Car Du­šan no­sio ju je u rat po­sta­vlja­ju­ći je na ras­ko­šno ose­dla­nog ko­nja. Ku­da je iko­na na ko­nju išla, tu­da su išli i voj­ska i car, i dok je Pre­sve­ta bi­la sa nji­ma, ne­pri­ja­telj je po­bje­đi­van. Iz­ne­na­da je ne­stao konj i iko­na sa njim, a ubr­zo, po­tom, car Du­šan je umro i srp­sko car­stvo se ra­su­lo.
Iko­na Pre­sve­te, no­še­na ko­njem, osva­nu­la je jed­nog ju­tra pred vra­ti­ma Hi­lan­da­ra. Mo­na­si su je sve­ča­no uni­je­li u ma­na­stir i po­sta­vi­li u ol­tar. Pred ka­pi­jom, na mje­stu na ko­me su pro­na­šli iko­nu i ko­nja, po­di­gli su krst i po­sta­vi­li ko­pi­ju iko­ne, a po­red nje na zi­du na­sli­ka­li ko­nja s iko­nom na se­dlu i voj­sku ka­ko ide u boj.
Ču­da iko­ne Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce tu se ni­je­su za­vr­ši­la. Ka­da je u Hi­lan­da­ru umro igu­man, bra­ti­ja du­go ni­je mo­gla da se slo­ži oko iz­bo­ra no­vog. Jed­nog ju­tra iko­na Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce osva­nu na igu­ma­no­vom mje­stu.
Mo­na­si po­mi­sli­še da ju je pre­nio ne­ko od njih i vra­ti­še je u ol­tar. Po­no­vi­lo se to ne­ko­li­ko pu­ta, dok se Pre­sve­ta ni­je ja­vi­la jed­nom od mo­na­ha i re­kla: „Ja že­lim da bu­dem igu­ma­ni­ja u ovom ma­na­sti­ru, ne­ka vi­še mo­ju iko­nu ne pre­mje­šta­ju”. Od ta­da je u ma­na­sti­ru Hi­lan­dar igu­man, od­no­sno igu­ma­ni­ja, Pre­sve­ta Bo­go­ro­di­ca. Igu­ma­na vi­še ne bi­ra­ju, već epi­sko­pe i to dva ko­ji sve pro­ble­me rje­ša­va­ju za­jed­no.
I da­nas sto­ji sve­ta iko­na Tro­je­ru­či­ca na svom mje­stu do igu­ma­no­vog sto­la. Mo­na­si pred sva­ku Bož­ju slu­žbu uzi­ma­ju od nje bla­go­slov, kla­nja­ju joj se i cje­li­va­ju je. Ako ko kre­ne na put, ili ma ka­kvo po­slu­ša­nje, tra­ži bla­go­slov od Pre­sve­te pre­ko Nje­ne sve­te iko­ne. Ona je no­še­na u Ru­si­ju 1656. go­di­ne. Tu je i ko­pi­ra­na, a ko­pi­ja se i da­nas na­la­zi u Mo­skvi, u jed­noj cr­kvi po­red ri­je­ke Mo­skve.
Iko­na Tro­je­ru­či­ca je naj­ve­ća sve­ti­nja srp­skog na­ro­da i sva­kog pra­vo­slav­nog hri­šća­ni­na. Po­štu­je je ci­je­li hri­šćan­ski svi­jet. Sva­ki vje­ru­ju­ći Sr­bin tre­ba­lo bi u svom do­mu da ima ko­pi­ju iko­ne Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce. Po­red ori­gi­na­la po­sto­je i dru­ge iko­ne na ko­ji­ma je Pre­sve­ta pri­ka­za­na sa tri ru­ke. One su uglav­nom na­sta­le kao iz­raz ne­iz­mjer­ne za­hval­no­sti Bo­go­ro­di­ci za uka­za­nu po­moć i mi­lost...
