U Sr­bi­ji jed­na po­zna­ta ra­dij­ska emi­si­ja go­di­na­ma po­či­nje s istim mo­no­lo­gom: „Ako vam je do­bro – on­da ni­šta...“ Isto se od­no­si i na sa­da­šnju kri­zu u Cr­noj Go­ri. Ako je Mi­lo Đu­ka­no­vić de­mo­krat­ski vo­đa bez ma­ne i stra­ha... Uko­li­ko je Cr­na Go­ra pod nje­go­vom vi­še od če­tvrt vi­je­ka du­go­traj­nom upra­vom za­i­sta „li­der re­gi­o­na“, „šam­pi­on re­for­mi“, „ba­sti­on slo­bod­nih usta­no­va“, „ze­mlja li­be­ral­nog tr­ži­šta“, naj­va­žni­ja ka­ri­ka sa­ni­tar­nog kor­do­na oko omra­že­ne i u glo­bal­nom po­gle­du opa­sne Sr­bi­je, ze­mlja gdje se ži­vi do­bro i ži­vje­će se još bo­lje... On­da je ne­dav­ni do­ga­đaj u par­la­men­tu za­i­sta bi­zar­ni in­ci­dent.
Dio gra­đa­na Cr­ne Go­re sva­ka­ko mi­sli da je ta­ko. Nji­ma ni­je čud­no što je jed­na gru­pa na vla­sti to­kom pro­te­klih dva­de­set i šest go­di­na če­ti­ri pu­ta ra­di­kal­no pro­mi­je­ni­la svoj pro­gram, ide­o­lo­gi­ju i spolj­no­po­li­tič­ku ori­jen­ta­ci­ju. Za uobi­ča­je­ne sma­tra­ju ba­ha­to­sti vla­sti, kr­še­nje de­mo­krat­skih nor­mi, osi­o­nost, si­stem­sku ko­rup­ci­ju, kam­pa­nje mr­žnje... Dio gla­sa­ča opo­zi­ci­je bez mno­go sum­nje mi­sli da do pro­mje­na mo­že do­ći sa­mo ta­ko što bi opo­zi­ci­ja ušla u re­žim. To je, valj­da, dio kul­tur­nog obra­sca, hra­brost kad je ri­ječ o spolj­nom ne­pri­ja­te­lju i ne­ka­kav za­zor pre­ma sul­ta­no­id­nom vo­đi ko­ga mo­gu da smi­je­ne Bog ili stra­ne si­le, ni­ka­ko na­rod na iz­bo­ri­ma ili, ako već ne­ma uslo­va za slo­bod­ne iz­bo­re, on­da ve­li­kim, mir­nim bun­tom.
Ka­da su pro­šle go­di­ne od­re­đe­ne evrop­ske usta­no­ve i bi­ro­kra­te sti­dlji­vo po­ka­za­le da vi­še ne po­dr­ža­va­ju Đu­ka­no­vi­ća, kao što je to ra­ni­je bio slu­čaj, ta­kav stav ni­je bio na­če­lan, ni­ti du­go­ro­čan. Bio je to put za di­sci­pli­no­va­nje. Ni­je to bi­la „de­mo­krat­ska“ me­tla ko­ja je po­mo­gla ili sa­mo­stal­no do­ve­la do zba­ci­va­nja de­se­tak evrop­skih ti­ra­na to­kom pret­hod­ne tri de­ce­ni­je. To je bio je­dan kor­bač ko­ji je tre­ba­lo da „br­zu“ za­pre­gu cr­no­gor­ske dr­ža­ve, či­ju je ne­so­lid­nu kon­struk­ci­ju Bri­sel po­mo­gao, usmje­ri u ne­što ma­lo dru­ga­či­jem prav­cu.
U su­sjed­nim dr­ža­va­ma pri­li­ke su sa­svim dru­ga­či­je. U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni već du­go vre­me­na tra­je istin­ska me­đu­na­rod­na kam­pa­nja pro­tiv po­li­ti­ča­ra ko­ji su iza­bra­ni na iz­bo­ri­ma, a ne­ki od njih su ra­ni­je do­la­zi­li na vlast i sa nje si­la­zi­li u skla­du sa vo­ljom na­ro­da. Ka­ko je mo­gu­će da je ve­ća bu­ka, ve­ći gnjev, vi­še po­mo­ći iz ino­stran­stva i ko­nač­no ve­ću na­rod­nu po­dr­šku ima­la kam­pa­nja opo­zi­ci­je u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, ne­go opo­zi­ci­o­no na­sto­ja­nje u Cr­noj Go­ri? Pa u Re­pu­bli­ci Srp­skoj ni­ti jed­ni iz­bo­ri ni­su pod sum­njom. Ta­mo opo­zi­ci­ja dr­ži vlast u po­la dr­ža­ve, vla­da na ni­vou za­jed­nič­kih usta­no­va BiH. Iako si­ro­ma­šna, ko­rum­pi­ra­na i ne­po­ti­si­tič­ka, Re­pu­bli­ka Srp­ska dje­lu­je kao iz­log de­mo­kra­ti­je u od­no­su na Đu­ka­no­vi­ćev po­li­tič­ki za­bran (u šta se pre­tvo­ri­la sta­ra evrop­ska cr­no­gor­ska dr­žav­nost). Pri­tom, za raz­li­ku od Cr­ne Go­re, Srp­ska (pa i BiH), „Re­pu­bljik Ko­so­va“ i Ma­ke­do­ni­ja ima­ju na raz­li­či­te na­či­ne ugro­žen sta­tus i ma­nje-vi­še ne­ja­snu dr­žav­nost. Ni­ko ne pi­še na na­slov­nim stra­ni­ca­ma al­ban­skih no­vi­na u Pri­šti­ni o mo­gu­ćem hap­še­nju Alj­bi­na Kur­ti­ja ili za­bra­ni „Sa­mo­o­pre­dje­lje­nja“. To je le­gi­tim­na op­ci­ja oko ko­je se uje­di­nju­je opo­zi­ci­ja. Ba­ca­nje su­zav­ca u par­la­men­tu za­i­sta je eks­trem­na op­ci­ja i, po­što „Sa­mo­o­pre­dje­lje­nje“ ni­je stran­ka ugro­že­nih ko­sov­skih ma­njin­skih za­jed­ni­ca, ta­kav po­stu­pak je ču­dan i za­i­sta na­vo­di na po­mi­sao da je ri­ječ o na­sil­ni­ci­ma ko­ji se bo­je su­da za rat­ne zlo­či­ne, ili o su­ma­nu­tim šo­vi­ni­sti­ma ko­ji ra­tu­ju sa srp­skim ‘’ja­fa’’ kek­som, umje­sto, ka­ko ka­žu, sa Ta­či­je­vom dik­ta­tu­rom. Još je ma­nje upo­re­div slu­čaj Ma­ke­do­ni­je. Ta dr­ža­va je pred ras­pa­dom, ugro­ža­va je bez pre­ki­da bar je­dan od če­ti­ri su­sje­da. Iako u od­no­su na Sr­be u Cr­noj Go­ri ima­ju da­le­ko vi­še pra­va i pu­nu rav­no­prav­nost (ina­če sa ma­njim udje­lom u ukup­nom sta­nov­ni­štvu) ta­mo­šnji Al­ban­ci su u ne­ko­li­ko pri­li­ka do­ve­li Ma­ke­do­ni­ju na ivi­cu ra­ta. U sa­moj ze­mlji po­dje­la iz­me­đu vla­da­ju­ćeg VMRO i opo­zi­ci­o­nih So­ci­jal­de­mo­kra­ta do­ve­la je u vi­še pri­li­ka do vi­še­ne­djelj­nih iz­u­zet­no na­pe­tih de­mon­stra­ci­ja. Sve to u ze­mlji ko­ja ima ve­ći pri­vred­ni rast od Cr­ne Go­re, br­že se od nje re­for­mi­še i mi­je­nja­la je vlast na iz­bo­ri­ma...
In­ci­dent u par­la­men­tu Cr­ne Go­re je na­rav­no ne­pri­ja­tan i tre­ba ga osu­di­ti... Me­đu­tim, on ot­kri­va pri­ro­du stvar­nog sta­nja u Cr­noj Go­ri. Dio gra­đa­na, ko­ji ima pred­stav­ni­ke u par­la­men­tu, pre­ko njih je skan­di­ra­njem čo­vje­ku - ko­ji je se­be pred­sta­vio kao ve­ćeg i zna­čaj­ni­jeg od svo­je dr­ža­ve - upu­tio jed­nu po­ru­ku. Ta po­ru­ka je oštra, uvre­dlji­va i gor­ka. Bio je to krik ono­ga ko uka­zu­je na bo­li Cr­ne Go­re. Oni što ću­te (a ne pri­pa­da­ju gru­pi ne­ko­li­ko hi­lja­da po­vla­šće­nih) mo­žda ta­ko­đe osje­ća­ju bol, ali je on ta­ko ve­li­ki i sve­o­bu­hva­tan da ne mo­gu vi­še ni da vi­ču. Isti­na je da lje­ka­ri na boj­nim po­lji­ma i u ne­sre­ća­ma za te­že slu­ča­je­ve sma­tra­ju one ko­ji bez­volj­no ili be­svje­sno le­že od onih ko­ji se pre­vi­ja­ju i tra­že po­moć. U ze­mlji u ko­joj su pod sum­njom po­pis, iz­bo­ri, par­la­men­ta­ri­zam, pri­vre­da... Gdje je ko­rup­ci­ja si­stem­ska i tra­ju kam­pa­nje mr­žnje i asi­mi­la­ci­je iza ko­jih sto­ji vla­da... Bunt, po­seb­no onaj ko­ji je za­ko­nom do­zvo­ljen, čak i ako je ne­u­lju­dan i prost, ima smi­sao. Mo­gao bi da pro­bu­di bi­ra­če onih stra­na­ka ko­ji bi da mi­je­nja­ju ono­ga ko gri­je­ši ta­ko što mu se pri­dru­že; one lje­ka­re ko­ji bi naj­te­žu bo­lest da li­je­če vi­ta­mi­ni­ma.
Na dru­goj stra­ni re­ak­ci­ja Mi­la Đu­ka­no­vi­ća je ta­ko­đe va­žan pu­to­kaz. Ljut­nja, ner­vo­za i ogo­če­nje po­ka­zu­ju da je i sâm svje­stan da je nje­go­va vlast, i bez opo­zi­ci­je, isto­rij­ski odav­no pre­ži­vje­la i da, sim­bo­lič­no re­če­no, tro­ši tu­đi man­dat.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)