PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ


U lje­to 1966. go­di­ne iz vla­sti je od­stra­njen Alek­san­dar Ran­ko­vić, dru­gi čo­vjek (od­mah do Ti­ta), pri­ja­telj Ćo­si­ćev, i za Ćo­si­ća je taj čin bio „ve­li­ki mo­ral­ni po­raz nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je” (is­fa­bri­ko­va­ne op­tu­žbe da je špi­ju­ni­rao pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve, da je ko­vao za­vje­ru itd).
Uoči Ple­nu­ma CK SKJ na Bri­o­ni­ma (28. ju­na 1966), po­sve­će­nog slu­ča­ju Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća, Ćo­sić upu­ću­je pi­smo Jo­si­pu Bro­zu u ko­me ga upo­zo­ra­va na ve­li­ki ugled ko­ji Ran­ko­vić uži­va u srp­skom na­ro­du, kao ni­je­dan sa­ve­zni funk­ci­o­ner iz Sr­bi­je... Uzi­ma­ju­ći u za­šti­tu Ran­ko­vi­ća, Ćo­sić na­vla­či na se­be omra­zu Bro­za i srp­skih par­tij­skih li­de­ra.
U Be­o­gra­du se 29. i 30. ma­ja 1968. go­di­ne sa­stao Cen­tral­ni ko­mi­tet Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Sr­bi­je. Na Če­tr­na­e­stoj sjed­ni­ci se ras­pra­vlja­lo o za­da­ci­ma CK Sr­bi­je u ostva­ri­va­nju po­li­ti­ke na­ci­o­nal­ne rav­no­prav­no­sti u SR Sr­bi­ji. U di­ku­si­ji je uče­stvo­vao i Do­bri­ca Ćo­sić, a po­vo­dom nje­go­vog mi­šlje­nja i di­sku­si­je Jo­va­na Mar­ja­no­vi­ća, pro­fe­so­ra isto­ri­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, Cen­tral­ni ko­mi­tet je for­mi­rao po­seb­nu ko­mi­si­ju (Mi­li­ja Ra­do­va­no­vić, Bo­ra Si­mić, Mir­ko Te­pa­vac, Bo­ra Pa­vlo­vić, Ka­dri Re­u­fi, Mir­ko Po­po­vić i Mi­lo­rad Nik­šić) na či­ji je pred­log od­mah i usvo­jio za­klju­čak ko­jim se osu­đu­ju nje­go­va iz­la­ga­nja „kao su­prot­na pro­gram­skim na­če­li­ma i po­zi­tiv­nim te­ko­vi­na­ma SKJ u na­ci­o­nal­noj po­li­ti­ci, i ener­gič­no od­ba­cu­ju uvre­de ko­je su oni upu­ti­li ko­mu­ni­sti­ma u po­kra­ji­na­ma i dru­gim re­pu­bli­ka­ma''.
Ćo­si­će­vo iz­la­ga­nje (za­jed­no sa Mar­ja­no­vi­će­vim), na kra­ju ovog ple­nu­ma, oci­je­nje­no je kao ne­pri­hva­tlji­vo, osu­đe­no je kao kle­ve­ta upu­će­na ko­mu­ni­sta u auto­nom­nim po­kra­ji­na­ma. Bio je to raz­laz Do­bri­ce Ćo­si­ća i Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je.
Dru­ge no­ći po za­vr­šet­ku ple­nu­ma CK SK Sr­bi­je, po­če­li su u Be­o­gra­du ve­li­ki stu­dent­ski ne­mi­ri na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, a svi vi­đe­ni­ji in­te­lek­tu­al­ci glav­nog gra­da sa ve­li­kom pa­žnjom, pa i an­ga­žo­va­njem, pra­ti­li su zbi­va­nja me­đu stu­den­ti­ma. Ćo­sić je po­sli­je ple­nu­ma CK SKS oti­šao u svo­ju vi­ken­di­cu u Groc­koj. Ta­mo su 2. ju­na do­šli pri­ja­te­lji, pro­fe­so­ri sa Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta (Mi­ha­i­lo Mar­ko­vić, Lju­bo­mir Ta­dić, Dra­go­ljub Mi­ću­no­vić, Sve­to­zar Sto­ja­no­vić i Mi­la­din Ži­vo­tić) sa pred­lo­gom da pi­šu pe­ti­ci­ju po­dr­ške Ćo­si­ću, ko­ju bi pot­pi­si­va­li pro­fe­so­ri uni­ver­zi­te­ta i ugled­ni in­te­lek­tu­al­ci. Ćo­sić je od­bio tu po­dr­šku. Raz­go­va­ra­li su o ak­tu­el­nim po­li­tič­kim zbi­va­nji­ma u Be­o­gra­du i Sr­bi­ji. Po­li­ci­ja je taj sa­sta­nak tre­ti­ra­la kao do­go­vor o stu­dent­skoj po­bu­ni. Istog da­na ka­da je iz­bi­la po­bu­na, Mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va po­sla­lo je te­le­gram svim na­šim am­ba­sa­da­ma: „U Be­o­gra­du ve­li­ki stu­dent­ski ne­mi­ri, na če­lu po­bu­ne Do­bri­ca Ćo­sić”. A Ćo­sić je u Groc­koj ostao sve do kra­ja stu­dent­skih ne­mi­ra.
