Dje­ci i od­ra­sli­ma sa auti­stič­nim po­re­me­ća­jem ni­je­su obez­bi­je­đe­ni uslo­vi za ospo­so­blja­va­nje, nje­gu i po­dr­šku u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, zbog če­ga im je ote­žan opo­ra­vak jer su pre­pu­šte­ni po­ro­di­ca­ma, ka­žu za „Dan” struč­nja­ci. Di­rek­tor JU za ospo­so­blja­va­nje i obra­zo­va­nje oso­ba sa auti­zmom „1. jun” Želj­ko Dar­ma­no­vić is­ta­kao je za „Dan” da je u Pod­go­ri­ci 50 auti­stič­ne dje­ce do­bi­lo po­tvr­du za tret­man i usmje­ra­va­nje u raz­vo­ju i da bi­lje­že po­rast bro­ja dje­ce sa tim men­tal­nim po­re­me­ća­jem, ali da ne­ma pra­ve re­ak­ci­je nad­le­žnih. On is­ti­če da ne po­sto­ji re­gi­star oso­ba sa auti­zmom, ali da naj­ve­ći pro­blem na­sta­je ka­da na­pu­ne 27 go­di­na, do ka­da mo­gu da bo­ra­ve u dnev­nim cen­tri­ma za oso­be za sme­t­nja­ma u raz­vo­ju.
Struč­nja­ci tvr­de da se ra­di o raz­voj­nom po­re­me­ća­ju ko­mu­ni­ka­ci­je i pri­hva­ta­nja oko­li­ne, ko­ji na­sta­je u ra­nom dje­tinj­stvu i mi­je­nja se to­kom od­ra­sta­nja.
– Ne po­sto­ji usta­no­va ko­ja bi se bri­nu­la o od­ra­slim oso­ba­ma sa auti­zmom, jer to ni­je si­stem­ski ri­je­še­no. U dnev­nim cen­tri­ma za pri­hvat i re­ha­bi­li­ta­ci­ju oso­ba sa auti­zmom mo­gu da bo­ra­ve oso­be do na­vr­še­ne 27. go­di­ne, ali je ve­li­ki pro­blem šta na­kon to­ga. Tre­ba­lo bi otvo­ri­ti ser­vi­se i cen­tre u ko­ji­ma bi auti­stič­ne oso­be mo­gle da bo­ra­ve i ima­ju neo­p­hod­nu pa­žnju, me­di­cin­sku po­moć i sva­ko­dnev­ne ak­tiv­no­sti. Je­di­na usta­no­va za od­ra­sle gra­đa­ne sa svim vr­sta­ma psi­ho­fi­zič­kih smet­nji u raz­vo­ju je JU Ko­man­ski most. Na­šu usta­no­vu po­ha­đa 20 dje­ce sa auti­zmom, ko­ja su ra­po­re­đe­na u tri odje­lje­nja. Tu spa­da­ju i dje­ca na in­di­vi­du­al­nim tret­ma­ni­ma, ko­ja nam do­la­ze iz re­dov­nih ško­la i vr­ti­ća. Va­žna je ra­na in­ter­ven­ci­ja i pre­po­zna­va­nje sta­nja auti­zma od pr­ve do še­ste go­di­ne, ka­da se naj­bo­lje mo­že re­a­go­va­ti, u sa­rad­nji sa struč­nja­ci­ma i ro­di­te­lji­ma. Ne po­sto­je dvi­je so­be sa auti­zmom ko­je ima­ju iste smet­nje, kod ne­kog dje­te­ta mo­guć je na­pre­dak, dok osta­li stag­ni­ra­ju i po­red tret­ma­na i po­dr­ške u raz­vo­ju – is­ti­če Dar­ma­no­vić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, po­sto­je do­bri pri­mje­ri da auti­stič­na dje­ca po­ha­đa­ju re­dov­ne ško­le i da su ka­sni­je ospo­so­blje­ni za od­re­đe­na za­ni­ma­nja, ali se ra­di o ma­lom bro­ju. Ka­že da pro­blem na­sta­je na­kon nji­ho­vog obra­zo­va­nja, od­no­sno na ko­ji na­čin uve­sti na tr­ži­šte ra­da ne sa­mo oso­be sa auti­zmom, ne­go sve gra­đa­ne sa in­va­li­di­te­tom.
