Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić


Ne vo­lim lju­de, ka­ko to ka­že Da­ni­lo Kiš, ko­ji se iz­vla­če iz sve­ga kao ki­šne gli­ste. Bez ožilj­ka i bez ogre­bo­ti­ne. Jer, i sam vje­ru­jem, ka­ko to ka­že Bo­e­sak, kad iza­đe­mo pred Bo­ga, upi­ta­će nas: “Gdje su ti ra­ne?” Ako od­go­vo­ri­mo “Ne­mam ra­na”, Bog će nas upi­ta­ti: “Zar ni­je­si na­i­šao ni na šta vri­jed­no bor­be?” Po­šte­nje, iskre­nost, vjer­nost, prav­da, po­sta­li su jef­ti­na, la­ko po­tro­šna ro­ba. Ne sma­tra­ju se ne­čim če­mu tre­ba te­ži­ti, za šta se tre­ba bo­ri­ti. Na­pro­tiv, kao da su sa­mo pre­pre­ka ostva­ri­va­nju onih vri­jed­no­sti ko­je su da­nas na ci­je­ni.
Ima po­je­di­nih in­se­ka­ta ko­ji po bo­ji i svom ob­li­ku ob­ma­nju­ju pot­pu­no čak i čo­vje­kov vid, imi­ti­ra­ju­ći ob­lik i bo­ju mr­tvih gran­či­ca, uve­log li­šća, ka­me­nja i dru­gih pred­me­ta i ko­ri­ste to svoj­stvo kao oruž­je u bor­bi za op­sta­nak, ka­ko bi iz­bje­gli ne­pri­ja­te­lja i lo­vi­li pli­jen. Kao da je ta ka­rak­ter­na oso­bi­na po­sta­la do­mi­nant­na da bi se da­nas po­sta­lo i osta­lo ugle­dan, mo­ćan, bo­gat, čo­vjek od vla­sti. Sa­mo oni ko­je je pri­ro­da ob­da­ri­la ne­čim što je slič­no toj pr­vo­bit­noj pri­rod­noj la­ži ili maj­stor­stvu pre­tva­ra­nja mo­gu op­sta­ti na da­na­šnjem cr­no­gor­skom ”tr­ži­štu uspje­ha”. I oni, ti “uspje­šni”, na­ža­lost, us­po­sta­vlja­ju si­stem vri­jed­no­sti, oni su ti ko­ji vo­de ovo dru­štvo, ovu dr­ža­vu i na ko­je se ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je ugle­da­ju, ko­ji­ma se di­ve i ko­je imi­ti­ra­ju.
Na jed­nom ran­ču, zva­nom Cr­ni bi­ser, bo­ga­tom li­va­da­ma, šu­mom, ri­je­ka­ma i je­ze­ri­ma, usred pre­li­je­pe, buj­ne pri­ro­de, ži­vio je Ča­rob­njak mi­log ime­na, sa svo­jim slu­ga­ma i s po­ve­li­kim sta­dom ova­ca. Ne­za­sit, alav i po­hle­pan, Ča­rob­njak mi­log ime­na bi sva­ki dan jeo po jed­nu ov­cu iz sta­da. Jeo bi ono naj­ljep­še, naj­sla­đe me­so, a ostat­ke bi da­vao svo­jim slu­ga­ma. Isti­na, do­zvo­lio bi po­ne­kad, ne­kom pri­god­nom pri­li­kom, i slu­ga­ma da se sa­mi na­sla­de ne­kom ci­je­lom ov­com. Ta­ko su za­do­volj­ni i sreć­ni ži­vje­li i Ča­rob­njak mi­log ime­na i nje­go­ve slu­ge. No, jed­no­ga da­na ov­ce su po­če­le da za­bri­nja­va­ju Ča­rob­nja­ka – slu­ge su ga oba­vi­je­sti­le ka­ko