Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Po zva­nju sam dok­tor in­ter­ne me­di­ci­ne, po za­ni­ma­nju sam in­ter­ni­sta. Ba­vim se di­jag­no­sti­kom i ne­hi­rur­škim li­je­če­njem obo­lje­nja unu­tra­šnjih or­ga­na. Ob­u­čen sam na ko­ji na­čin da pre­ve­ni­ram, di­jag­no­sti­ku­jem i li­je­čim obo­lje­nja od­ra­slih oso­ba. Do­dat­no sam sub­spe­ci­ja­li­zo­van za oblast ga­stro­en­te­ro­lo­gi­je. Is­pi­tu­jem la­bo­ra­to­rij­skom, rend­gen di­jag­no­sti­kom i ul­tra­zvu­kom. Ra­dim u pu­nom rad­nom vre­me­nu, da­nju i no­ću, pre­ko­vre­me­no, do­pun­ski i do­dat­no. Pla­ća mi je do­bra, br­zo će i mi­ro­vi­na... Po zva­nju sam dak­ti­lo­graf­ki­nja, po za­ni­ma­nju se­kre­ta­ri­ca. Ba­vim se pre­ku­ca­va­njem tek­sta, po dik­ta­tu dik­ta­to­ra. Ob­u­če­na sam za dak­ti­lo­graf­ki­nju pr­ve kla­se. Do­dat­no sam spe­ci­ja­li­zo­va­na za, tač­no i br­zo, ku­ca­nje ,,na sli­je­po”.
Ku­cam i pre­ku­ca­vam na pi­sa­ćoj ma­ši­ni ili ra­ču­na­ru, ras­po­red tip­ki na ure­đa­ju po­zna­jem na­pa­met. Ra­dim u pu­nom rad­nom vre­me­nu, na­kon vi­še­sat­nog bje­so­muč­nog ku­ca­nja slje­du­je mi vi­še­mi­nut­na pa­u­za. Kad slu­žba to na­la­že, ku­cam i pre­ko­vre­me­no, pla­će­na sam pri­hva­tlji­vo. Tekst pro­ce­sor ko­ji pre­po­zna­je ljud­ski glas i pre­ta­če ga u go­tov tek­stu­el­ni tekst upo­zo­ra­va da mi­ro­vi­na bi­će mi pri­je­vre­me­na... A Vi go­spo­đo?!
Ja sam maj­ka. Po zva­nju sam maj­ka, po za­ni­ma­nju sam maj­ka. Ba­vim se maj­čin­stvom. Ba­vim se i di­jag­no­sti­kom i ne­hi­rur­škim li­je­če­njem mo­gu­ćih ne­do­sljed­no­sti kod svog dje­te­ta. Ba­vim se i iz­vr­ša­vam dik­ta­te, svog dje­te­ta. Ob­u­če­na sam na ko­ji na­čin da pre­ve­ni­ram, di­jag­no­sti­ku­jem i li­je­čim even­tu­al­ne ne­do­re­če­no­sti kod svog du­ka­ta. Ob­u­če­na sam za ma­te­re pr­ve kla­se. Do­dat­no sam sub­spe­ci­ja­li­zo­va­na za obla­sti dje­či­jih bo­le­sti, pu­ber­tet­skih lu­di­la i ado­le­scent­skih kri­za. Do­dat­no sam spe­ci­ja­li­zo­va­na i za di­jag­no­sti­ku ,,na sli­je­po”. Sem di­jag­no­sti­ke ,,na sli­je­po”, is­pi­tu­jem i la­bo­ra­to­rij­ski, rend­gen­ski i ul­tra­zvuč­no. Maj­či­no oko mi­kro­sko­pič­no pro­zi­re, svo­je če­do na­pa­met po­zna­je. Ne mo­žeš mi uma­ći, pro­ma­ći, ne mo­žeš me ob­ma­nu­ti, za­va­ra­ti, jer, ova maj­ka je in­si­stent­na haj­ka! Ra­dim u pu­nom rad­nom vre­me­nu, bdi­jem da­nju, stra­žim no­ću, ra­dim pre­ko­vre­me­no, is­pra­ćam do­pun­ski, do­če­ku­jem do­dat­no. Od pre­da­ha, moj pre­dah je na vra­ti­ma tvoj dah. Kad ugle­dam te zdra­va, sa pu­ta da­le­ka. Su­ro­gat, šta je, ne zna ova maj­ka, na­do­mje­stak ne­ma ova maj­ka. Ja sam maj­ka, znam kad s gla­ve za­fa­li ti dla­ka!
