Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Od op­šte obra­zo­va­nog čo­ve­ka mo­že se stvo­ri­ti vr­hun­ski struč­njak, a od sku­če­nog uma ni­ka­ko, a na­ro­či­to ne „du­al­no, jer je to sa­mo eufe­mi­zam za no­ve „ šu­va­ri­ca “ ili no­ve „ ško­la za uče­ni­ke u pri­vre­di “ i to u lo­ši­joj va­ri­jan­ti od onih u vri­je­me so­ci­ja­li­stič­ke Ju­go­sla­vi­je. Ali, da bi to zvu­ča­lo gor­do i evro­pej­ski, nje­ni pro­mo­te­ri to na­zi­va­ju „ du­al­nom na­sta­vom “, iako je u su­šti­ni riječ o ško­li uče­ni­ka u pri­vre­di, ko­ja ima smi­sla sa­mo kao za­nat­ska ško­la u ko­joj se na prak­su ide shod­no za­na­tu ko­ji se uči, ali ka­ko će to iz­gle­da­ti sa stu­den­tom fi­lo­zo­fi­je ili fi­lo­lo­gi­je to se ne mo­že ni za­mi­sli­ti. Be­smi­sle­nost du­al­ne pod­va­le mla­di­ma u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji, kao da ih „bo­lo­nja“ ni­je već do­volj­no upro­pa­sti­la, vi­di se i u spo­ra­zu­mu između italijanskog Ministarstva prosvjete i Mekdonaldsa ko­jim se pred­vi­đa da uče­ni­ci bes­plat­no ra­de u objek­ti­ma ove ame­rič­ke fir­me na ime na­vod­ne prak­se u „ du­al­nom si­ste­mu “ ško­lo­va­nja, re­ci­mo da raš­či­šća­va­ju i bri­šu sto­lo­ve, po­sle od­la­ska go­sti­ju, ili u naj­bo­ljem slu­ča­ju da pod­gri­ja­va­ju sen­dvi­če u mi­kro­ta­la­snim pe­ći­ma. Mek­do­nalds ti­me do­bi­ja go­di­šnje mi­li­o­ne bes­plat­nih sa­ti ma­lo­ljet­nič­kog ra­da, ne­ko je u mi­ni­star­stvu mo­žda do­bio i „na­ru­kvi­cu“, a dje­ca su do­bi­la no­vi ste­pen ho­mo­kre­te­ni­za­ci­je.
U gim­na­zi­ja­ma Bro­zo­ve Ju­ge po­sto­ja­la je ljet­nja prak­sa. Re­ci­mo, gim­na­zi­ja­lac na prak­si u ra­di­o­ni­ci pre­ci­zne me­ha­ni­ke. Maj­sto­ri su se hva­ta­li za gla­vu. Ali, bi­lo je i slu­ča­je­va gdje su se gim­na­zi­jal­ci li­je­po sna­šli. Pa­ko­va­nje fla­ša pi­va u gaj­bi­ce. Do­du­še, ni­su svi za­vr­ša­va­li rad­no vri­je­me na no­ga­ma.
Da­kle, uvo­đe­nje tog evro­pej­skog du­al­nog si­ste­ma kod nas je sa­mo zlo­čin na šte­tu bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja ko­ji­ma se na ovaj na­čin us­kra­ću­je pra­vo da se obra­zu­ju i pro­sve­ću­ju sa jed­ne stra­ne, a sa dru­ge se ša­lju na prak­su na ko­joj mo­ra­ju da na­u­če da bu­du ro­bo­vi i to bes­plat­no. Jer, pre­ma da­na­šnjim po­li­ti­ča­ri­ma, toj po­slu­zi krup­nog ka­pi­ta­la, mla­di mo­ra­ju bi­ti sa­mo ato­mi bez ko­ri­je­na i bez kul­tur­nog iden­ti­te­ta, bez isto­rij­skog pam­će­nja i bez per­spek­ti­ve pla­ni­ra­nja, ka­ko ni­ka­da ne bi mo­gli da shva­te da su sa­mo dio mon­di­ja­li­stič­ke ob­ma­ne. Oni tre­ba da pa­ku­ju sen­dvi­če, či­ste sto­lo­ve, i da se ta­ko spre­ma­ju za bu­duć­nost, kao aka­dem­ski gra­đa­ni ze­mlje u ko­joj su po­li­ti­ča­ri po­lu­pi­sme­ni, a ve­ći­nom ima­ju ku­plje­ne di­plo­me i dok­to­ra­te. To ni­je obra­zo­va­nje – to je ho­mo­kre­te­ni­za­ci­ja mla­dih.
Um­jesto i­nstitu­ci­je­ za obra­zovanje ­lju­ds­kih bića, m­islećih i ­sv­jesni­h s­vojih ­korijena ­i p­erspek­tiv­e, škola pos­taje ­obična­ k­api­talist­ički ko­mpanija za­ i­zrablj­ivanje­ maloljet­ničkog rad­a. Š­ko­la tr­eb­a da obraz­uje u­čena lj­udska bić­a spos­obna da s­amo­stalno­ misle,­ sv­jesna s­vo­je­ i­storije­ i­ sv­ojih p­erspektiva, ­svojih kor­ij­ena i­ svoj­ih projek­ata, tj. mora da školuje misleće glave sa kritičkim mišljenjem, a ne samo puke kalkulante, dakle treba da iškoluje ljude koji će moći da ospore štetočinski vladajući poredak i osmile bolje društvo. Škola treba da podstiče razvoj slobodnog idividualnog razmišljanja. Korist je u tome što formira ljude koji ne služe tek tako bilo čemu ili bilo kome, to jest, oni su slobodni u najvišem smislu te riječi. Ali, ako bi tako bilo, kada bi onda bili na vlasti ovi što to jesu na našu nesreću?
Ne­ka­da je ro­blje bi­lo ro­blje, ali sa­da u okvi­ru „EU vri­jed­no­sti“ na­ši mla­di mo­ra­ju da na­u­če da bu­du ro­blje. Za­to, eto du­al­ne ško­le. Da na­u­če na prak­si da pr­že pom­frit Mek do­nald­su i bri­šu ma­sne sto­lo­ve po­sle ne­zdra­ve hra­ne ko­ju su je­li ne­ki ne­sreć­ni­ci.
Ta­kvu ško­lu mo­gu da uvo­de sa­mo oni ko­ji mr­ze na­šu dje­cu, mla­de, ško­lu, kul­tu­ru, kri­tič­ku mi­sao, do­sto­jan­stvo. Cilj je da na­tje­ra­ju mla­de da ra­de zaba­da­va da bi shva­ti­li da su ni­ko i ni­šta i da mo­gu sa­mo da bu­du po­slu­šni.
(Autor je ne­ka­da­šnji ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ u Ba­ri­ju)