Autor : Bo­ris De­žu­lo­vić


Pri­je če­tr­de­se­tak go­di­na, kad smo mi ima­li če­tr­na­est, pred­sjed­nik dr­ža­ve je bi­o ozbilj­na stvar: tri da­na se Bi­je­la ku­ća ure­đi­va­la i usi­sa­va­la, pra­la su se sta­kla i ko­sio trav­njak, a Mi­ster Pre­si­dent pred ogle­da­lom u ku­pa­ti­lu sa­ti­ma je vje­žbao po­zdrav­ni go­vor, uče­ći na onom kvr­ga­vom evrop­skom je­zi­ku da ka­že „do­bro­do­šli“.
-Ti­to? – zbu­nio bi se ma­lo Ve­li­mir Bu­ja­nec.
-Ne, ne. To­to. Ma­li, ma­li, ovo­lic­ki bi­je­li psić – po­ka­za­la bi ru­ka­ma pred­sjed­ni­ca Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić. – To­to je, ka­žem, ma­hao onim svo­jim ma­lim re­pi­ćem, i ta­man kad sam ga po­vu­kla za re­pić, hu­u­uššš!, di­gao se stra­šni vje­tar…
-Če­kaj­te, po­vu­kli ste…?
-Da, To­ta. A u tom tre­nut­ku za­pu­hao or­kan­ski tor­na­do i di­gao ci­je­le Pred­sjed­nič­ke dvo­re u zrak, ova­ko, fi­ju­uu!, i od­nio ih da­le­ko, da­le­ko, ni­sam ni zna­la gdje sam kad smo na kra­ju pa­li na ze­mlju. Po­la­ko sam iza­šla, kad od­jed­nom, hop, stvo­ri­la se pre­da mnom če­tvo­ri­ca ma­lih, ma­lih, ovo­lic­nih lju­di, i pred­sta­vi­li se kao Žva­ka­či…
-Žva­ka­či?
-Da. A ja da sam Ple­me­ni­ta Ča­rob­ni­ca, jer su Dvo­ri, kad su pa­li na ze­mlju, ubi­li Zlu Vje­šti­cu od Is­to­ka. Za­mi­sli­te! Pi­ta­la sam ih on­da gdje se uopššte na­la­zi­mo, a oni mi ob­ja­sni­li da sam u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma. Eto, to je ci­je­la pri­ča.
-Fa­sci­nant­no. Evo, re­ci­mo, ni ja ni­sam žva­kač, ra­di­je po­vu­čem. Sje­ćam se kad sam jed­nom isto ta­ko po­vu­kao ma­lo bi­je­log, pa me di­glo u zrak, ova­ko, fi­ju­uu! - ži­vo bi ru­ka­ma po­ka­zao Bu­ja­nec. – Ni sam ne znam gdje sam, kad od­jed­nom hop!, oko auta se stvo­ri­la če­ti­ri pla­va di­va, a naj­ve­ći me­đu nji­ma, gi­gant, ovo­li­ki, da mu po­ka­žem lič­nu i vo­zač­ku. Po­gle­dam ja ma­lo bo­lje, kad ono Ve­li Jo­že Ma­no­lić. Je l' se va­ma ikad…?
-Ne, ne „ma­lo bi­je­log“, ne­go „ma­log bi­je­log“ – opre­zno bi ga is­pra­vi­la pred­sjed­ni­ca. – Po­vu­kla sam ma­log bi­je­log psi­ća. To­ta. Za re­pić.
-Da, na­rav­no, iz­vi­nja­vam se – ner­vo­zno bi on­da no­vi­nar pro­tr­ljao nos, pa se nag­nuo pre­ma pred­sjed­ni­ci. - Sad kad smo to raš­či­sti­li, od­go­vo­ri­mo ko­mu­ni­stič­kim fa­ri­ze­ji­ma ko­je za­ni­ma i šta ste tač­no ta­mo ra­di­li, i s kim ste se su­sre­li.
-Dra­go mi je da to pi­ta­te. Bi­la sam na broj­nim for­mal­nim sa­stan­ci­ma i ne­for­mal­nim dru­že­nji­ma, sa Žva­ka­či­ma sam, re­ci­mo, bi­la pri­mlje­na kod Do­bre vje­šti­ce od Sje­ve­ra, su­sre­la sam se s bez­ru­kim Če­ki­ćo­glav­ci­ma…
-Ča­vo­glav­ci­ma?
-Ne, ne, s Če­ki­ćo­glav­ci­ma, s gla­va­ma u ob­li­ku če­ki­ća. Bi­la sam, ja­sno, u Sma­rag­dnom gra­du, po­sje­ti­la Ze­mlju por­cu­la­na, a lju­ba­zni do­ma­ći­ni od­ve­li su me i u ta­jan­stve­nu Za­pad­nu ze­mlju, gdje ži­ve Pal­či­ći, kri­la­ti maj­mu­ni i Vje­šti­ca od Za­pa­da, s ko­jom sam raz­go­va­ra­la u tri oka.
-U tri oka?
-Da, Vje­šti­ca od Za­pa­da ima jed­no oko. Ali ve­li­ko, ovo­li­ko. I oštro, ona­ko kao te­le­skop.
-Ku­ul.
-Bi­lo je još mno­go su­sre­ta, du­go bi tra­ja­lo da na­bra­jam, ali evo: raz­go­va­ra­la sam još s La­vom, Stra­ši­lom, Li­me­nim Dr­vo­sje­čom, Glin­dom, Vje­šti­com od Ju­ga, Kra­lji­com polj­skih mi­še­va, Ze­le­nim pa­tulj­kom i Mar­kom Ru­bi­om, re­pu­bli­kan­skim se­na­to­rom sa Flo­ri­de.
-Je­ste li se vi­dje­li s go­spo­di­nom Ozom?
-Ka­kvim Bro­zom?
-Ne, ne Broz, pi­tam za Ča­rob­nja­ka iz Oza.
-Ah, ne. Ča­rob­njak iz Oza je, ka­ko zna sva­ko ko je či­tao pri­ču, ne­vi­dljiv obič­nim smrt­ni­ci­ma.
-Da, na­rav­no. Re­ci­te, šta mi­sli­te o nje­mu?
-Mi­slim da se Ča­rob­njak iz Oza du­bo­ko pot­cje­nju­je kad je ri­ječ o spolj­noj po­li­ti­ci i stra­te­gi­ji ko­ju će ima­ti – zna­čaj­no bi go­spo­đa pred­sjed­ni­ca za­kli­ma­la gla­vom.
–Za­to se Hr­vat­ska mo­ra po­zi­ci­o­ni­ra­ti kao fak­tor ko­ji će ak­tiv­no uče­stvo­va­ti u kre­i­ra­nju nje­go­ve spolj­ne po­li­ti­ke.
-Hva­la li­je­po, po­što­va­ni gle­da­o­ci, bi­la je to pred­sjed­ni­ca Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske Do­ro­ti Gra­bar-Ki­ta­ro­vić – okre­nuo bi se na kra­ju Ve­li­mir Bu­ja­nec pre­ma ka­me­ri. -Gle­da­li ste još jed­nu Bu­ji­cu, hva­ljen Isus i la­ku noć, ne­ka nam vječ­no ži­vi na­ša do­mo­vi­na Hr­vat­ska, sve za Hr­vat­sku, Hr­vat­sku ni za šta, Bog i Hr­va­ti, za dom sprem­ni.

Sva­ka­ko, vi­še bi smi­sla ima­lo da je kod svog pri­ja­te­lja Bu­jan­ca, ili još bo­lje, kod Ti­ho­mi­ra Duj­mo­vi­ća u Za­bav­nom pro­gra­mu, go­spo­đa pred­sjed­ni­ca is­pri­ča­la ka­ko je s La­vom, Stra­ši­lom, Li­me­nim Dr­vo­sje­čom i psi­ćem To­tom lu­ta­la ce­stom od žu­te ope­ke od Či­ca­ga do Va­šing­to­na - sve kao Džu­di Gar­land-Ki­ta­ro­vić ple­šu­ći i pje­va­ju­ći, sad shva­ta­te tekst, „You're off to see the Wi­zard/the won­der­ful Wi­zard of Oz“ - ne­go što nas je kre­ten­skim tvi­to­vi­ma u mi­kro­fon HTV-a uvje­ra­va­la ka­ko je bi­la u ozbilj­noj dr­žav­nič­koj po­sje­ti Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma. Ova­ko, te­ško da je u svo­joj slav­noj ti­suć­ljet­noj po­vi­je­sti Hr­vat­ska ikad bi­la – a vo­lje­li bi­smo vje­ro­va­ti da će te­ško ikad vi­še i bi­ti – tu­žni­ja, ma­nja i bjed­ni­ja ka­sa­ba ne­go što je to bi­la one ve­če­ri kad joj se pred­sjed­ni­ca re­pu­bli­ke u na­ci­o­nal­ni te­le­vi­zij­ski dnev­nik ja­vlja­la s tro­to­a­ra kraj ogra­de Bi­je­le ku­će.
Kad je ono­mad Bil Klin­ton sle­tio u Za­greb kao na ben­zin­sku pum­pu, da uzme ke­ro­zin za svoj Air For­ce One - pa se u ko­žnoj jak­ni sa­stao s ras­cvje­ta­lim Fra­njom Tuđ­ma­nom u aero­drom­skoj zgra­di, što ju je Vr­hov­nik za tu pri­li­ku dao ukra­si­ti umjet­ni­na­ma iz za­gre­bač­kih mu­ze­ja – hr­vat­skom je pred­sjed­ni­ku osta­la ba­rem fo­to­gra­fi­ja za iz­nad ka­mi­na. A Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić dva­de­set se go­di­na ka­sni­je gu­ra me­đu tu­ri­ste - str­plji­vo če­ka­ju­ći da se onaj auto­bus pen­zi­o­ne­ra iz Ko­re­je sa sel­fi-šta­po­vi­ma iz­re­đa kraj ogra­de - ka­ko bi s Bi­je­lom ku­ćom u po­za­di­ni da­la iz­ja­vu za ,,HTV'' i ob­ja­sni­la gdje je uop­šte bi­la sve ove da­ne.
Do­bro, ne ka­žem, sva­ko je od nas ne­kad sa­njao da po­bjeg­ne da­le­ko od ku­će, sve su nas, na­rav­no, na kra­ju pro­na­šli i uhva­ti­li – kao što smo svi on­da smi­šlja­li naj­glu­plja ob­ja­šnje­nja i oprav­da­nja, fal­si­fi­ko­va­li pi­sma iz ško­le i an­ti­da­ti­ra­li pro­gra­me eks­kur­zi­je, pa iz­mi­šlja­li škol­ske oba­ve­ze na ko­ji­ma smo bi­li i pri­ja­te­lje kod ko­jih smo pre­spa­va­li - ali ba­rem smo ima­li če­tr­na­est i ni­smo bi­li pred­sjed­ni­ci dr­ža­ve.
A da­nas? Pred­sjed­ni­ca nam se u dnev­nik dr­žav­ne te­le­vi­zi­je ja­vlja pre­ko si­gur­no­snih ka­me­ra oko Bi­je­le ku­će.
Na­slu­ša­li smo se ta­ko ovih da­na i tih po­re­đe­nja, po­ma­lo pre­tje­ra­nih, a sva­ka­ko ne­u­mje­snih. Za po­če­tak, drug Ti­to je - ka­ko zna­mo - bio bes­kru­pu­lo­zni dik­ta­tor, a bes­kru­pu­lo­zni dik­ta­to­ri se za te­le­vi­zi­ju ne sni­ma­ju s obič­nim pu­kom i tu­ri­sti­ma, na tro­to­a­ri­ma kraj ogra­da i ulič­nih ras­kr­šća. Što je, me­đu­tim, još va­žni­je - da­pa­če ključ­no - drug Ti­to je ko­je­ka­kvim Ke­ne­di­ji­ma, Nik­so­ni­ma i Kar­te­ri­ma bio ar­hi­ne­pri­ja­telj, ko­mu­nja­ra, bolj­še­vik i li­der onih, ka­ko se re­če, ne­svr­sta­nih. A pred ar­hi­ne­pri­ja­te­ljem se ne po­ka­zu­je pri­ja­telj­stvo, već de­mon­stri­ra ce­re­mo­ni­jal­no po­što­va­nje.
Do­ro­ti Gra­bar-Ki­ta­ro­vić, s dru­ge stra­ne, u Va­šing­ton ne do­la­zi kao ne­pri­ja­telj, pa čak ni kao sa­ve­znik: ona u Va­šing­ton do­la­zi kao ni­ži sa­ve­znič­ki či­nov­nik, uprav­no-prav­ni re­fe­rent za Hr­vat­sku – do­bro, taj­ni­ca uprav­no-prav­nog re­fe­ren­ta za Hr­vat­sku - s pre­ci­znim za­da­ci­ma, po­vrat­nom kar­tom i dva slo­bod­na da­na za obi­la­zak gra­da.
Ukrat­ko, baš kao Do­ro­ti, kad je u Sma­rag­dnom Gra­du do­bi­la za­da­tak da za­jed­no s re­gi­o­nal­nim part­ne­ri­ma La­vom, Stra­ši­lom i Li­me­nim Dr­vo­sje­čom uni­šti Zlu Vje­šti­cu, na­kon če­ga će joj Ča­rob­njak Oz – ima­li ste i vi če­tr­na­est, pa pam­ti­te pri­ču - is­pu­ni­ti že­lje.
A je­di­na že­lja ma­le Do­ro­ti, ve­se­le se­o­ske dje­voj­či­ce iz Kan­za­sa, bi­la je da se vra­ti ku­ći i is­pri­ča ka­ko je vi­dje­la moć­nog ča­rob­nja­ka Oza.
-Bro­za? – zbu­nio bi se on­da Ve­li­mir Bu­ja­nec.
-Ne, ne Bro­za, ne­go dr Oza – is­pra­vi­la bi ga pred­sjed­ni­ca Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske.
-Pri­mio vas je dr Oz?! – za­di­vlje­no bi ble­nuo no­vi­nar.
-Da, bi­la sam mu po­seb­na go­šća u emi­si­ji – cvr­ku­ta­la bi pred­sjed­ni­ca. – On je za­i­sta ča­rob­njak, i mi­slim da se du­bo­ko pot­cje­nju­je kad je ri­ječ o me­di­ci­ni i žen­skim pro­ble­mi­ma.
wwwb­uka.com