PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Šo­ba­ji­ći su u ra­to­vi­ma bi­li ve­li­ki ju­na­ci i zbog to­ga su mno­go stra­da­li, a u mi­ru su bi­li pred­u­zi­mlji­vi, do­bri do­ma­ći­ni i ima­li pred­u­zet­nič­kih sklo­no­sti. Šo­ba­ji­ći su bi­li skrom­ni, vri­jed­ni, obra­zo­va­ni lju­di, ko­ji ni­ka­da ni­je­su vo­lje­li da se gor­de i uz­no­se, već su se po­na­ša­li kao lju­di iz na­ro­da, ka­ko je za­pi­sa­no kao obič­ni va­ro­ša­ni srp­ski. Po­tom se na­vo­de nji­ho­ve vi­so­ke mo­ral­ne vri­jed­no­sti, tj. da su „obra­zo­va­ni mo­ra­lom i po­bo­žno­šću, ne zna­ju­ći još ni za ka­kvu po­li­ti­ku, ni za ka­kvo udva­ra­nje, splet­ka­re­nje, i ka­i­ša­re­nje; što je to špi­ju­ni­sa­nje, po­dlost, bi­je­da, na­si­li­je itd. A po ta­da su sve to is­ku­si­li, od zlih pot­pla­će­nih lju­di. I osta­še zdra­vi i ži­vi sve do da­na­šnjeg da­na”. Ka­ko su Šo­ba­ji­ći svo­jim mu­ko­trp­nim ra­dom i umje­šno­šću stva­ra­li do­bre imet­ke to je bio sig­nal po­je­di­nim ka­tun­skim ko­man­di­ri­ma, ko­ji­ma je knjaz Ni­ko­la dao vlast u Nik­ši­ću, da pri­vo­le ili pri­mo­ra­ju Šo­ba­ji­će da od to­ga do­bi­ju za se­be „dio ko­la­ča”.
Od svo­jih pri­ho­da Šo­ba­ji­ći su po­ma­ga­li cr­kvu, ško­le, pro­svje­tu, lju­de u ne­vo­lji, pa su zbog svo­je da­re­žlji­vo­sti i ča­snog ži­vo­ta bi­li iz­u­zet­no po­pu­lar­ni u na­ro­du. Oni su na ucje­ne i pri­jet­nje od­go­vo­ri­li: „Ka­pe­ta­ne, ta­ko se u Tur­skoj ra­di. A ov­dje to­ga ni­je bi­lo. Tu ne­ma sre­će gdje se slo­bo­da ku­pu­je za nov­ce. Ta­ko ka­ži oni­je­ma ko­ji su te k na­ma po­sla­li, ne­će se od nas ome­di­ti...Mi smo vo­je­va­li za slo­bo­du i gi­nu­li, kao i ko­man­dir i dru­gi Cr­no­gor­ci, a što ima­mo to smo ste­kli kr­va­vi­jem tru­dom. Mi da­je­mo ško­la­ma, či­ta­o­ni­ca­ma, dr­ža­vi, cr­kva­ma i na sva­ku pro­svjet­nu usta­no­vu. A cr­no­gor­skim gla­va­ri­ma ko­ji voj­šte na nas, ne da­mo ni ka­me­na u zu­be u ime ot­ku­pa gra­đan­ske slo­bo­de. Pa nek nam ot­mu, ako uz­mog­nu”.
Šo­ba­ji­ći u na­pa­di­ma na nji­hov fi­zič­ki in­te­gri­tet ni­je­su bi­li sa­mi, jer su se sa nji­ma so­li­da­ri­sa­li vi­še sve­šte­ni­ka, uči­te­lja, su­di­ja, ko­man­di­ra, gra­đa­na. Ali, bra­ća Šo­ba­ji­ći ni­je­su htje­li da ih žr­tvu­ju, pa su uglav­nom htje­li da se bra­ne sa­mi. Pop i voj­vo­da Ri­sto Bo­ško­vić iz Bje­lo­pa­vli­ća je jav­no iz­ra­zio sprem­nost da sa svo­ji­ma ple­me­ni­ci­ma po­mog­ne svo­je sa­ple­me­ni­ke Šo­ba­ji­će u od­bra­ni od ne­ko­li­ko ka­tun­skih ko­man­di­ra na­sil­ni­ka sa voj­skom, što je pri­je­ti­lo da ras­plam­sa me­đu­ple­men­ske su­ko­be Bje­lo­pa­vli­ća i Ka­tu­nja­na. I po­je­di­ni ugled­ni Ka­tu­nja­ni su po­dr­ža­li Šo­ba­ji­će, kao ča­sne i ugled­ne lju­de, i osu­di­li po­na­ša­nje vi­še ka­tun­skih ko­man­di­ra. Me­đu nji­ma na­ve­šće­mo ka­pe­ta­na Mi­ma Đu­ka­no­vi­ća, Šu­ta Ro­ga­no­vi­ća i dr. Ov­dje