Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Za­što sam sa­če­kao da ka­žem ko­ju o ve­li­čan­stve­noj po­bje­di stri­ka Mi­la ma­ni­to­ga na ko­joj mu ovom pri­li­kom če­sti­tam, jer gdje ćeš či­sti­je po­bje­de od po­šte­no ku­plje­nog gla­sa?!
Ma, či­sti­ja je i od su­ze Alek­san­dra Vu­či­ća dok ma­zi pre­pla­še­nu dje­cu po Ni­šu, obe­ća­va­ju­ći im da će naj­ka­sni­je za dvi­je, dvi­je i po go­di­ne sa­svim si­gur­no ima­ti pet go­di­na uko­li­ko da­nas ima­ju tri ili ne­što ma­nje, pa čak odvo­ji i ko­ji mi­nut da ma­li­ša­ni­ma iz­re­ci­tu­je one div­ne dje­či­je: „Gdje god na­đeš zgod­no mje­sto- te­me­ljac po­sa­di”; „Bo­ti­ću- ša­re­ni­ću ho­di me­ni va­mo” i „Za­kleo se bum­bar u cvet i u med da će u Sr­bi­ji in­ve­sti­to­ra bi­ti po­du­ga­čak red...”
Da­kle, sa­če­kao sam ko­ji dan da mi po­u­ze­ćem stig­nu tra­skrip­ti raz­go­vo­ra te­ro­ri­sta ko­ji su te iz­bor­ne no­ći spre­ma­li kr­vo­pro­li­će u Cr­noj Go­ri, ko­je mo­že­te do­bi­ti i na kuć­nu adre­su, uz na­po­me­nu ko­ja vam ver­zi­ja tre­ba!?
Ne te­ro­ri­ste već tran­skrip­te, ma­da je mo­gu­će na­ru­či­ti i te­ro­ri­ste s ob­zi­rom na od­lič­ne od­no­se i isti ka­lup on­da­šnjeg i ov­da­šnjeg pre­mi­je­ra.
I sti­gli su, ko­nač­no, bes­po­go­vor­no po­tvr­đu­ju­ći da se u Pod­go­ri­ci za­i­sta spre­mao sce­na­rio stra­šni­ji i od onog da se Vu­čić lič­no mi­mo­i­đe sa dva šle­pe­ra u fa­mo­znim tu­ne­li­ma Ko­ri­do­ra 11, vo­ze­ći oba is­tov­re­me­no u su­prot­nim prav­ci­ma.
Evo i in­te­gral­ne ver­zi­je, bez za­re­za is­prav­ke, uz na­po­me­nu da ni­je za one sa sla­bi­jim sr­cem i gla­sa­če DPS-a i SNS-a.
-Ha­lo, MUP Cr­ne Go­re?
-Jes’! Ko sme­ta u ove sa­te, oca mu oči­njeg je.em?!
-Pred­vo­di­nik te­ro­ri­sta iz Sr­bi­je, iz­vi­ni­te na smet­nji, mo­lim vas, sa­mo da pro­vje­ri­mo da li nas pri­slu­šku­je­te, ili da pri­ča­mo slo­bod­no?
-A, pri­čaj, ja­dan, kol­ko ‘oćeš, ja sam na pa­u­zu, a Ba­nji­ša ka­sni ka va­zda, ode do kla­di­o­ni­ce da upla­ti ti­ket pri­je po­la sa­ta i još ga ne­ma, no­ge slo­mio da­bog­da!
-Mi bi­smo da iz­vr­ši­mo te­ro­ri­stič­ki na­pa­da uko­li­ko Mi­lo po­bi­je­di, zna­te, dva­de­se­tak nas je, ali sla­bo po­zna­je­mo grad, pa ako bi mo­gao da nas sa­če­ka ne­ko od va­ših ili iz Tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je Cr­ne Go­re, bi­će­mo na...
-A, u ko­li­ko sti­že­te, ne­sre­će?!
-Pa, ne­gdje zo­rom, da se na vri­je­me sa­kri­je­mo i za­u­zme­mo po­lo­ža­je po gra­du...
-Zo­rom?! Ni­je­ste vi te­ro­ri­sti no bu­da­le! Đe zo­rom, bre, ni­je dan zec- ne­će po­bjeć ni­đe?!
-Da se in­fil­tri­ra­mo dok grad još spa­va, ra­zu­mi­je­te?!
-Eto, sam li­je­po ka­žeš „Dok grad još spa­va”, a pi­taš ima li ko da vas sa­če­ka?! Do­ša bih ja, Ostro­ga mi, al ako mo­že­te ika­ko da po­mje­ri­te za 12 sa­ti i da bu­de­te ne­đe u cen­tru, u one ka­fi­će do­lje kod...
-Ka­sno nam je to. Po re­du vo­žnje voz sti­že u pet iz­ju­tra, pa i ako ma­lo oka­sni eto nas do šest, a vu­če­mo i go­mi­lu ne­kog oruž­ja sa so­bom i ma­ski­ra­ni smo pri­de, ni­je baš aut­fit za ka­fić...
-Vi­di, po­ne­kad ti ja ma­lo i tak­si­ram, ona­ko u slo­bod­no vri­je­me kad ne pra­tim ove avet­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, pa ako vam je baš “še­ćer u vo­du” mo­gu vas ja sa­če­kat i pro­vest ma­lo po gra­du, a..?
-Od­lič­no! Mo­že­mo li sta­ti nas 20 i ne­što la­kog i te­škog na­o­ru­ža­nja kod Vas u auto?!
-Aj­de, ne ave­taj, bu­da­lo, đe ne mo­že­te, pa ja u “audi” spa­ku­jem i po 30 Si­ri­ja­ca, a đe ne­ću 20 te­ro­ri­sta?! Vje­ruj mi da vam ne bih ni eura uzeo, ali mo­ram jed­no 1.000, tek za go­ri­vo, tro­ši ko „la­da”, raz­je.aše mi la­me­lu oni Si­rij­ci, sve ga će­ram po ne­kim ču­ka­ma, a on nje­žan, za grad­sku vo­žnju, al’ da ti ne pri­čam sad svo­ju mu­ku, sni­ma se, pa, ra­zu­mi­ješ...
-Da­kle, Vi nas če­ka­te, raz­ve­ze­te po gra­du, mi za­u­zme­mo po­lo­ža­je i uve­če pu­ca­mo, za­u­zi­ma­mo zgra­du vla­de, hap­si­mo Đu­ka­no­vi­ća?
-Ma, mo­že sve, al’ bo­jim se da će to pu­ca­nje ma­lo uti­cat na ci­je­nu, pa da re­če­mo nek bu­de 1.500 eura, mo­že?!
-Ma, mo­že, no­vac ni­je pro­blem, va­žno je sa­mo da osu­je­ti­mo si­gur­nu, či­stu i po­šte­nu Mi­lo­vu po­bje­du...
-E, vi­di, ne re­koh ti, mo­že li to oruž­je u kri­lo kod vas, pun mi ge­pek ne­kih gla­sač­kih li­sti­ća, evo Ba­nji­ša i ja gla­sa­mo od šest po­pod­ne i pre­ma pr­vim pro­cje­na­ma iz­gle­da da Mi­lo ubje­lji­vo po­bje­đu­je, ma­da je ona bu­da­la na jed­nom za­kru­ži­la opo­zi­ci­ju, po­mi­je­šao li­stić i ti­ket pa po­gre­šno ti­po­vao, ha­hah­hah...
-Uf, to će mo­žda bi­ti pro­blem, osim ako ne­ma­te ku­ku na „audi­ju” jer vu­če­mo i jed­nu ha­u­bi­cu, nek se na­đe ako zo­lja­ma ne us­pi­je­mo da sru­ši­mo re­žim?!
-Ček, ček, evo ga Ba­nji­ša, ja ne­mam, al’ da pi­tam nje­ga! Osta­ni na ve­zi i za­pi­suj sve što go­vo­ri­te da nam što od te­ro­ri­stič­kih pla­no­va ne pro­mak­ne?!
-Evo me, bra­te, ima­te sre­će, ima Ba­njo ku­ku na dži­pa i ho­će da po­mog­ne, du­ša ti je to od čo­vje­ka, va­zda se sva­kom na­đe u ne­vo­lji da mu je na­pra­vi! Nje­mu ne mo­ra­te ni­šta, či­sto za du­van, va­lja se, a pu­ši ave­ti­nja ne­ke sku­pe, pa­klo 500 eura, pa ako mo­že za boks, a?
-Do­go­vo­re­no! Da­kle, vi­di­mo se iz­me­đu pet i šest na že­lje­znič­koj, po­pi­je­mo ka­fu i ide­mo po gra­du, do­go­vo­re­no?!
-Sve smo ra­zu­mje­li, bu­di­te bez bri­ge, do­bro nam do­šli, pa da sa sre­ćom opo­sli­te taj te­ro­ri­zam!
-Ve­li­ko hva­la! Sad mi je lak­nu­lo, stra­ho­va­li smo da će­te nas ot­kri­ti i da će pro­pa­sti či­tav ko­mad u re­ži­ji na­ših i va­ših, a to­li­ko smo uvje­žba­va­li da su nas po­zi­va­li i na bis!
-Ni­šta mi se ti ne sje­ki­raj, bra­te, kad se sa mnom ne­što do­go­vo­riš ra­ču­naj da je to za­vr­še­no, jer što ima­mo ako ne­ma­mo ri­ječ i obraz?!
-Baš ta­ko! Vi­di­mo se on­da uju­tru, pa ide­mo po do­go­vo­ru...
-Aj, po­či­ni­te ma­lo, dug je dan sju­tra pred va­ma, bo­ga­mi, va­lja vam za­vr­ši­ti sve i po­bjeć na­zad, bez ako vas kao uhap­si­mo, ha­ha­hah...a va­lja i Ba­nji­ši i me­ne gla­sat i slu­šat ove ve­ze, sva­ka­kvih da­nas ima, ra­zu­mi­ješ, očas se ka­kvi te­ro­ri­sti na­vr­zmu ako sa­mo na mi­nut osta­viš slu­ša­li­ce i otr­čiš do ka­fi­ća, ka da zna­ju da ni­je­si tu, oca im ban­dit­skog!
-La­ku noć, pri­ja­te­lju, vi­di­mo se sju­tra on­da!
-Va­la i va­ma, mom­ci! Ne­go, ako vas ne po­hap­si­mo mo­že­mo vas Ba­njo i ja po­vest uve­če kad opo­sli­te sve, do­ve­šću ja ma­log da slu­ša mje­sto me­ne, i ova­ko pre­no­si maj­ci sve što ka­žem, tre­ba­lo je ja to da bi­jem ka ovu opo­zi­ci­ju na mi­tin­ge, al’ sve mi ne­što žao, a i na nje­ga uzmem 250 eura za glas, ima još sa­mo 14 go­di­na do pu­no­ljet­stva pa mu da­li pra­vo gla­sa na obraz...
-Pa, mo­že, do­go­vo­ri­će­mo se sju­tra...
-Aj, sa­mo...no­ću sla­bi­je vi­dim kad vo­zim, a i „audi” mi ne­što vi­še tro­ši po mra­ku, ta­ko bi to bi­lo 2.000 eura, a do­tad će i ge­pek bi­ti pra­zan pa mo­že­te oruž­je u nje­ga ka lju­di, a ka­fa u Bi­je­lo Po­lje na Ba­nji­šin i moj ra­čun, a?