma, kao ide­a­le, dr­ži­mo kao za­sta­ve za­ne­ma­ru­ju­ći či­nje­ni­cu za­što su to usa­mlje­ni pri­mje­ri? (Sje­ti­mo se Bo­re i Ra­mi­za, a sa­da Sr­đa­na Alek­si­ća.) Ne mo­gu nas ido­li, sim­bo­li i kul­to­vi vo­di­ti ako nam je sa­vjest sa­mo ,,uspa­va­na lje­po­ti­ca”!