će­mo na­ro­či­to is­tak­nu­ti sta­ro­ga per­ja­ni­ka, ta­da u du­bo­kim go­di­na­ma, Ne­ška Kon­ti­ća iz Pje­ši­va­ca, pro­sla­vlje­nog rat­ni­ka, ko­ji je u bo­je­vi­ma po­sje­kao 25 tur­skih voj­ni­ka. On je pred br­oj­nim oku­plje­nim na­ro­dom u Nik­ši­ću go­vo­rio: „I ja sam Ka­tu­nja­nin i vi­tez, ka’ naj­bo­lji od ti­jeh ko­man­di­ra i dru­gih gla­va­ra uz njih, pa ne kri­vim Šo­ba­ji­ća za pje­sme što me ni­gdje ni­je spo­me­nuo. No bi čud­ni­je bi­lo da bi Šo­ba­jić mo­gao zna­ti da po­me­ne sve za­slu­žne ju­na­ke jed­ne ze­mlje. No smo kri­vi mi je­dan dru­gom što ne­će­mo da ka­zu­je­mo za­slu­ge lju­di, ko­ji ni ni­je­su mi­li. Ko­li­ko me bo­li na­past na po­šte­ne Šo­ba­ji­će ja bih usko­čio u za­tvor k nji­ma i uz njih se bo­rio pro­tiv ko­man­di­ra da imam sna­ge i mo­ći, kao kad sam mla­đi bio. Ali se sva­ka­ko ne bo­jim mno­go od ko­man­di­ra, ni­ti im smi­ju uda­ri­ti. Nji­ma bi mi­li­je bi­lo gi­nu­ti od Tu­ra­ka, po­šte­ni­je, ne­go od bra­će Šo­ba­ji­ća, kao na­sil­ni­ci. Ali oni još ne vje­ru­ju u to, da će im se bra­ća Šo­ba­ji­ći od­u­pri­je­ti na oruž­je. Nji­ma ni­je knjaz re­kao da će­ra­ju Šo­ba­ji­će no sa­mo to: Ni­šić je vaš, će­raj­te iz nje­ga ne­va­ljal­ce. Tu sam bio ka­da je knjaz to go­vo­rio”.
Od­luč­nost Šo­ba­ji­ća da se po sva­ku ci­je­nu bra­ne i ne od­stu­pe od ti­ra­ni­je ko­man­di­ra na­sil­ni­ka, oru­ža­na po­dr­ška Bje­lo­pa­vli­ća u slu­ča­ju na­pa­da na njih, kao i po­je­di­na­ca iz dru­gih kra­je­va uti­ca­lo je da su se ne­ki od tih ko­man­di­ra po­ka­ja­li zbog ne­dje­la, a i osta­li su od­u­sta­li od oru­ža­nog ob­ra­ču­na sa Šo­ba­ji­ći­ma, pa je osta­lo da knjaz do­ne­se ko­nač­nu pre­su­du. I Šo­ba­ji­ći su pi­sa­li knja­zu i ža­li­li se na si­le­džij­sko po­na­ša­nje di­je­la nik­šić­kih ko­man­di­ra pre­ma nji­ma, na­vo­de­ći ka­ko u „isto­ri­ji ne­ma pri­mje­ra na­si­lju ko­je mi da­nas tr­pi­mo od sa­mo­vo­lje ko­man­dir­ske”. Da­lje su pi­ta­li knja­za da li je ovo slo­bod­na Cr­na Go­ra u ko­joj je tre­ba­lo da bu­de za­ga­ran­to­va­na „lič­na slo­bo­da i si­gur­nost sva­kog gra­đa­ni­na tvo­je dr­ža­ve”. Na kra­ju pi­sma su knja­za iz­vi­je­sti­li da ko­man­di­ri ni­je­su htje­li da če­ka­ju nje­gov od­go­vor, iako su bi­li oba­vi­je­šte­ni da su mu se ža­li­li, već su bi­li na­pa­li na nji­ho­vu ku­ću, a da su na­sil­ni­ci od­stu­pi­li tek ta­da ka­da su im se oni su­pro­sta­vi­li oruž­jem „do va­še prav­de i su­da ko­je sko­ro is­če­ku­je­mo”.
Knjaz Ni­ko­la je do­nio oslo­ba­đa­ju­ću pre­su­du za Šo­ba­ji­će: „Šo­ba­ji­ći su se ju­nač­ki bra­ni­li, a ko­man­di­ri su se osra­mo­ti­li, a su­vi­še što ći ih ja ka­zni­ti za nji­ho­vo na­si­lje. A ti Šo­ba­ji­ću idi do­ma kao po­šte­ni po­da­nik moj, i ti i bra­ća tvo­ja, kao slo­bod­ni i po­šte­ni gra­đa­ni i tr­gov­ci slo­bod­ni ste ži­vje­ti u mo­ju ze­mlju gdje vi je vo­lja”.(Na­sta­vi­će se)