– Tu tre­ba do­sta stva­ri da se pro­mi­je­ni i da se pro­na­đe za­po­sle­nje pre­ma nji­ho­vim mo­guć­no­sti­ma – sma­tra Dar­ma­no­vić.
Psi­ho­log u Cen­tru za dje­cu sa sme­ta­nja­ma u raz­vo­ju Do­ma zdra­vlja Mi­na Ga­zi­vo­da ka­za­la je za „Dan” da 80 od­sto slu­ča­je­va dje­ce sa auti­zmom ima men­tal­ne po­re­me­ća­je i da se oni ja­vlja­ju do tre­će go­di­ne ži­vo­ta. Ga­zi­vo­da na­vo­di da je auti­zam kod dje­ča­ka i do če­ti­ri pu­ta če­šći ne­go kod dje­voj­či­ca, ta­ko da se to sta­nje ja­vlja kod jed­nog od 42 dje­ča­ka. Ona is­ti­če da je uzrok na­stan­ka auti­zma kod dje­ce i da­lje ne­po­znat. Pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, bi­lje­ži se uve­ća­nje bro­ja jer se mno­gi psi­ho­fi­zič­ki po­re­me­ća­ji po­zna­ti od ra­ni­je na­kon de­talj­nih pre­gle­da evi­den­ti­ra­ju kao auti­zam.
– Auti­zam je slo­že­ni raz­voj­ni po­re­me­ćaj ko­ji ome­ta nor­ma­lan, uobi­ča­jen raz­voj so­ci­jal­nih i ko­mu­ni­ka­cij­skih vje­šti­na. Po­sli­je iz­vje­snog pe­ri­o­da na­iz­gled nor­mal­nog raz­vo­ja, ro­di­te­lji pri­mi­je­te u po­čet­ku ne­u­pa­dlji­ve, po­ste­pe­ne pro­mje­ne. Vre­me­nom, ka­ko raz­voj­ni za­htje­vi po­sta­ju ve­ći, po­na­ša­nje dje­te­ta po­sta­je sve upa­dlji­vi­je, neo­bič­no dr­ža­nje ti­je­la, ukru­će­no dr­ža­nje ili iz­vo­đe­nje neo­bič­nih po­kre­ta, po­sta­je ne­za­in­te­re­so­va­no i za naj­bli­že. Dje­ca sa auti­zmom se če­sto smi­ju, pla­ču ili lju­te bez vi­dlji­vog raz­lo­ga – ob­ja­šnja­va Ga­zi­vo­da.
Ona ka­že da u Cen­tru tret­man pod­ra­zu­mi­je­va spe­ci­jal­nu edu­ka­ci­ju – uče­nje raz­li­či­tih ži­vot­nih vje­šti­na kroz pri­la­go­đe­ne pro­gra­me, pri­stu­pe i me­to­de ra­da.
– Cilj tret­ma­na je da ubla­ži i sve­de na mi­ni­mum od­stu­pa­nja u po­na­ša­nju, da se pre­po­zna­ju spo­sob­no­sti i da se mak­si­mal­no pod­stak­nu me­ha­ni­zmi so­ci­jal­ne in­te­gra­ci­je i funk­ci­o­ni­sa­nja u po­ro­di­ci i van nje ka­ko bi se po­sti­gao mak­si­ma­lan ste­pen sa­mo­stal­no­sti –ka­že Ga­zi­vo­da.D.B.