Ćo­si­će­va su­pru­ga Bo­ži­ca 27. ju­na 1968. pro­na­la­zi pri­jem­no-ot­prem­nu ra­dio-sta­ni­cu u pi­šče­voj rad­noj so­bi, o če­mu on oba­vje­šta­va Ti­ta, pred­sjed­ni­ka re­pu­blič­ke i Sa­ve­zne vla­de, Skup­šti­ne i Sa­ve­za ko­mu­ni­sta. Ćo­sić op­tu­žu­je Ud­bu za pri­slu­ški­va­nje po­sli­je Bri­on­skog ple­nu­ma na ko­me je osu­đen Ran­ko­vić za pri­slu­ški­va­nje Jo­si­pa Bro­za.
Pred­sjed­nik Sa­ve­zne vla­de Mi­ka Špi­ljak i Re­pu­bli­ke Sr­bi­je Đu­ri­ca Joj­kić na­re­đu­ju sud­sku is­tra­gu... Ćo­sić op­tu­žu­je Ud­bu da mu je ugro­zi­la osnov­no ljud­sko i gra­đan­sko pra­vo. Po­či­nje sud­ska is­tra­ga ko­ja se ni­ka­da ni­je okon­ča­la. (Bo­ži­ca Ćo­sić je ras­po­la­ga­la do­ku­men­ta­ci­jom te is­tra­ge i snim­kom pri­slu­šnog ure­đa­ja.) Po­sli­je tog do­ga­đa­ja Ćo­sić tr­pi to­tal­nu kon­tro­lu Ud­be. Pra­te ga po­li­caj­ci i kad ide u se­lo da po­sje­ti maj­ku. Sni­ma­ju se nje­go­vi raz­go­vo­ri i kon­tr­o­li­šu svi kon­tak­ti, čak jed­no vri­je­me i na uli­ci. Sve do 1990. go­di­ne ži­vje­će pod in­ten­ziv­nom kon­tro­lom Ud­be. I u nje­go­vom za­vi­ča­ju mno­gi ko­mu­ni­sti će bje­ža­ti od nje­ga jer ko bi raz­go­va­rao mo­rao je Ud­bi od­mah da pri­ja­vi sa­dr­žaj raz­go­vo­ra. Taj boj­kot pro­vje­re­nih ko­mu­ni­sta i upla­še­nih lju­di tra­ja­će vi­še od dvi­je de­ce­ni­je, a Ćo­si­će­va jav­na dje­lat­nost su­zi­će se sa­mo na knji­žev­nu – u stva­ri, na ob­ja­vlji­va­nje ro­ma­na sa kri­ti­kom ide­o­lo­gi­je.
Iza­bran je, 31. mar­ta 1969. go­di­ne, za pred­sjed­ni­ka Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge. Pr­vi na­go­vje­štaj da po­sta­je pi­sac-di­si­dent. Čo­la­ko­vi­ću, sa ko­jim se vi­dio po­sli­je du­žeg vre­me­na, ka­že da se po­vu­kao u svo­ju ku­ću u Groc­koj, da ga pri­slu­šku­ju i pra­te, blo­ki­ra­ju mu po­štu... Ne ja­vlja se pri­ja­te­lji­ma, da ih ne do­vo­di u ne­pri­li­ke zbog dru­že­nja s njim...
U ju­lu 1969. ob­ja­vlju­je u NIN-u iz­la­ga­nje sa sa­stan­ka fu­tu­ro­lo­ga u Her­ceg No­vom. Esej će na­zva­ti „Moć i strep­nje”: „Ako je 20. vi­jek vi­jek na­ci­o­nal­nih i kla­snih ra­to­va, 21. vi­jek kao da mo­ra bi­ti vi­jek ljud­skih re­vo­lu­ci­ja...” Knji­ga „Moć i strep­nje” se za­bra­nju­je, za­ple­nju­je i uni­šta­va, a ured­ni­ci I. Čo­lo­vić i J. Mar­ko­vić osta­ju bez po­sla.
Na van­red­noj skup­šti­ni Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge (24. no­vem­bra 1969), či­ji je pred­sjed­nik, Ćo­sić go­vo­ri o neo­p­hod­no­sti je­din­stva srp­skog na­ro­da i srp­ske na­ci­je, bez ob­zi­ra na re­pu­blič­ke gra­ni­ce. Taj nje­gov stav iza­zvao je pra­vu pa­ni­ku u par­tij­skom vođ­stvu. Edvard Kar­delj je na­re­dio sa­ziv Iz­vr­šnog ko­mi­te­ta CK SK Sr­bi­je (Ni­ke­zi­će­vog). U na­pa­di­ma na Ćo­si­ća za­pa­že­ni su La­tin­ka Pe­ro­vić, Bo­ra Pa­vlo­vić i dru­gi. Glav­ni od­bor „Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge” u znak so­li­dar­no­sti sa Ćo­si­ćem da­je ko­lek­tiv­nu ostav­ku – svih 26 čla­no­va! Bi­la je to po­sled­nja jav­na usta­no­va u ko­joj je Ćo­sić ra­dio do iz­bo­ra u Aka­de­mi­ju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)