Piše: Milica Kralj


Vik­tor Igo Ži­li­je­ti Drue

Da­nas je tvoj pra­znik, si­ro­ti moj an­đe­le, i u sje­ća­nje mi se vra­ća i is­pu­nja­va mi du­šu sve ono do­bro i li­je­po što si uči­ni­la za me­ne. Da bih ti če­sti­tao pra­znik, bi­će do­volj­no da ti na­pra­vim bu­ket od svih div­nih sa­vr­šen­sta­va tvog sr­ca. Naj­ljep­še mi­sli mog ži­vo­ta do­la­ze od te­be.
Mno­go smo pa­ti­li, mno­go smo ra­di­li i mno­go smo se tru­di­li da u oči­ma dra­gog Bo­ga is­ku­pi­mo ono što ni­je bi­lo do­bro u na­šoj sre­ći onim što je bi­lo sve­to u na­šoj lju­ba­vi. Da­nas mo­že­mo mi­sli­ti o na­šoj pro­šlo­sti, ja sa ra­do­šću, ti sa po­no­som.
Svi­jet nas osu­đu­je i ja se bo­jim za nje­ga jer nas on ne „Vo­lim te” je stvo­ri­lo svi­jet
shva­ta. Sa­mo Bog zna šta sam ja za te­be i šta si ti za me­ne. Lju­bav se isto to­li­ko hra­ni po­sma­tra­njem pro­šlo­sti ko­li­ko i te­žnjom za bu­duć­no­šću. Kad se vo­li, sva­ka go­di­na ko­ja pro­ti­če je krak ko­ji se do­da­je Zvi­je­zdi lju­ba­vi. Na­ša već ima šest kra­ko­va.
Za­vr­ši­ću ovo pi­smo sa naj­sta­ri­jom ri­ječ­ju ko­ju su lju­di ima­li u usti­ma, ri­ječ­ju ko­ja je stvo­ri­la svi­jet i ko­ja je stvo­ri­u­la tvo­je sr­ce: Vo­lim te!

Pi­smo Ži­li­jet Drue Vik­to­ru Igou

Lju­blje­ni moj Vik­to­re, da­nas je tvoj pra­znik. Že­lje­la bih da mo­gu da ti ga če­sti­tam do­stoj­no, pri­re­đu­ju­ći ti li­je­po iz­ne­na­đe­nje. Ali ti znaš, moj Vik­to­re, mi smo bo­ga­ti sa­mo u po­e­zi­ji i lju­ba­vi. To bo­gat­stvo ko­je je naj­ve­će bla­go za­lju­blje­nih ne mo­že se ku­pi­ti ni kod jed­nog pro­dav­ca. Za­to , si­ro­ti moj lju­blje­ni, ne da­jem ni­šta—svo­je sr­ce ne mo­gu da ti dam jer je ono tvo­je ot­kad te po­zna­jem, svoj po­gled jer je tvoj ot­kad sam te vi­dje­la, svoj dah jer je tvoj od da­na kad sam ga udah­nu­la ? Svo­ju du­šu ko­ja je tvo­ja od da­na kad si se udo­sto­jio da je uzmeš.
Ne dam ti ni­šta, jer sve je tvo­je.
Ali, ja te vo­lim, vo­lim te to­li­ko da bi sa­ma ova lju­bav bi­la do­volj­na dra­gom bo­gu na tvoj imen­dan.
Usko­ro, ov­de ili ta­mo, bli­zu ili da­le­ko, vo­lim te.

Ed­gar Alan Po – Sa­ri He­len Vit­man

Naj­dra­ža mo­ja He­le­no, to­li­ko mi­la, to­li­ko vjer­na, to­li­ko ve­li­ko­du­šna —
To­li­ko ne­po­ko­le­blji­va onim što bi po­ko­le­ba­lo že­nu an­đe­o­ske ću­di: -
iza­bra­ni­ce mog sr­ca, mo­je du­še, mog uma- ži­vo­te mog ži­vo­ta - du­šo mo­je du­še -dra­ga, naj­dra­ža He­le­no, ka­ko ću ti ikad za­hva­li­ti kao što do­li­ku­je?
Spo­ko­jan sam i mi­ran i mo­rao bih bi­ti sre­ćan da se ni­je na­da mnom nad­vi­la ne­ka čud­na pri­je­te­ća sjen­ka na­do­la­ze­ćeg zla. Uža­sa­va me to što ni­sam kraj­nje sre­ćan čak i kad osje­ćam tvo­ju lju­bav u svom sr­cu. Što bi to mo­glo zna­či­ti?
Mo­žda je to, me­đu­tim, sa­mo ne­iz­bje­žna re­ak­ci­ja po­sle ona­kvih gro­znih uz­bu­đe­nja.
U For­dam vo­zom ko­ji kre­će u 7 sa­ti pi­šem ti ovo da ti po­ka­žem da se ni­sam usu­dio pre­kr­ši­ti obe­ća­nje ko­je sam ti dao. A sad, naj­dra­ža He­le­no, osta­ni mi vjer­na...
Ed­gar Alan Po (1809-1849) naj­tu­žni­ja i naj­ne­o­bič­ni­ja fi­gu­ra ame­rič­ke knji­žev­ne isto­ri­je. Ra­no ostao bez ro­di­te­lja. Sa tri­na­est go­di­na ože­nio se ro­đa­kom Vir­dži­ni­jom Klem, bio je u ve­zi sa Sa­rom He­len Vit­men, ame­rič­kom knji­žev­ni­com. Na­sta­vi­će se