Sva­ko­dnev­no do­la­ze i pi­ta­ju gdje da vo­de ma­li­ša­ne

Ta­tja­na Sel­ha­no­vić iz Udru­že­nja oso­ba sa auti­zmom oci­je­ni­la je da dr­ža­va ni­je sprem­na da pri­hva­ti i po­mog­ne auti­stič­nim oso­ba­ma. Po nje­nim ri­je­či­ma, tre­ba osno­va­ti cen­tar za oso­be sa auti­zmom ka­ko bi po­ro­di­ce ima­le po­moć dr­ža­ve za re­ha­bi­li­ta­ci­ju, bri­gu, te­ra­pi­je i is­hra­nu. Sel­ha­no­vić ka­že da iz sop­stve­nog is­ku­stva, jer ima auti­stič­no di­je­te, zna da oso­be sa auti­zmom 24 sa­ta tre­ba­ju po­moć. Ona do­da­je da je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na u Cr­noj Go­ri ži­vje­lo 179 oso­ba sa auti­zmom, ali da ih je sa­da mno­go vi­še. Ob­ja­šnja­va da se ra­di o sta­nju ko­je se ja­vlja kod dje­ce u pr­voj i dru­goj go­di­ni ži­vo­ta i ko­je pod­ra­zu­mi­je­va smet­nje u fi­zič­kom i psi­hič­kom smi­slu.
– Sva­ko­dnev­no nam do­la­ze ro­di­te­lji dje­ce ko­ja ima­ju auti­zam i tra­že da ih upu­ti­mo gdje da vo­de dje­cu, ali ne­će da ka­žu ime, jer na­vod­no ne­ma­ju di­jag­no­zu. Pr­vi ko­ji bi tre­ba­lo da utvr­de auti­zam kod dje­ce je­su pe­di­ja­tri. Po­re­me­ćaj kod dje­te­ta se pri­mi­je­ti na­kon go­di­nu da­na. Tre­ba­ju nam ja­če in­sti­tu­ci­je sa struč­nja­ci­ma za auti­zam, ka­ko bi se omo­gu­ći­lo ro­di­te­lji­ma oso­ba sa tom smet­njom da mo­gu da ra­de i vo­de nor­ma­lan ži­vot – ka­že Sel­ha­no­vić.
Ona na­vo­di da je auti­zam sta­nje ko­je se mi­je­nja, po­čev od pr­vih go­di­na ži­vo­ta, pre­ko odra­sta­nja do pu­ber­te­ta, a da me­di­cin­ski struč­nja­ci ne zna­ju uzrok tog sta­nja.
– Po­treb­no je stal­no ra­di­ti sa dje­te­tom, a za to su po­treb­ni struč­nja­ci i de­fek­to­lo­zi, jer ro­di­te­lji ni­je­su sve­moć­ni. Oni ho­će da iza­đu va­ni kad je ki­ša, hi­pe­rak­tiv­ni su, ali ne­kad i agre­siv­ni. Za sve to tre­ba ve­li­ko str­plje­nje i rad – ob­ja­šnja­va Sel­ha­no­vić.


Fa­le de­fek­to­lo­zi i oli­go­fre­no­lo­zi

Di­rek­tor Cen­tra „1. jun” Želj­ko Dar­ma­no­vić ka­že da mno­go to­ga tre­ba una­pri­je­di­ti ka­ko bi se tret­man i obra­zo­va­nje oso­ba sa auti­zmom po­pra­vi­li.
– U usta­no­vi nam ne­do­sta­ju de­fek­to­lo­zi i di­dak­tič­ki ma­te­ri­jal za rad sa auti­stič­nim uče­ni­ci­ma. Na Bi­rou ra­da ta­ko­đe ne­ma spe­ci­ja­li­sta oli­go­fre­no­lo­ga, ko­ji se is­klju­či­vo bri­nu o auti­stič­nim sta­nji­ma kod oso­ba – ka­že Dar­ma­no­vić.