Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Me­ta­fi­zi­ka odje­će, astral­nost is­hra­ne, pro­je­kat to­tal­no osvi­je­tlje­nih ti­je­la, do­bi­ja­nje na ti­je­lu svi­je­tla. Pla­stič­nost ne osta­vlja trag, iako se sti­če do­jam da je to pro­zir­na tak­ti­ka ko­ja sa­ma kroz se­be pro­la­zi, ob­no­vlje­na. Za­mi­sli­mo bi­je­lu bez gra­ni­ca, to bi bi­lo ti­je­lo osvi­je­tlje­no iz­nu­tra, to je ono „ti­je­lo bez or­ga­na“, kroz či­ji tu­nel lu­du­ju ner­vni stro­bo­vi, me­du­ze i zvi­je­zde. Pi­ta­nje: gdje smje­sti­ti to ti­je­lo, ko­ji mu dis­kurs pri­pi­sa­ti, ko­jeg bo­ga uku­sa ni­sko­ka­lo­rič­ne ro­ze umu­ti­ti? Mo­že li ono bi­ti ap­strakt­no ili pri­rod­no, ili je­ste i jed­no i dru­go, ona ve­za spi­ral­nog flu­ro­scent­nog po­le­na, elek­tro mje­hu­ra.
Mo­da zna ka­ko se stvar is­pi­ja, či­ni ul­trafo­to­ge­nič­nom, naj­lak­še pri­sut­nom u sa­moj se­bi. Ni­je li mo­del iz­vje­tren iz­nu­tra, sa bez­boj­nom aurom, sklo­pljen ta­ko da se u sve­mu ukla­pa. Pro­mi­sli­mo pa­ra­le­lo sa tim hra­nu bez uti­ska, neo­r­gan­sku di­men­zi­ju jed­ne ku­hi­nje ko­ja ne­u­ro­zno va­pi za bez­bić­nom či­sto­tom: tran­scen­di­ra­ti or­gan, obes­tva­ri­ti iz­gled, iz­vje­šta­či­ti me­mo­ri­ju.
„Mi­sao mo­že da se sni­mi“. Dej­vid Vork Gri­fit.
Ma­ni­ri­zam: gu­me­ni di­zajn, „De­sert Puff,“ obo­je­no kr­zno, ti­je­lo ko­je ne pod­ra­zu­mi­je­va rad­nju, ali s one stra­ne la­ser­ske ko­mu­ni­ka­ci­je, još uvi­jek pro­že­to ro­ko­ko ne­funk­ci­o­nal­nom lo­gi­kom, da­kle sa­mo ro­kaj, ter­min na­stao iz neo­r­ga­ni­zo­va­ne al­te­ra­ci­je, go­mi­la­nja – sklop vje­štač­kog mo­za­i­ka.
Mi­sao is­ko­nek­to­va­nog ti­je­la: pun po­go­dak snim­ka, onog apa­ra­ta bu­duć­no­sti na kra­ju vre­me­na (ali bu­duć­nost je mo­gu­ća tek na­kon vre­me­na!), ko­ji će bi­ti za­du­žen za si­ste­mat­sko pre­sa­đi­va­nje i usa­đi­va­nje mi­sli. –
Da li je već sni­mlje­no mi­šlje­nje, da li je već na­re­za­no mi­šlje­nje u smi­slu di­gi­tal­nog? Night vi­sion per­cep­ci­je: ope­ra­ci­ja nad lo­gi­kom pre­u­zi­ma­nja, hi­perre­a­li­za­ci­ja kre­ta­nja i br­zi­ne.
In­te­li­gent­na obo­je­na hra­na, li­be­ral­ni ne­pr­ska­ni uži­tak, mak­si­mal­no sma­nji­va­nje, to jest za­o­kret pre­ma pri­ro­di; ti­je­lo se ma­ni­fe­stu­je po­put za­kri­vlje­ne pla­zme, pu­tem is­po­šće­nog va­le­ra ko­ji ša­ra nul­tim zra­če­njem. Otud mi­sao pre­va­zi­la­zi sud­bi­nu sop­stve­ne ne­do­sled­no­sti o ko­joj go­vo­ri Mon­tenj. Ta fu­tu­ri­stič­ka ku­hi­nja, za taj fit­nes fan­ta­zam!
No­u­vel­le cu­i­si­ne: estet­ska mr­tva pri­ro­da, avan­gar­di­zam za­či­na. Sa sti­li­zo­va­nim in­te­re­so­va­njem, Ro­lan Bart se upu­šta u avan­tu­ru sa go­to­vo saj­ber nu­tri­ci­o­ni­stič­kim ma­ga­zi­ni­ma: de­zert je bog osam­na­e­stom vi­je­ku, a u dva­de­set i pr­vom ni­šta ma­nje do seks ko­ding.
Mo­da se na sve to pri­kop­ča­va, me­du­zi­nim pip­ci­ma i ka­ci­gom ko­ja pro­jek­tu­je vi­še­di­men­zi­o­nal­no ti­je­lo is­fil­tri­ra­no iz­nu­tra. Pre­va­zi­la­ze­ći sport ko­ji Ati­nja­ni fi­lo­zof­ski pro­fi­li­šu, mo­da se pre­po­ru­ču­je jed­nom na­iv­nom vo­ljom, is­tre­blje­nom ga­stro­no­mi­jom (od grč­ke ri­je­či ga­stri što zna­či – sto­mak), po­ni­šte­njem estet­ske raz­li­ke, za­ni­ma­ju­ći se za ti­je­lo kao za ide­ju jav­ne ra­svje­te.
Sa­že­ti­je: mo­da la­ži­ra kon­cept ko­ji ob­u­hva­ta hi­gi­je­nu i ka­lo­ri­je na ko­je se pr­vo po­zva­la Bi­bli­ja.
Fit­nes kao in­du­stri­ja­li­za­ci­ja mi­ši­ca, u stva­ri sr­ca i mo­zga, du­še or­ga­ni­zma ko­ji ula­zi u bu­duć­nost na­kon vre­me­na do­no­se­ći so­bom dez­in­fe­ko­va­nu smrt.
Pink Fla­min­gos (1972): art brut, sto­ri o aso­ci­ja­li­zo­va­nom pre­žde­ra­va­nju, je­sti­vost an­ti­por­no­graf­skog... Sa­do-ma­zo uma­ka­nje, ka­ri­ki­ra­nje i za­mje­na mje­sta: ogrom­na be­ba-ma­ma za­vi­sna od ta­ta-pa­žnje, po­či­nje sve is­po­čet­ka, go­to­vo se vra­ća­ju­ći na­zad u utro­bu, ona je­ste sim­bol fe­tu­snog sta­nja, ne­mo­ći i isti­ne. Pro­vla­či se ta­ko­đe i di­men­zi­ja ani­mal­nog, u smi­slu cuc­la­nja, za­vi­sno­sti od to­ga da se ti­je­lo is­pi­tu­je ta­ko što će se ne­pre­kid­no ob­li­zi­va­ti. Sva­ka­ko, to je u pot­pu­no­sti ame­rič­ki pro­iz­vod, be­sti­dan ko­ji se svo­jom ogo­lje­no­šću sve­ti isto­ri­ji Evro­pe. U tom smi­slu va­lja pre­po­zna­ti ka­ko on­dje „ape­tit“ si­mu­li­ra po­tre­bu za sa­mim so­bom, klo­nov­ski re­pre­zen­tu­ju­ći ono što će ka­sni­je ostva­ri­ti pro­je­kat „Jac­kass“: idi­o­ti­zam je ipak ne­što iza­zov­ni­ji i kao ta­kav iz­vo­zni­ji (ov­dje Ame­ri­ka do­ka­zu­je svo­ju ne­zre­lost u sva­kom po­gle­du), ismi­ja­va­ju­ći raz­li­ku i ne pret­po­sta­vlja­ju­ći je u struk­tu­ri kon­zu­ma­ci­je. Za­i­sta, umi­re­mo od smi­je­ha u od­su­stvu eks­cen­trič­nog, od­već zgro­že­ni nad pri­zo­rom ba­nal­nog.
Ne­pre­kid­no na­di­ma­nje: McDo­nald`s kao trg hra­ne, mje­sto ulan­ča­va­nja i bes­kraj­nog po­ve­zi­va­nja, i eli­ti­zam mrač­no-pi­kant­nog, kao po­sled­nji iz­dah za­teg­nu­te mo­ći gdje je sve mak­si­mal­no di­zaj­ni­ra­no, od pred­je­la do bon­to­na.