Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me


Foks je po­zvao Murnaua u Ame­ri­ku obe­ćav­ši mu ve­li­ki bu­džet i pot­pu­nu umjet­nič­ku slo­bo­du. Murnau je is­ko­ri­stio to da stvo­ri ovo ne­vje­ro­vat­no re­mek-dje­lo i ta­ko do­ka­zao svo­ju re­pu­ta­ci­ju film­skog ge­ni­ja. Čo­vjek mo­ra da do­đe u kon­takt sa sa­mim so­bom, jer bez to­ga ni­je u mo­guć­no­sti da se­be od­re­đu­je i da do­mi­ni­ra nad sa­mom rad­njom. „Zo­ra” je film o toj po­tre­bi za iz­na­la­že­njem po­sto­ja­no­sti u sop­stve­noj pri­ro­di i re­al­no­sti. Da bi čo­vjek do­ži­vio naj­ve­ća is­ku­še­nja ni­su uvi­jek po­treb­ni spek­ta­ku­lar­ni pri­zo­ri i mo­gu­će je to po­sti­ći unu­tar svi­je­ta ko­jeg čo­vjek sam za se­be stva­ra.
Po­vod za ovaj film vi­đen je u jed­noj od Su­der­ma­no­vih pri­ča „Pu­to­va­nje u Til­zit”. U njoj su Karl Ma­jer i Fri­drih Murnau na­šli ono što im je bi­lo po­treb­no — mo­guć­nost da po­ka­žu šta je ljud­sko bi­će i ka­ko ono for­mi­ra svo­je psi­ho­lo­ške re­ak­ci­je i do­la­zi do sta­va ne sa­mo pre­ma se­bi već i pre­ma dru­gim lju­di­ma. Zbog to­ga i ni­su bit­no mi­je­nja­li od­no­se ni­ti kom­po­zi­ci­ju ovog tek­sta.
Njih spolj­ni za­plet ni­kad, u ra­ni­jim fil­mo­vi­ma, ni­je po­seb­no bri­nuo i si­že su shva­ta­li tek kao okvir u ko­me nji­hov iz­raz mo­ra tek da ofor­mi tu že­lje­nu auten­tič­nost. Za njih je do­volj­no ne­ko­li­ko fun­da­men­tal­nih kom­po­nen­ti, ko­je slu­že kao re­flek­to­ri ko­ji osvje­tlja­va­ju ta unu­tra­šnja emo­tiv­na bes­pu­ća da bi se oti­šlo da­lje od psi­ho­lo­ških uti­sa­ka i do­šlo do cje­lo­vi­ti­jeg sa­zna­nja o sa­mim ak­te­ri­ma. Fri­drih Murnau že­li da svo­jom ka­me­rom uči­ni vi­še ne­go što pred­sta­vlja osli­ka­va­nje unu­tra­šnjeg čo­vje­ko­vog ži­vo­ta ili svi­je­ta, jer mu je po­treb­no da sve to čo­vjek sa­gle­da sop­stve­nom svi­je­šću.
Bez to­ga je te­ško shva­ti­ti šta se s njim de­ša­va, ka­ko dru­gi vr­še pri­ti­sak na nje­go­vu pri­ro­du i do ko­je mje­re je pod­lo­žan svo­joj oko­li­ni i sa­moj stvar­no­sti.
Nje­go­vim lič­no­sti­ma ni­su po­treb­na ni po­seb­na ime­na, jer to su poj­mo­vi ko­je film­ski je­zik tek tre­ba da subjekt­ivizira i uči­ni stva­r­nim. Po­la­zi se od sa­mog esen­ci­jal­nog da bi se sti­glo do sa­svim od­re­đe­nog i in­di­vi­du­al­nog. Jer, ako nam u po­čet­ku taj nje­gov ju­nak sa svo­jim re­ak­ci­ja­ma iz­gle­da isu­vi­še uop­šten i bez­li­čan, na kra­ju će­mo u nje­mu mo­ći da pre­po­zna­mo sa­svim od­re­đe­nog čo­vje­ka.
Grad je za nje­ga ve­li­ko is­ku­še­nje i on sim­bo­lič­no pred­sta­vlja onu dru­gu stvar­nost ko­ja ugro­ža­va čo­vje­ka sa se­la ko­ji ži­vi spo­koj­no, ra­di i stva­ra svo­ju sre­ću unu­tar po­ro­dič­ne za­jed­ni­ce i nje­nog do­bra. Iz­me­đu ta dva svi­je­ta mo­žda mo­gu da se po­vu­ku gra­ni­ce, ali se ne mo­gu odvo­ji­ti je­dan od dru­gog. Da Mur­nau raz­vi­ja svo­je te­ze na prin­ci­pu sa­mo­ne­ga­ci­je po­tvr­đu­je i raz­voj do­ga­đa­ja. Taj čo­vjek, do­sta za­tvo­ren u se­be, ve­o­ma osje­ća­jan i krh, ne mo­že da odo­li šar­mu ža­ne iz gra­da ko­ja po­ku­ša­va da ga za­ve­de. Ovi dje­lo­vi fil­ma dje­lu­ju kao igra sa Lu­ci­fe­rom i Murnau do­pu­šta da se ona raz­vi­je do mak­si­mu­ma. Čo­vjek bi pri­stao na gri­jeh i mo­žda lju­bav — ali i to ima svo­je gra­ni­ce i uslo­ve. Že­na iz gra­da bi že­lje­la da ga za­dr­ži za se­be, da u nje­mu raz­bi­je sve ra­ni­je iz­gra­đe­no i usvo­je­no i da ga pot­pu­no odvo­ji od do­ži­vlje­nog. Za­to mu i su­ge­ri­še da bi obo­je je­di­no bi­li sreć­ni ako bi on smo­gao sna­ge da ubi­je svo­ju za­ko­ni­tu že­nu.
To su ja­sno od­re­đe­ni od­no­si ali is­pre­ple­te­ni var­lji­vim ilu­zi­ja­ma i emo­ci­ja­ma pa se te­ško me­đu nji­ma sna­ći.
(Na­sta­vi­će se)