su po­če­le da tr­če i da se skri­va­ju po šu­mi, i da im tre­ba mno­go vre­me­na dok ih uhva­te, da ih do­ve­du u sta­do. Još bi ov­ca, ko­ju su na­mje­ra­va­li da ubi­ju, osje­ti­la to i po­če­la očaj­nič­ki da se od­u­pi­re, a nje­ni kri­ci upla­ši­li bi dru­ge. Ča­rob­njak mi­log ime­na je od­lu­čio da bu­de lu­kav – po­zvao je sva­ku ov­cu kod se­be, raz­go­va­rao je sa sva­kom na­sa­mo, i sva­koj ne­što su­ge­ri­sao. Jed­noj je re­kao: “Ti ni­je­si ov­ca, ti si oso­ba kao ja. Ne­maš če­ga da se pla­šiš, jer ja ubi­jam i je­dem sa­mo ov­ce, a ti si je­di­ni čo­vjek u ovom sta­du, a to zna­či i moj naj­bo­lji drug”. Dru­goj je re­kao: “Za­što bje­žiš od me­ne i mo­jih slu­gu kao dru­ge ov­ce. Ti si lav i ne mo­raš se ni­če­ga pla­ši­ti. Ja ubi­jam sa­mo ov­ce, a ti si moj drug.” Tre­ćoj je su­ge­ri­sao: “Vi­di, ti ni­je­si ov­ca, ti si vuk. Vuk ko­ga ja po­štu­jem. Ja ću kao i ra­ni­je na­sta­vi­ti da ubi­jam sva­kog da­na po jed­nu ov­cu iz sta­da, ali ti, vuk, naj­bo­lji Ča­rob­nja­kov drug, ne­maš raz­lo­ga da stra­hu­ješ...” Če­tvr­tu je na­zvao ti­grom, pe­tu le­o­par­dom… svo­jim pri­ja­te­lji­ma ko­ji ne­ma­ju raz­lo­ga da ga se pla­še, jer on je­de sa­mo ov­ce.
Na taj na­čin je raz­go­va­rao sa sva­kom ov­com i sva­koj su­ge­ri­sao da ona ni­je ov­ca, već pot­pu­no dru­ga­či­ja ži­vo­ti­nja ko­ja se raz­li­ku­je od svih osta­lih ova­ca u sta­du. Na­kon ovog raz­go­vo­ra, po­na­ša­nje ova­ca se pot­pu­no pro­mi­je­ni­lo - one su mir­no pa­sle, i ni­ka­da vi­še ni­je­su bje­ža­le u šu­mu. A ka­da bi Ča­rob­njak mi­log ime­na ubi­jao na­red­nu ov­cu, mi­sli­le su: “Pa, ubio je ov­cu, šta me bri­ga za ta ni­ska, glu­pa stvo­re­nja, ja sam - lav, vuk, čo­vjek... naj­bo­lji Ča­rob­nja­kov drug, ne­mam raz­lo­ga za strah”. Čak se ni­je­su od­u­pi­ra­le ni ov­ce ko­je je ubi­jao. On bi sa­mo pri­šao jed­noj od njih i re­kao: “O, moj naj­bo­lji dru­že, ni­je­smo odav­no raz­go­va­ra­li. Do­đi u mo­je dvo­ri­šte. Tre­ba mi tvoj sa­vjet u ve­zi sta­da ova­ca.” I ov­ce bi po­no­sno išle u dvo­ri­šte Ča­rob­nja­ka mi­log ime­na. A ta­mo bi on stvar­no pi­tao svog naj­bo­ljeg dru­ga šta se de­ša­va u sta­du. Žr­tva bi mu sva ra­do­sna pri­ča­la o sve­mu, o to­me šta sva­ka ov­ca ra­di i ka­ko se po­na­ša, ko­ja je po­slu­šna a ko­ja ni­je, a za­tim ju je Ča­rob­njak mi­log ime­na ubi­jao.