Naj­pri­je pro­mi­šljam ka­ko je to bi­ti maj­ka. Naj­pri­je me oča­ra­va ta taj­na zva­na maj­ka, ta že­na zva­na maj­ka. Sve mi­slim ka­ko maj­ka sva­ka je na­ro­či­ta, bo­gom­da­na. Pa se po­klo­nim pred sva­kom že­nom ro­di­com, bo­go­u­god­nom maj­či­com. Upi­ta­na dal` i me­ni pri­li­či ma­ter bi­ti?! Pa u se ne­po­vjer­lji­va, pred maj­čin­stvom ma­le­na, usu­dim se i ja bi­ti maj­ka...
Kad u mu­ci si mi da­ri­van, znam da s mu­kom bi­ćeš od­ga­jan. Kad na po­ro­du mi za­pla­češ, znam da pla­ka­ću kad pla­češ. Kad mli­je­kom te po­do­jim, znam da za te krv ću da pro­li­jem... Kad pu­ziš, sa­vi­jam se, is­pra­vljam te. Kad pa­daš, sa­gi­njem se, po­di­žem te. Tvo­je pu­za­nje, bo­li me, al` znam da ono nu­žno je. Tvoj pad, ra­ni me, al` znam da ho­da­nje mu slje­du­je. No, put je pre­dug od te­be ne­ja­ka do ja­ka! Kad usred no­ći, is­kaš po­mo­ći, tvo­ja ma­te­ra u po­moć će ti do­ći. Kad sa dru­gom se sva­đaš, ja idem da vas raz­va­đam, ko je kriv, ne pi­tam, dru­ga ba­ti­nam. Kad s dru­gom si po­sva­đan i dru­ga vi­še ne­maš, ja drug sam ti naj­bo­lji i mra­ve s to­bom sku­pljam. Kad svu­gdje si oča­ran, raz­o­ča­ran bio, kod ma­te­re ove svag­da se oča­rao. Kad svu­kud si išao, raz­no­me po­šao, ma­te­ri ovoj uvi­jek si do­šao. Kad ni­kog za ni­šta ni­je­si imao, na ma­te­ru ovu svag­da si po­la­gao. Za što­šta još, ma­te­ri ovoj se ve­se­lio...
I evo, već si mo­mak ve­li­ki, a ja ma­tor ma­to­ra, i opet je bri­žna ova maj­ka tvo­ja. Šta ćeš je­sti, šta ćeš pi­ti, u šta se obu­ći... Dok je te­bi tvo­je ma­te­re, da ti bri­ga bu­de ne­bri­ga! A za mi­ro­vi­nu me pi­taš? Mi­ra ne­ma ova maj­ka! A za pla­ću me pi­taš? Za maj­čin­stvo ni du­ka­ta!
Oj, ti, bo­gom­da­na maj­či­ce, stra­dal­ni­ce, žr­tve­ni­ce, oj, ti, bo­go­u­god­na že­no, ju­nak-že­no, mog ži­vo­ta že­no, ka­ko ti na­do­mje­sti­ti sve ne­pro­spa­va­ne no­ći, sva bde­nja i stra­že­nja? Ka­ko se is­ku­pi­ti za sva pra­će­nja i do­če­ke, dik­ta­te i pu­ber­te­te? Ko­jim zla­tom pla­ti­ti tvo­je ve­li­čan­stve­no snis­ho­đe­nje, za dru­go­ga us­ho­đe­nje? Tvo­je sa­gi­nja­nje, da dru­gi mo­gao bi da ra­ste? Ka­žeš da zlat­ni­ka ni­ko ne dâ, su­hog zla­ta ne­mam ni ja, on­da ba­rem re­ći ću ti ,,hva­la”. On­da ba­rem spje­vom da te hva­lim! Hva­la ti maj­či­ce što si za me po­stra­da­la, hva­la ti što si me na put iz­ve­la. Hva­la ti maj­či­ce što si Nje­mu naj­slič­na, što me gre­šnog gre­šni­kom ni­je­si na­zva­la. Hva­la ti maj­či­ce što ma­te­ra si i sve­ti­te­lja i ju­na­ka. Jer, da­ka­ko, za to ti si za­slu­žna! A ono, ba­rem go­le­mo HVA­LA, kad za maj­či­cu ne­ma du­ka­ta... ,,Sva­ka je maj­ka kao maj­ka slič­na Hri­stu Spa­si­te­lju, tim pri­je maj­ka hri­šćan­ka.” (Vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić)
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca
i knji­žev­ni­ca)