Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Fri­drih Mur­nau je svoj pr­vi film u Ame­ri­ci sni­mio pre­ma Su­der­ma­no­vom ro­ma­nu „Put u Til­zit” i na­zva­lo ga „Zo­ra”. Film „Zo­ra” osvo­jio je Oska­ra kao je­din­stven i umjet­nič­ki film.
„Zo­ra” je ti­pič­no ger­man­ski film, Mur­na­uv­ski sjaj­na vi­zu­el­na sim­fo­ni­ja sa uobi­ča­je­nim pe­ča­tom tra­gič­nog i gor­kog. Svo­jom ne­spu­ta­nom ka­me­rom pre­nio je Mur­nau či­ta­vu jed­nu uli­cu nju­jor­ške pe­ri­fe­ri­je, s nje­nim pro­la­zni­ci­ma, mo­to­ci­kli­sti­ma i tram­vaj­skim ši­na­ma, sa nje­nim ami­bi­jen­tom i at­mos­fe­ram i ta­ko stvo­rio dra­ma­tič­nu sce­nu sa ak­cen­ti­ma ubje­dlji­vog re­a­li­za­ma. Po­zna­va­o­ci i lju­bi­te­lji kom­pro­mi­snih, pa čak i iz­nu­đe­nih od­lu­ka ve­za­nih za fil­mo­ve si­gur­no zna­ju da se kao pr­vi film ko­ji je osvo­jio Oska­ra za naj­bo­lji film uzi­ma­ju „Kri­la” Vi­li­ja­ma Vel­ma­na, a pra­va isti­na je da su tu ti­tu­lu po­ni­je­la dva fil­ma: je­dan je Vel­ma­nov za „film­sko ostva­re­nje”, a dru­gi je „Zo­ra” Fri­dri­ha V. Mur­na­ua, ko­ji je uzeo na­gra­du za „je­din­stve­no i umjet­nič­ko ostva­re­nje”. Ako vam ova dru­ga ka­te­go­ri­ja za­zvu­či in­pre­siv­ni­je, upra­vo to bi mo­glo ob­ja­sni­ti za­što je „Zo­ra” a ne „Kri­la” ostao je­dan od naj­cje­nje­ni­jih fil­mo­va svih vre­me­na. Ri­jet­ko je ko­ji re­di­telj u isto­ri­ji fil­ma do­ži­vio to­li­ke me­ta­mor­fo­ze u svom iz­ra­zu za krat­ko vri­je­me, kao Fri­di­rih Vi­li­jem Mur­nau to­kom dva­de­se­tih go­di­na.
Sve ono što je stva­rao sva­kim no­vim dje­lom do­vo­dio je u pi­ta­nje, pre­va­zi­la­zio ili ne­gi­rao, raz­ot­kri­va­ju­ći se­be u svo­jim sum­nja­ma, di­le­ma­ma i tra­ga­nji­ma za oso­be­nom vi­zi­jom film­skog iz­ra­za. Za ovog ču­ve­nog nje­mač­kog si­ne­a­stu film ni­je ono što je stvo­re­no, već vi­še ono o če­mu ma­šta­mo i što bi­smo že­lje­li da po­stig­ne­mo.
To je sa­mo ot­kri­va­nje sop­stve­nih spo­sob­no­sti, a tu se ni­je mno­go bi­ra­lo — ve­o­ma se ri­zli­ko­va­lo, okru­ži­va­lo pot­pu­nom ne­iz­vje­sno­šću, ali i čvr­stim ubje­đe­njem da film mo­že da iz­ra­zi u sve­mu se­be. Mur­nau se i ni­je sto­ga za­dr­žao na ono­me što je po­sti­gao svo­jim po­zna­tim fil­mom „Po­sled­nji čo­vjek”. Nje­gov re­di­telj­ski po­stu­pak ta­ko­zva­nom oslo­bo­đe­nom ka­me­rom na­vo­dio ga je da u sva­koj te­mi na­la­zi dru­ga­či­ji na­čin pri­stu­pa čo­vje­ku i nje­go­vim eg­zi­sten­ci­jal­nim pro­ble­mi­ma. Bio je za­o­ku­pljen re­al­no­šću i svim onim od če­ga za­vi­si naš ži­vot, po­seb­no unu­tra­šnja rav­no­te­ža i spo­koj­stvo. To je zna­či­lo da se ne mo­že odva­ja­ti ono što je emo­ci­o­nal­no od fak­to­graf­skog, ostva­re­no od ne­re­a­li­zo­va­nog i do­ži­vlje­no od že­lje­nog. Sve je to iz­jed­na­če­no u čo­vje­ko­voj re­al­no­sti ko­ja ne­ma po­tre­be da se de­fi­ni­še na dru­ga­či­ji na­čin ni­ti da joj da­je­mo raz­li­či­te di­men­zi­je. Ali, da bi­smo do­šli do pra­vog uti­ska, lju­di i stva­ri mo­ra­ju da iz­ra­ža­va­ju što ne­po­sred­ni­je i cje­lo­vi­ti­je se­be. To ni­je ta­ko la­ko po­sti­ći, po­go­to­vo ako se ide re­duk­ci­ji objek­tiv­nog svi­je­ta, svo­đe­nju po­ja­va na nji­ho­ve bit­ne ozna­ke Mur­na­ua ne in­te­re­su­ju sit­no­re­a­li­stič­ki pri­zo­ri i sve što ula­zi u film­ski ka­dar mo­ra da ima pu­no svo­je zna­če­nje.
On ti­me ne za­po­sta­vlja at­mos­fe­ru i ne­po­sred­nost, ali se­bi obez­bje­đu­je se­lek­tiv­nost ra­di što pot­pu­ni­jeg pro­u­ča­va­nja ljud­skih emo­ci­ja i po­stu­pa­ka iz ko­jih ne iz­vla­či sa­mo fi­zič­ku rad­nju i spolj­nu dra­ma­tič­nost već i po­e­zi­ju iz tra­gič­nog.
(Na­sta­vi­će se)