Po­što je smrt na­stu­pa­la tre­nut­no, ov­ca ni­je ima­la vre­me­na ni­šta da shva­ti.  Ča­rob­njak i nje­go­ve slu­ge su bi­li ve­o­ma za­do­volj­ni - on je po­di­gao sa­mo­po­što­va­nje sva­koj ov­ci, a kao re­zul­tat to­ga one ni­je­su vi­še mi­sli­le o ne­iz­bje­žnoj smr­ti, ma­nje su bi­le ner­vo­zne, uži­va­le su u ži­vo­tu i mir­no pa­sle tra­vu, zbog če­ga je nji­ho­vo me­so bi­lo mno­go uku­sni­je. Da bi sve bi­lo idi­lič­ni­je, Ča­rob­njak mi­log ime­na im je sva­ko ju­tro pu­štao pre­li­je­pu me­lo­di­ju “Ju­tu­tun­ske na­rod­ne him­ne”, a uve­če bi ih uspa­vlji­vao “Ju­tu­tun­skom ju­ha­ha­hom”. Če­tvrt vi­je­ka ta­ko, Ča­rob­njak mi­log ime­na je la­ko upra­vljao ve­li­kim sta­dom, a naj­za­ni­mlji­vi­je je da su vre­me­nom sa­me ov­ce po­če­le da mu po­ma­žu. Ako bi ne­ka su­vi­še raz­bo­ri­ta ov­ca po­če­la da pret­po­sta­vlja ka­kvo je pra­vo sta­nje stva­ri, ta­da bi ga osta­le ov­ce ... po­što su one la­vo­vi, ti­gro­vi, lju­di, vu­ko­vi, naj­bo­lji nje­go­vi dru­go­vi, oba­vje­šta­va­le o čud­nom po­na­ša­nju te ov­ce. Sle­de­ćeg da­na Ča­rob­njak bi je sa za­do­volj­stvom po­jeo. Ka­žu, ono što pri­zi­vaš, to kad- tad i do­đe. Ka­ko je vri­je­me pro­la­zi­lo, za­i­sta bi se po­ja­vio po­ne­ki pra­vi Čo­vjek, vuk, lav, ti­gar… sr­ča­ni bo­rac ko­ji bi pro­zreo Ča­rob­nja­ka i nje­go­vu igru, i ko­ji je sma­trao da je vri­jed­no bor­be raz­ot­kri­ti Ča­rob­nja­ka i nje­go­ve slu­ge i oslo­bo­di­ti sta­do nji­ho­ve ti­ra­ni­je. I ta­ko, jed­no­ga da­na, udru­že­ni, ti pra­vi Lju­di, la­vo­vi, vu­ko­vi i ti­gro­vi, sa­vla­da­li su Ča­rob­nja­ka mi­log ime­na i smje­sti­li ga u onaj tor u ko­jem je on dr­žao ov­ce ko­ji­ma se, sa svo­jim slu­ga­ma, sva­ki dan sla­dio. Sam, osta­vljen od svo­jih slu­gu, in­se­ka­ta ko­ji su imi­ti­ra­ju­ći ob­lik i bo­ju mr­tvih gran­či­ca, uve­log li­šća, ka­me­nja i dru­gih pred­me­ta is­ko­ri­sti­li to svoj­stvo da ob­ma­nu pot­pu­no čak i Čo­vje­kov, la­vov, ti­grov vid, na­pu­šte Ča­rob­nja­ka mi­log ime­na i sad se u pot­pu­no­sti pri­la­go­de tim bor­ci­ma ko­ji su do­šli na Ča­rob­nja­ko­vo mje­sto, Ča­rob­njak je do kra­ja ži­vo­ta pro­veo za­tvo­ren u to­ru, iz­op­šten, pre­zren i na kra­ju pot­pu­no za­bo­ra­vljen.
U da­na­šnjim vre­me­ni­ma po­re­me­će­nih vri­jed­no­sti u ko­ji­ma se za čas mo­že iz­gu­bi­ti sve – po­sao, eg­zi­sten­ci­ja, po­sjed, ži­vot - čo­vje­ku ko­ji je i upr­kos to­me sa­ču­vao slo­bo­du du­ha i do­sto­jan­stvo, za­hva­lju­ju­ći pri­mje­ri­ma pra­vih Lju­di, istin­skih bo­ra­ca, po­sta­je ja­sno da ni­je iz­gu­bio ni­šta zna­čaj­no, da dok ima to dvo­je, u stva­ri ima sve.