Ko­li­ko su iko­ne mi­stič­ne tvo­re­vi­ne go­vo­re nam i mno­ga da­na­šnja svje­do­čan­stva o to­me da je pro­pla­kao Sve­ti­telj ili Sve­ti­telj­ka či­ji se lik na­la­zi na njoj, u ne­kom od na­ših mno­go­broj­nih ma­na­sti­ra i cr­ka­va. Po­sled­nji za­bi­lje­že­ni slu­čaj do­go­dio se u cr­kvi sve­tih mu­če­ni­ka Flo­ra i La­vra u Li­plja­nu, na Ko­so­vu, 12. apri­la, na Us­krs 2004. Ovaj do­ga­đaj, ko­ji hi­lja­de vjer­ni­ka ni da­nas ne osta­vlja rav­no­du­šnim, jer se vje­ru­je da li­pljan­ska iko­na Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce sa Hri­stom u na­ruč­ju sa­da či­ni ču­da: po­ma­že ne­sreć­ni­ma i bo­le­sni­ma, pr­vi je pri­mi­je­tio pro­to­je­rej Ran­đel De­nić. U nje­mu je, kao i u osta­li­ma ko­ji su pre­ži­vje­li na­si­lje Šip­ta­ra nad Sr­bi­ma 17. mar­ta tih da­na ti­njao ne­mir. Ali sve se pro­mi­je­ni­lo u su­bo­tu po­pod­ne, pred Us­krs. Ta­da je na iko­ni ko­ja se na­la­zi na iko­no­sta­su i ko­ju već du­go po­drob­no gle­da i po­zna­je sva­ki trag ki­či­ce na njoj, vi­dio no­vi „po­tez” du­ga­čak dva­de­set sen­ti­me­ta­ra.
Trag se po­ja­vio is­pod de­snog oka Bo­go­ro­di­ce u tre­nut­ku ka­da je pa­ro­hij­ski sve­šte­nik De­nić pred iko­nom iz­go­vo­rio mo­li­tvu: „Pre­sve­ta Bo­go­ro­di­ce spa­si nas”.
Sve­šte­nik je od­mah po­zvao vjer­ni­ke, ubr­zo su se tu stvo­ri­li i no­vi­na­ri i ni­ko ni­je po­re­kao da se na iko­ni ja­sno vi­di trag, kao od su­za, ko­ji po­la­zi iz de­snog oka i pre­la­zi pre­ko obra­za Maj­ke Bož­je...
He­mij­ski sa­stav ulja­stih ma­te­ri­ja ko­je su struč­nja­ci na­la­zi­li na iko­na­ma je sli­čan sun­co­kre­to­vom ili ma­sli­no­vom ulju, ali to ni­je ni sun­co­kre­to­vo ni ma­sli­no­vo ulje. Ana­li­ze ma­se­nim spek­to­gra­fom i osta­lim apa­ra­ti­ma i teh­ni­ka­ma ko­je se pri­mje­nju­ju u nu­kle­ar­noj he­mi­ji, po­ka­zu­ju da sva­ka pro­pla­ka­la iko­na pro­iz­vo­di ma­te­ri­ju dru­ga­či­jeg he­mij­skog sa­sta­va. Ne­vje­ro­vat­no!
Upam­ćen je i do­ga­đaj iz vre­me­na gra­đan­skog ra­ta u Grč­koj.
Ta­da je gru­pa po­bu­nje­ni­ka ušla u ma­na­stir i po­če­la pljač­ku u ma­na­stir­skom skla­di­štu i ri­zni­ci. Je­dan od njih ugle­dao je neo­bič­nu že­nu ka­ko obi­la­zi ma­na­stir i ula­zi u cr­kvu.
Pre­tra­ži­li su cio hram, ali ni­ko­ga ni­su na­šli. Po­tom su ugle­da­li iko­nu Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce, dok je vo­đa po­bu­nje­ni­ka na­re­đi­vao da po­ku­pe dra­go­cje­no­sti iz cr­kve, dok je on po­šao da ski­ne na­kit sa iko­ne.
Čim je do­ta­kao iko­nu po­čeo je da se tre­se i iz­be­zu­mljen za­va­pio: „Bje­ži­mo odav­de!”
Svi su ne­tra­gom po­bje­gli, a hi­lan­dar­sko bla­go je osta­lo ne­tak­nu­to.(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić