Ba­koč, Cr­no­je, Di­njo, Du­me­lja, Đe­ka, Go­jak, Gor­či­lo, Ma­ljo­ta, Mr­ko­nja, Mo­jaš, Šo­ro, Šu­jo, Ze­len, Zr­no, Ar­va­nit, sa­mo su ne­ka od mu­ških ime­na ko­ja su za­stu­plje­na na pro­sto­ru Cr­ne Go­re. Ne­ri­jet­ko je bi­lo da se mu­škoj dje­ci da­ju ime­na Ja­blan, Go­lub, La­bud, dok su da­nas znat­no če­šća Vuk i Lav. Cr­no­gor­ska tra­di­ci­ja sa so­bom no­si vr­lo in­te­re­sant­na i žen­ska ime­na, ko­ja bi da­na­šnjoj mla­đoj po­pu­la­ci­ji mo­žda dje­lo­va­la i smi­je­šno. Ta­ko su žen­ska dje­ca po ro­đe­nju do­bi­ja­la ime Ćet­na, Fe­mi­ja, Ga­ra, Gro­zda­na, Kok­na, Ko­sa­ra, Lut­ka, So­lu­mi­ja, Vid­na. Ne­ri­jet­ko je bi­lo i da di­je­te do­bi­je ime Gra­na ili Gra­ni­ca, te Je­la, Je­li­ka, Jel­ka, Bor­ka.
Isto­ri­ča­ri i so­ci­o­lo­zi ob­ja­šnja­va­ju da se trend da­va­nja ime­na kroz isto­ri­ju mi­je­njao, te da je sa so­bom no­sio kul­tur­na obi­ljež­ja vre­me­na u ko­jem je bi­ti­sao. Dok su dje­ci ra­ni­je da­va­na tra­di­ci­o­nal­ni­ja ime­na, ko­ja su ne­ri­jet­ko na­sle­đi­va­na od pra­dje­da, dje­da, oca ili pak ne­ke zna­me­ni­te isto­rij­ske lič­no­sti, da­nas ona, ka­ko ob­ja­šnja­va­ju na­ši sa­go­vor­ni­ci, sa so­bom no­se do­zu mo­der­no­sti i uni­ver­zal­no­sti.
Isto­ri­čar prim. mr sci. dr Sma­jo Ša­bo­tić za „Dan” uka­zu­je da su se ime­na kroz isto­ri­ju mi­je­nja­la i da nji­ho­vo mi­je­nja­nje te­če i da­lje. On na­vo­di da po­sto­je kla­sič­na ime­na, ko­ja zo­ve­mo srp­skim, cr­no­gor­skim, al­ban­skim, mu­sli­man­skim, pra­vo­slav­nim, a sve, ka­ko na­vo­di, za­vi­si od kul­tu­re ili sub­kul­tu­re u ko­joj ži­vi­mo.
– Vre­me­nom se da­va­nje ime­na mi­je­nja­lo u skla­du sa sta­no­vi­štem ro­di­te­lja o mo­der­no­sti tih ime­na. Ta­ko se, re­ci­mo, ri­jet­ko mo­že sre­sti ime Haj­ra­din u isla­mu. Sve je vi­še ime­na ko­ja su in­ter­na­ci­o­nal­na i ko­ja sre­će­mo i kod pra­vo­sla­va­ca, i kod ka­to­li­ka, i kod mu­sli­ma­na. Da­nas je u mo­di da se da­ju ta ime­na ko­ja, da ka­žem, mo­gu „pro­ći” i kod pra­vo­slav­nog i ka­to­lič­kog i mu­sli­man­skog na­ro­da – is­ta­kao je Ša­bo­tić.
On ob­ja­šnja­va da je da­va­nje ime­na je­di­no od na­ci­o­na­lih i vjer­skih obi­ljež­ja.
– Ten­den­ci­ja da­va­nja tih uni­ver­zal­nih ime­na je sim­bol ma­ski­ra­nja ili stva­ra­nja jed­na­kih šan­si u svim tim na­ci­ja­ma. Tih kla­sič­nih sta­rih ime­na sve vi­še ne­sta­je. Bu­de ne­ki ta­las ka­da se ona opet vra­ća­ju i ima­ju po­tre­bu da oja­ča­ju ne­ki na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet ko­ji se osje­ti ugro­že­nim, ali je sve ve­ća ten­den­ci­ja da­va­nja uni­ver­zal­nih ime­na – oci­je­nio je za „Dan” Ša­bo­tić.
So­ci­o­log Sr­đan Vu­ka­di­no­vić na­vo­di da u Cr­noj Go­ri po­sto­je ime­na po­put Žan­pjer, Alen De­lon, Vi­ne­tu, po­sli­je ko­jih sli­je­di cr­no­gor­sko pre­zi­me, ocje­nju­ju­ći da je to po­ka­za­telj ido­lo­po­klon­stva pre­ma ne­kim slav­nim lič­no­sti­ma. On po­ja­šnja­va da se trend da­va­nja ime­na mo­že po­ve­za­ti sa kul­tu­ro­lo­škim, tra­di­cij­skim i so­ci­o­lo­škim po­ja­va­ma.
– Pri­je oko 10 go­di­na vla­dao je trend da­va­nja tra­di­ci­o­nal­nih ime­na ko­ja su ve­za­na za isto­ri­ju Cr­ne Go­re, kao što su Nje­goš, Kr­cun, Gvo­zden. Ka­ko je vri­je­me od­mi­ca­lo ka ne­kim tran­zi­ci­o­nim, teh­no­lo­škim i dru­gim do­bi­ma ne­ka­ko je za­stu­plje­ni­je ido­lo­po­klon­stvo pre­ma ne­kim slav­nim, jav­nim lič­no­sti­ma. To po­pri­ma i od­re­đe­na obi­ljež­ja, pa se u Pod­go­ri­ci mo­gu na­ći ime­na dje­ce ko­ja se zo­vu Žan­pjer, Tar­zan, Vi­ne­tu, Alen De­lon. To je od­re­đe­no ido­lo­po­klon­stvo pre­ma oni­ma ko­ji su u šou bi­zni­su, ko­ji su pod svje­tli­ma re­flek­to­ra. Na dru­goj stra­ni, po­sto­ji od­re­đe­no ido­lo­po­klon­stvo pre­ma ro­di­te­lji­ma. Če­sto si­no­vi da­ju ime­na po svom ocu ili dje­du, a ima­mo i si­tu­a­ci­je ka­da ćer­ke da­ju ime­na po svo­jim oče­vi­ma iako no­se dru­ga pre­zi­me­na – iz­ja­vio je „Da­nu” Vu­ka­di­no­vić.
Dug pre­ma tra­di­ci­ji, ka­ko ka­že Vu­ka­di­no­vić, če­sto je raz­log zbog ko­jeg se ro­di­te­lji od­lu­ču­ju za ne­ko ime, sma­tra­ju­ći da zbog to­ga du­ga mo­ra­ju da­ti ime ko­jim se na­sta­vlja taj put i lo­za.
Da­va­nje ta­kvih ime­na, ka­ko sma­tra Vu­ka­di­no­vić, mo­že ugro­zi­ti ne­ko od dje­te­to­vih so­ci­jal­nih pra­va, pa i pra­va na ži­vot.
– Dje­te­tu ka­sni­je osta­je da se no­si sa tim ime­nom i da bu­de iz­lo­že­no ili hva­li ili pod­smi­je­hu ili uz­di­za­nju do ido­lo­po­klon­stva. Dje­ca ko­ja ima­ju ime­na ko­ja su spe­ci­fič­na i neo­bič­na to no­se sa po­no­som, a osta­li gra­đa­ni to pri­hva­ta­ju u du­hu ne­ke raz­li­či­to­sti – na­vo­di Vu­ka­di­no­vić.
Ime­na ko­ja sa­da vi­še ni­je­su ta­ko če­sta u Cr­noj Go­ri su Bla­goš, Bla­ži­ja, Doj­či­lo, Go­ji­slav, Jo­lje, Jo­vaš, Ki­ćun, Mi­ćun. Ra­ni­je su za­stu­plje­ni­ja bi­la ime­na po­put Mi­lo­nja, Mo­jaš, Ni­kac, Pej­čin, Pe­tra­šin, Pre­di­vo­je, Pre­lja, Pre­mo, Pu­ni­ša, Pu­še­lja.
Iako se da­nas žen­skoj dje­ci naj­če­šće da­ju ime­na Je­le­na, Mi­li­ca, Sa­ra, Alek­san­dra, ra­ni­je se mno­go če­šće mo­gla sre­sti Bor­ka, Bo­sa, Bu­da, Bu­di­mir­ka Če­da, Da­ra, Da­rin­ka.A.T.

„Ču­va­ri” od uro­ka

Sr­đan Vu­ka­di­no­vić do­da­je da ne­ki ro­di­te­lji ime­na da­ju i zbog od­re­đe­nih vje­ro­va­nja i su­je­ver­ja. Ta­ko se, ka­ko sma­tra, od­re­đe­na ime­na da­ju zbog su­je­vjer­ja ka­da je u po­ro­di­ci vi­še dje­ce isto­ga po­la ili ka­ko bi se sa­ču­va­la od uro­ka.
– Ni­je ri­jet­ka si­tu­a­ci­ja da tri si­na no­se ime­na Vuk, Vu­či­na i Vu­ko­ta, ili Vu­ko­ji­ca, Ra­do­ji­ca i Mi­lo­ji­ca, ili u slu­ča­ju dru­gog kul­tu­ro­lo­škog ko­da Fa­hru­din, Me­vlu­din i Sa­ba­hu­din. To je ne­što što po­ka­zu­je da ro­di­te­lji ka­da da­ju ime­na svo­joj dje­ci mo­gu ro­bo­va­ti ne sa­mo ido­lo­po­klon­stvu, već i ne­ka­kvim mi­to­ma­ni­ja­ma, pri­ča­ma ko­je su bi­le pre­no­se­ne sa ko­lje­na na ko­lje­no o to­me da ime­na tre­ba za­šti­ti od uro­ka – za­klju­ču­je Vu­ka­di­no­vić.