Autor: Dra­gan Bur­sać

Ima li išta bit­ni­je za gra­đa­ne Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne od bor­be iz­me­đu Ha­ru­ki­ja Mu­ra­ka­mi­ja i Bo­ba Di­la­na za No­be­la? Na­rav­no da ima.
U na­šoj hi­per-sre­đe­noj ze­mlji, ko­joj po stan­dar­du do­ne­kle mo­že pa­ri­ra­ti sa­mo Nor­ve­ška, po­li­tič­ki edu­ko­va­ni gra­đa­ni, pod­ma­za­ni hi­lja­du­go­di­šnjom de­mo­kra­ti­jom, od­lu­či­li su da iza­đu na uli­ce i da­ju po­dr­šku sla­bo raz­vi­je­nim i za­o­sta­lim Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma u ve­zi s pred­sto­je­ćim iz­bo­ri­ma.
Hi­la­ri ili Tramp, ko­tr­lja se sa­ra­jev­skom ko­tli­nom. Či­ni se da je či­tav svi­jet za­stao i da će se na po­te­zu od sa­ra­jev­ske ka­te­dra­le do spo­me­ni­ka Ga­vri­lu Prin­ci­pu u Lu­ka­vi­ci od­lu­či­ti ko će bi­ti 45. ame­rič­ki pred­sjed­nik.
U du­hu de­mo­krat­ske tra­di­ci­je, je­dan dio gra­đa­na sto­nog Sa­ra­je­va po­dr­žao je de­mo­krat­skog kan­di­da­ta Hi­la­ri Klin­ton, dok je dru­gi dio uz nje­nog opo­nen­ta, re­pu­bli­kan­ca Do­nal­da Tram­pa. Ovi dru­gi su ta­ko­đe iz Sa­ra­je­va, ali to ne pri­zna­ju, pa im se dio gra­da zo­ve Is­toč­no Sa­ra­je­vo.
I ima li lu­đih lju­di od Hi­la­ri i Do­nal­da? Znam, znam, re­ći će­te, ima onih 300 mi­li­o­na Ame­ri­ka­na­ca, ko­ji su do­zvo­li­li sa­mi se­bi da bi­ra­ju iz­me­đu lo­po­vlu­ka i lu­do­sti. Ali, ima­li li lu­đih od njih? Sva­ka­ko da ima. To su svi sil­ni ho­bi­sti, aso­ci­jal­ni do­ko­nja­ci, pro­fe­si­o­nal­ni ka­fan­ski ana­li­ti­ča­ri i svi osta­li ko­ji na­pr­đu­ju i iz­no­se svo­je sta­vo­ve “za” i “pro­tiv” Hi­la­ri­tram­po­ma­ni­je.
Ima li lu­đih od njih? Da­bo­me da ima. Eto, u glav­nom gra­du na­še pu­sta­hi­je, u toj sa­ra­jev­skoj ko­tlo­ni, dal’ zbog va­zdu­ha, nad­mor­ske vi­si­ne ili pod­zem­nih vo­da, tek na­rod hu­di ima be­smi­slen obi­čaj da se nad­gor­nja­va oko stva­ri ko­je ga se NI­KA­KO ne ti­ču. Na sto­ti­ne bes­po­sle­nih bu­da­li­ca, ovaj vi­kend, no­si­će u jed­noj bal­kan­skoj vu­ko­je­bi­ni Do­nal­do­ve i ma­ji­ce Hi­la­ri Klin­ton, iz jed­nog je­di­nog raz­lo­ga - UZ KLI­NAC ONIM DRU­GIM.
Sad će se po­ne­ko na­ći pa­me­tan, pa re­ći ka­ko je raz­log lud i ne­ra­ci­o­na­lan, ali, kad je išta pod ovim na­šim svo­dom ura­đe­no zbog ra­zu­ma i ra­ci­o­nal­no­sti?
U ze­mlji ko­ja ku­bu­ri sa pred­sta­vom Oli­ve­ra Fr­lji­ća i pri­vat­nim ži­vo­tom Bran­ka Mi­li­će­vi­ća, ali­as Koc­ki­ce, u ze­mlji, gdje ta­ti­ni si­no­vi, kao na ša­hov­skoj ta­bli ubi­ja­ju pje­ša­ke od kr­vi i me­sa, u ze­mlji gdje ze­mlje i ne­ma, ovaj su­lu­di ga­li­ma­ti­jas emo­ci­ja - UZ KLI­NAC ONIM DRU­GIM, je­di­na je ži­vot­na fi­lo­zo­fi­ja za do­bar dio une­sre­će­nog na­ro­da.
Ni­je, ve­lim, pre­tje­ra­no lju­de bri­ga što im se po­li­ti­ča­ri o nji­ho­vom tro­šku ča­ste naj­no­vi­jim audi­ji­ma i mer­ce­de­si­ma, što se hra­ne ko­li­ko mo­gu i to za dža­ba, pa još i iz­vo­lje­va­ju... Ne sje­ki­ra se na­rod što im de­mo­krat­ski iza­bra­ni fe­u­dal­ci ima­ju mje­seč­na pri­ma­nja u vi­si­ni nji­ho­vih go­di­šnjih (pod uslo­vom da ra­de)... Ma jo­ok, bra­le!
Okre­će se plebs ame­rič­kim iz­bo­ri­ma. To se gra­de te­o­ri­je vje­re i za­vje­re, pak­to­vi isto­rij­skog pri­ja­telj­stva i pra­i­sto­rij­skog ne­pri­ja­telj­stva, to Sr­bi vi­de Tram­pa kao vje­kov­nog za­štit­ni­ka svi­je­tle ko­sov­ske tra­di­ci­je, to Bo­šnja­ci vi­de Hi­la­ri Ro­dam, kao naj­svje­tli­ju po­ve­zni­cu sa­ve­za sa nji­ma...
To se stva­ra hi­ste­rič­na bit­nost od iona­ko ne­bit­nih ži­vo­ta. Hi­la­ri i Tramp. Hi­la­ri i Tramp... hu­či ko­tli­nom.
Jer šta dru­go ra­de Hi­la­ri i Do­nald u svo­jim šta­bo­vi­ma, ne­go po či­tav dan pre­ko ka­me­ra in­sta­li­ra­nih na dro­no­ve pra­te uži­vo sta­nje u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni.
Je.ote, ka­kva Ru­si­ja, EU, Ki­na, ka­kva Sje­ver­na Ko­re­ja, ka­kva Afri­ka i Azi­ja, ka­kva unu­tra­šnja pi­ta­nja Ame­ri­ke. Naj­bit­ni­je je pred­sjed­nič­kim tak­ma­ci­ma ču­ti šta mi­sle o nji­ho­vim kam­pa­nja­ma Ner­ko iz Ne­dža­ri­ća i Mi­li­sav sa Pa­la. To je od isto­rij­ske va­žno­sti za ame­rič­ku na­ci­ju. Na stra­nu sad te tri­vi­jal­no­sti, što Ner­ko i Mi­li­sav u ži­vo­tu ni­su vi­dje­li ame­rič­ki pa­soš, a ka­mo­li Ame­ri­ku. Na stra­nu, što ni­ti ima­ju rod­bi­ne, ni­ti po­zna­ju ne­ko­ga ko ima rod­bi­nu u USA, tek njih dvo­ji­ca, kao svi­je­tli pri­mje­ri “gra­đan­ske za­bri­nu­to­sti” iz­la­ze da po­dr­že ame­rič­ke pred­sjed­nič­ke kan­di­da­te.
Jel’ mo­že­te vi to da za­mi­sli­te?! U stva­ri, ne mo­ra­te, sa­mo pro­še­taj­te pa po­gle­daj­te.
Ima onaj div­ni film, fik­ci­ja Bo­ži­da­ra Ni­ko­li­ća “Tri kar­te za Ho­li­vud” gdje se ne­ko se­lo u na­šoj pri­pi­zdi­ni za vri­je­me ku­ban­ske kri­ze ‘62 po­di­je­li­li na pri­sta­li­ce Ke­ne­di­ja i Hru­ščo­va. Iz­bi­la na kra­ju op­šta tu­ča, a tri dje­ča­ka su u toj rap­so­di­ji glu­po­sti že­lje­la sa­mo jed­no, da ku­pe kar­te i zbri­šu za Ho­li­vud. Jer fa­bri­ka sno­va im se uči­ni­la re­al­ni­ja, si­gur­ni­ja i nor­mal­ni­ja, od nji­ho­ve su­lu­de re­al­no­sti.
Sje­ćam se, kri­ti­ka je naj­vi­še za­mje­ri­la re­di­te­lju na po­ja­ča­nim hi­per­bo­la­ma, jer ko bi­va, sve je mo­gu­će, ali da se baš u se­lu na kra­ju svi­je­ta di­je­le zbog Hru­ščo­va i Ke­ne­di­ja, ne ide, bra­te.
E, pa, kri­ti­ča­ri, do­bro do­šli u je­se­nje Sa­ra­je­vo 2016.
Ima da ima. Sve­ga. Ima ba­ba sa ce­ge­rom sa pi­ja­ce i ma­lo pro­ki­slog po­vr­ća, ko­je ho­da­ju oko ka­te­dra­le u XXL ma­ji­ca­ma sa li­kom Hi­la­ri Klin­ton. Ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra da­lje, opet djed- čet­nik, ko­ji će sva­ke se­kun­de ba­ci­ti ka­ši­ku i oti­ći bo­gu na isti­nu, na­vu­kao pre­ko gu­nja t-shirt sa Tram­po­sla­vom.
U sve­op­štoj hi­per­pro­duk­ci­ji lu­di­la, osta­li su nor­mal­ni je­di­no psi lu­ta­li­ce ko­ji u hor­da­ma trč­ka­ra­ju Sa­ra­je­vom. Ali i oni glad­ni, pa na­pa­da­ju lju­de. Ko će po­bi­je­di­ti, vi­dje­će­mo.
Mi­slim na Hi­la­ri i Do­nal­da. Lju­di su odav­no iz­gu­bi­li. Ne od ne­sreć­nih ke­ro­va, ne­go od sa­mih se­be. Iz­gu­bi­li su ne­gdje us­put bit­ku za zdrav ra­zum.
Sa­mo u pri­či ne­ma onih dje­ča­ka, iz­bje­gli­ca iz be­smi­sla, što bi re­kao kan­ta­u­tor pa­to­sa Ba­la­še­vić. E, oni su ili odav­no po­bje­gli u ne­ki svoj lič­ni Ho­li­vud ili za­tvo­re­ni i skraj­nu­ti od su­ro­ve lu­de re­al­no­sti ži­ve svo­je ma­le iz­ma­šta­ne ho­li­vud­ske ži­vo­ti­će.
Za to vri­je­me, re­al­no­sti uz kli­nac i onim “dru­gim” uz kli­nac, Sa­ra­je­vo, ko­bi­va, od­lu­ču­je ko će bi­to no­vi ame­rič­ki pred­sjed­nik.
wwwbu­ka.com